"Оптимални" ниво страха

Слабе и плашљиве људе страх нагони да раде управо оно чега се највише боје – само је један од многобројних Андрићевих „знакова поред пута“ који казују о страху.

Ако се сме судити на основу (наводних) дневника др Јозефа Гебелса које је водио 1942/43. године, међу важније принципе његове пропаганде спада и онај који указује да пропаганда на унутрашњем (домаћем) „фронту“ треба да створи управо „оптимални ниво страха“. Ни претерано пуно – јер би то могло да изазове панику, деморалисање, дефетизам и томе слично; али ни премало – јер то води ка пасивизацији, самозадовољству, неактивности у смислу одазивања позивима и наредбама.

Корисници услуга државног мобилног оператера – нисам на (не)срећу међу њима – добили су, у уторак увече, ес-ем-ес поруку следећег садржаја: „Ситуација је драматична. Приближавамо се сценарију из Италије и Шпаније. Молимо вас да останете код куће. Кризни штаб за сузбијање заразне болести  COVID 19.“

Што је „Струка“ (термин кризног новоговора, а требало би да значи: медицински стручњаци) протумачила не као ширење панике, него „као спречавање ширења заразе“. За разлику од оног „раширивача панике“, што је, исте вечери, позивајући се на претходну Врховникову најаву да размишља о увођењу 24-часовног полицијског часа, иако појма нема како би се, грађани, у том случају, снабдевали водом и храном – најавио увођење тог милицајског сата, па, сходно пропозицијама ванредног стања, завршио у апсани. За разлику од самог Врховника који је најавио да ће нам (гробља) Лешће, Бежанијска коса, Ново и Централно гробље бити премали... за разлику од оних дворских вучићоида који су, мртви 'ладни, израчунали да нам се вратило шест хиљада заражених гастарбајтера... па, због тога нису оптужени ни за развејавање страха, ширење панике, али ни за сегрегацију 400.000 грађана Србије са привременим боравком у иностранству!

Причу о неподударању „политички коректних“ термина изоловања „првог вируса“, тј. „нултог пацијента“ са, очигледно, другачијим стварним датумима „импортовања“ коронавируса, нису отворили новинари, већ сама „Струка“, у којој је, пре него што ће бити натерана на мазохистичко самодемантовање и посипање пепелом, макар за тренутак, проговорила Хипократова заклетва. Због чега је остало лебдеће питање на које и даље немамо одговор: Је ли заиста могуће да је неки „Стручњак“ (Врховников термин) из Врховниковог пропагандног стожера, за неколико дана, играјући се тако здрављем грађана, док се не распишу „избори по сваку цену“ и не организује 50.000 дувача у врат да испостписује листу „Unseren Kindern – Die Zukunft durch AV” – померио официјелно признање да је „вирус међу нама“?!

Управо у дану када је порасло интересовање медија и грађана за ове неподударности (мало необично?), Влада је донела закључак о информисању становништва о стању и последицама заразне болести у условима проглашеног ванредног стања, којим је за обавештавање јавности о стању и последицама заразе задужен Кризни штаб за сузбијање заразне болести COVID-19 (у даљем тексту: Кризни штаб), на  чијем је челу председница Владе. И, по коме, сва обавештења јавности даје (једино?!) председница Владе или лица које овласти Кризни штаб.

Занимљиво је да је објашњење Владе да је то „условљено ризиком од ширења дезинформација у вези са мерама  које се предузимају на спречавању ширења заразне болести COVID-19 изазване вирусом SARS-CoV-2,  и потребом да грађани буду правовремено и потпуно информисани о овој болести, јер је њихова сарадња од непроцењивог значаја за заусатављање ширења заразе и ефикасно поступање система здравствене заштите“. И да је, „у условима проглашеног ванредног стања, апсолутни императив да грађани добију искључиво проверене и тачне информације, јер се сузбијање и спречавање ове заразне болести, може ефикасно спровести само потпуном сарадњом здравственог система и становништва и стриктним придржавањем прописаних мера, а дезинформисање може нанети насагледиве штетне последице.

Дакле, осим што су, поред термина „Струка“ и „Сценарио“  (после „македонског и украјинског“, ако их се неко још сећа, у језик Врховникове пропаганде, уведени су „италијански и шпански“), новост је да „Државни непријатељ бр. 1“ нису више (само) „Фашиста“, „Тајкун“, „Вук Потомак“ и „Жути олош“ – већ то место равноправно деле „Невидљиви мајушни непријатељ“ и „Народ као такав“ који је, јелте, непослушан, неодговоран, недисциплинован и „не слуша Струку“. Значи, све сам „Унутрашњи непријатељ“, док је „Страни“, за сада, остављен по страни.

„Народу“ се импутира нешто као оно да не жели „због живота, одрећи се живота“, како том народу препоручује онај ко о том народу мисли и за њега брине, више него што тај народ чини за себе самог!

Сад би злонамерни, знам то, овде, нашему Врховнику најрадије уметнули оно „једном Слобин, Шешељев и Мирин министар информисања – увек црвеноцрни министар пропаганде“. Али, руку на срце, јесте тај Закон о јавном информисању који је еспеесовско-радикалско-јуловска влада, по хитном поступку, донела 21. октобра 1998, за стварни циљ имао да, драконским казнама, (финансијски) уништи све што другачије мисли, говори и пише у тадашњој Србији. Јесте да му је, и неколико дана раније,  претходила Уредба о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а на СРЈ, којом је забрањено „ширење страха, панике и дефетизма“. Али, онај Вучић се, иако се од „командне одговорности“ не може аболирати - знам то поуздано, за мало шта тада питао чак и у Министарству на чијем је челу био.

Где оно стадох код Гебелсовог принципа нужности ширења „оптималног нивоа страха“ међу поданицима? Елем: „пропаганда мора да појача страх од последица (евентуалног) пораза“, што значи да је нужно да се „немачки страх одржи на највишем нивоу“. Равнотежа која резултује „оптималним страхом“ постиже се тако што се, паралелно, „смањује велики страх на који људи сами не могу да утичу“.

Кад је оно куга (по)косила, неки тврде, чак половину популације у тада познатом свету, тј. средњовековној Европи, људи су се окретали цркви, али и лекарима који су, ови други, чак и повећавали осећај страха код људи, тумарајући у тадашњим својим „заштитним оделима“ – дугим мрачним мантилима и језивим дугим кљуновима на птицоликим маскама.

Док ово пишем, чујем да је Врховникова тајница најавила да ће „Влада повући Закључак о информисању током пандемије и то на изричиту молбу председника Републике“.  Хајде да јој поверујемо да и доношење закључка није било на такву исту, „изричиту молбу“.

Нисте се преварили, зато ћу и завршити са Андрићем. И то, не са оном његовом, већ изанђалом од раубовања („Дођу, тако, времена када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати!“), већ трима, примеренијим: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо... Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа... Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна...“

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)