Vučićev "trijumf" u Parizu - otvaranje poglavlja i prećutno priznanje Kosova

Na samitu lidera zapadnog Balkana i EU dogovoreno je da se 19. jula 2016. otvore poglavlja 23 i 24 u pregovorima sa Srbijom. Poglavlja obrađuju pravdu, pravosuđe, borbu protiv korupcije, prava građana EU u Srbiji, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, prava LBGT populacije, bezbednost i migracije.

Srbija je odavno unela u svoj pravni sistem Evropsku konvenciju, LBGT parade su već održane. Srbija je otišla i korak dalje od nekih članica EU poput Mađarske u oblasti migracija.

Mandatar Vučić je ipak bio egzaltiran. Govorio je o temama koje nisu imale direktne veze sa poglavljima 23 i 24. On je sa žarom „novovernika (izraz Slobodana Jovanovića za one ministre iz Pašićeve radikalne stranke koji su prešli na stranu austrofila kralja Milana)[1] istakao da je „mnogo posla pred nama“, ali i da su vrata EU „otvorena“.

On je ponovio da neće biti nikakvog refenduma o EU putu kao što je to bio slučaj u Britaniji. 

On je ponovio da neće biti nikakvog refenduma o EU putu kao što je to bio slučaj u Britaniji. Govorio je o putu Niš–Priština, avio-liniji Beograd–Tirana, otvaranju avio-saobraćaja između Beograda i Prištine, o novom skupu poslovnih ljudi sa Kosova, rođendanu albanskog predsednika.

Nešto precizniji je bio ministar pravde Selaković. On je posle uobičajenih fraza o evropskom putu priznao da predstoji i promena Ustava Srbije.

Međutim, za srpsku javnost je ostalo nejasno kako su glavni „kočničari“ EU puta Srbije iz Hrvatske pristali da u roku od samo nekoliko dana promene svoj negativni stav prema otvaranju poglavlja. Premijer se nije sastao sa hrvatskim kolegom u Parizu. Njegov glavni susret je bio sa „slavljenikom“ Ramom. U izjavama se nije zahvaljivao hrvatskim kolegama već pomalo neukusno i nediplomatski nemačkoj kancelarki. Zato se čini da je otvaranje poglavlja ipak rešavano u trouglu Beograd-Berlin-Kosovo.

Na takav zaključak ukazuje i da je takozvana kosovska ministarka za dijalog sa Beogradom Edita Tahiri izjavila istog dana da će na severu Kosovoa „uskoro“ početi da funkcioniše Osnovni sud, Kancelarija javnog tužioca i više od 23 ministarstava i agencija koja nisu „delovala“ na toj teritoriji nad kojom Priština nema suverenitet.[2] Niko iz Beograda nije demantovao ovu izjavu.

Sedište Kancelarije će biti u Tirani a najviše novca će po izveštaju RTS obezbediti Srbija.

Takođe, jedini međunarodni sporazum koji je potpisan u Parizu za vreme boravka srpske delegacije je bio Sporazum o Regionalnoj kancelariji za mlade na zapadnom Balkanu. Osnivači Kancelarije su Albanija, Bosna i Hercegovina, BJR Makedonija, Crna Gora, Srbija i Kosovo.

Sedište Kancelarije će biti u Tirani, a najviše novca će, po izveštaju RTS, obezbediti Srbija. Ugovoru nesumnjivo međudržavni karakter daju njegovi potpisnici.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, njegov albanski kolega Edi Rama, premijer Makedonije Emil Dimitrijev, predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić, predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović i konačno kosovski premijer Isa Mustafa. Ceremoniji potpisivanja prisustvovala je nemačka kancelarka Angela Merkel i šefica evropske diplomatije Federika Mogerini.

Nije izneto koliko će sredstava iz srpskog budžeta biti izdvojeno za ovaj sporazum koji u suštini ojačava suverenitet Kosova. Izneto je samo da je srpski premijer bio jedan od incijatora ovog sporazuma. Ako se zanemari neobična želja premijera da stalno ističe sebe u prvi plan, čak i kada mu to ide na štetu u političkom smislu, čini se da je ovaj međunarodni sporazum ipak donet u kontekstu nastojanja da Srbija prećutno prizna Kosovo.

Nije izneto koliko će sredstava iz srpskog budžeta biti izdvojeno za ovaj sporazum koji u suštini ojačava suvernitet Kosova.

Prećutno priznanje ili „normalizacija odnosa“ je u skladu sa višegodišnjim zahtevima iz Berlina. Još na početku mandata novih vlasti u Srbiji 2012 (danas pokojni) šef poslaničke grupe vladajuće partije CDU Šokenhof je u ime kancelarke Merkel poručio srpskoj delegaciji u Berlinu koju je predvodio upravo sadašnji premijer, da Beograd do početka pregovora o pristupanju, mora da postigne „pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom“.

Dakle, otvaranje poglavlja 23 i 24 u pregovorima EU i Srbije je omogućeno potpisivanjem još jednog sporazuma koji omogućuje „normalizaciju odnosa sa Kosovom“. Dodajemo ovome najavu otvaranja Osnovnog suda Kancelarija javnog tužioca i više od 23 ministarstva i agencija od strane Edite Tahiri i biće jasno da EU put Srbije vodi preko severa Kosova, a ne preko Zagreba.

Naravno, srpske vlasti mogu da se brane argumentima da nisu formalno i izrično priznale Kosovo. Međutim, u međunarodnom pravu se smatra da svaki potpis premijera obavezuje državu. Može se raspravljati da li je on imao pravo kao manadatar da to uradi sa aspekta unutrašnjeg prava, ali to je irelevanto za međunarodno pravo. Postoji i teorija prećutnog priznanja država u međunarodnom pravu. Prema ekstezivnom tumačenju te teorije svako „uspostvanjanje odnosa svojstvenim državama“ predstavlja prećutno priznanje.[3]

Čini se da osnivanje zajedničke kancelarije sa Kosovom, potpis premijera na istom dokumentu sa kosovskim ukazuje na takav zaključak. Konačno, izjava Edite Tahiri o dolasku takozvanih institucija iz Prištine na sever Kosova, pokazuje da je u pregovorima u Briselu bilo i nečega što je zabranjeno u međunarodnom pravu još posle Oktobarske revolucije i Vilsonovih 14 tačaka. To su tajni ugovori (pismeni i usmeni) ili aneksi ugovora. Postavljanje spomenika knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici ne mođe izmeniti ove činjenice. Kneza Lazara je slavio i potpisnik sramne Tajne konvencije sa Austrougarskom Čedomilj Mijatović.