"Optimalni" nivo straha

Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje – samo je jedan od mnogobrojnih Andrićevih „znakova pored puta“ koji kazuju o strahu.

Ako se sme suditi na osnovu (navodnih) dnevnika dr Jozefa Gebelsa koje je vodio 1942/43. godine, među važnije principe njegove propagande spada i onaj koji ukazuje da propaganda na unutrašnjem (domaćem) „frontu“ treba da stvori upravo „optimalni nivo straha“. Ni preterano puno – jer bi to moglo da izazove paniku, demoralisanje, defetizam i tome slično; ali ni premalo – jer to vodi ka pasivizaciji, samozadovoljstvu, neaktivnosti u smislu odazivanja pozivima i naredbama.

Korisnici usluga državnog mobilnog operatera – nisam na (ne)sreću među njima – dobili su, u utorak uveče, es-em-es poruku sledećeg sadržaja: „Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti  COVID 19.“

Što je „Struka“ (termin kriznog novogovora, a trebalo bi da znači: medicinski stručnjaci) protumačila ne kao širenje panike, nego „kao sprečavanje širenja zaraze“. Za razliku od onog „raširivača panike“, što je, iste večeri, pozivajući se na prethodnu Vrhovnikovu najavu da razmišlja o uvođenju 24-časovnog policijskog časa, iako pojma nema kako bi se, građani, u tom slučaju, snabdevali vodom i hranom – najavio uvođenje tog milicajskog sata, pa, shodno propozicijama vanrednog stanja, završio u apsani. Za razliku od samog Vrhovnika koji je najavio da će nam (groblja) Lešće, Bežanijska kosa, Novo i Centralno groblje biti premali... za razliku od onih dvorskih vučićoida koji su, mrtvi 'ladni, izračunali da nam se vratilo šest hiljada zaraženih gastarbajtera... pa, zbog toga nisu optuženi ni za razvejavanje straha, širenje panike, ali ni za segregaciju 400.000 građana Srbije sa privremenim boravkom u inostranstvu!

Priču o nepodudaranju „politički korektnih“ termina izolovanja „prvog virusa“, tj. „nultog pacijenta“ sa, očigledno, drugačijim stvarnim datumima „importovanja“ koronavirusa, nisu otvorili novinari, već sama „Struka“, u kojoj je, pre nego što će biti naterana na mazohističko samodemantovanje i posipanje pepelom, makar za trenutak, progovorila Hipokratova zakletva. Zbog čega je ostalo lebdeće pitanje na koje i dalje nemamo odgovor: Je li zaista moguće da je neki „Stručnjak“ (Vrhovnikov termin) iz Vrhovnikovog propagandnog stožera, za nekoliko dana, igrajući se tako zdravljem građana, dok se ne raspišu „izbori po svaku cenu“ i ne organizuje 50.000 duvača u vrat da ispostpisuje listu „Unseren Kindern – Die Zukunft durch AV” – pomerio oficijelno priznanje da je „virus među nama“?!

Upravo u danu kada je poraslo interesovanje medija i građana za ove nepodudarnosti (malo neobično?), Vlada je donela zaključak o informisanju stanovništva o stanju i posledicama zarazne bolesti u uslovima proglašenog vanrednog stanja, kojim je za obaveštavanje javnosti o stanju i posledicama zaraze zadužen Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19 (u daljem tekstu: Krizni štab), na  čijem je čelu predsednica Vlade. I, po kome, sva obaveštenja javnosti daje (jedino?!) predsednica Vlade ili lica koje ovlasti Krizni štab.

Zanimljivo je da je objašnjenje Vlade da je to „uslovljeno rizikom od širenja dezinformacija u vezi sa merama  koje se preduzimaju na sprečavanju širenja zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2,  i potrebom da građani budu pravovremeno i potpuno informisani o ovoj bolesti, jer je njihova saradnja od neprocenjivog značaja za zausatavljanje širenja zaraze i efikasno postupanje sistema zdravstvene zaštite“. I da je, „u uslovima proglašenog vanrednog stanja, apsolutni imperativ da građani dobiju isključivo proverene i tačne informacije, jer se suzbijanje i sprečavanje ove zarazne bolesti, može efikasno sprovesti samo potpunom saradnjom zdravstvenog sistema i stanovništva i striktnim pridržavanjem propisanih mera, a dezinformisanje može naneti nasagledive štetne posledice.

Dakle, osim što su, pored termina „Struka“ i „Scenario“  (posle „makedonskog i ukrajinskog“, ako ih se neko još seća, u jezik Vrhovnikove propagande, uvedeni su „italijanski i španski“), novost je da „Državni neprijatelj br. 1“ nisu više (samo) „Fašista“, „Tajkun“, „Vuk Potomak“ i „Žuti ološ“ – već to mesto ravnopravno dele „Nevidljivi majušni neprijatelj“ i „Narod kao takav“ koji je, jelte, neposlušan, neodgovoran, nedisciplinovan i „ne sluša Struku“. Znači, sve sam „Unutrašnji neprijatelj“, dok je „Strani“, za sada, ostavljen po strani.

„Narodu“ se imputira nešto kao ono da ne želi „zbog života, odreći se života“, kako tom narodu preporučuje onaj ko o tom narodu misli i za njega brine, više nego što taj narod čini za sebe samog!

Sad bi zlonamerni, znam to, ovde, našemu Vrhovniku najradije umetnuli ono „jednom Slobin, Šešeljev i Mirin ministar informisanja – uvek crvenocrni ministar propagande“. Ali, ruku na srce, jeste taj Zakon o javnom informisanju koji je espeesovsko-radikalsko-julovska vlada, po hitnom postupku, donela 21. oktobra 1998, za stvarni cilj imao da, drakonskim kaznama, (finansijski) uništi sve što drugačije misli, govori i piše u tadašnjoj Srbiji. Jeste da mu je, i nekoliko dana ranije,  prethodila Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a na SRJ, kojom je zabranjeno „širenje straha, panike i defetizma“. Ali, onaj Vučić se, iako se od „komandne odgovornosti“ ne može abolirati - znam to pouzdano, za malo šta tada pitao čak i u Ministarstvu na čijem je čelu bio.

Gde ono stadoh kod Gebelsovog principa nužnosti širenja „optimalnog nivoa straha“ među podanicima? Elem: „propaganda mora da pojača strah od posledica (eventualnog) poraza“, što znači da je nužno da se „nemački strah održi na najvišem nivou“. Ravnoteža koja rezultuje „optimalnim strahom“ postiže se tako što se, paralelno, „smanjuje veliki strah na koji ljudi sami ne mogu da utiču“.

Kad je ono kuga (po)kosila, neki tvrde, čak polovinu populacije u tada poznatom svetu, tj. srednjovekovnoj Evropi, ljudi su se okretali crkvi, ali i lekarima koji su, ovi drugi, čak i povećavali osećaj straha kod ljudi, tumarajući u tadašnjim svojim „zaštitnim odelima“ – dugim mračnim mantilima i jezivim dugim kljunovima na pticolikim maskama.

Dok ovo pišem, čujem da je Vrhovnikova tajnica najavila da će „Vlada povući Zaključak o informisanju tokom pandemije i to na izričitu molbu predsednika Republike“.  Hajde da joj poverujemo da i donošenje zaključka nije bilo na takvu istu, „izričitu molbu“.

Niste se prevarili, zato ću i završiti sa Andrićem. I to, ne sa onom njegovom, već izanđalom od raubovanja („Dođu, tako, vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati!“), već trima, primerenijim: „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo... Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća... Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna...“

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)