Opozicija pred izazovima krize

Kada sa političarima, ljudima iz administracije ili poslovnim ljudima razgovarate o prilikama u Srbiji, od većine njih ćete čuti sličnu bojazan: nalazimo se pred dubokom krizom, a možda čak i pred slomom. Neki političari i državni službenici će vam u poverenju reći da veliki deo njihovih izveštaja i projekcija počiva, u osnovi, na lažnim podacima o budžetskim prihodima i rashodima – „štimovanim“ bilo zbog zavaravanja javnosti, bilo zbog stranih kontrolora iz MMF-a i Svetske banke. Pošto većina netačno prikazuje stanje, niko ne može imati tačan uvid u celinu krize, pa je onda teško i predložiti neka suvisla rešenja.

Sa druge strane, poslovni ljudi će vam reći da su krediti dobijeni prošle godine za uspostavljanje likvidnosti potrošeni, da ove godine takvih kredita svakako neće biti i da je, zbog opšteg pada tražnje, čitav niz firmi praktično pred bankrotom. Ovo se odnosi čak i na firme pojedinih krupnih biznismena. Naime, „veliki igrači“ su, želeći da iskoriste privatizaciju i jeftino kupe što više preduzeća i nekretnina, prenapregli svoja poslovna carstva i zadužili se. Ali sada, kada je došla kriza, niti te dugove mogu da vrate, niti to što su kupili mogu nekome da prodaju. Sumorni zaključak glasi da se naša ekonomija našla u opasnoj zoni i u kojoj su mogući ozbiljni potresi sa teškim posledicama.[1]

Ali, dok pojedinci iz gornje političke i ekonomske klase to sve jasno vide, a u nezvaničnim razgovorima čak i ne kriju da ih je strah od budućnosti, dotle se srpska vladajuća klasa, kao celina, ponaša kao da je sve u najboljem redu. Njeni pripadnici puštaju da sve i dalje ide svojim tokom, nadajući se da će „oni najodgovorniji“ među njima „preduzeti nešto“. Ti „najodgovorniji“, naravno, sede u Vladi i Predsedništvu. Ali, baš ti političari svakodnevno umiruju javnosti izjavama da je kriza gotova i da nam predstoji oporavak. Ova javna opuštenost i optimizam, međutim, u izrazitom su neskladu sa privatnim pesimizmom koji pripadnici našeg establišmenta pokazuju po pitanju krize, kao i sa njihovim grčevitim nastojanjima da što više iskoriste svoje sinekure i obezbede se za budućnost.

Ali, ako se vladajući deo političke klase ponaša tako, šta je sa njenim opozicionim delom? I političari iz opozicije će vam u razgovoru reći da je Srbija daleko od izlaska iz krize, štaviše, da se možda nalazimo i pred slomom. Ali i oni se nekako drugačije ponašaju u odnosu na ovaj uvid. Dovoljno je baciti samo letimičan pogled na internet stranice naših opozicionih stranaka – SNS, SRS i DSS, kao na glavni, zvanični izvor dokumenata, izjava i analiza, pa shvatiti da ni naša opozicija ne misli da je potrebno da javno razmišlja o krizi i o mogućim načinima njenog prevazilaženja. Naime, ni na jednom od ovih sajtova – barem prema stanju od 26. januara 2010, ne može se naći ozbiljnija ekonomska analiza onoga što nam se događa, ili neko ozbiljnije ekonomsko predviđanje onoga što bi moglo da nam sledi.

Na sajtu SNS, recimo, uopšte ne postoje političke ili ekonomske analize, niti neki opsežniji stranački dokument na ekonomske teme. Sve što posetilac može naći jesu govori i konferencije za štampu stranačkih lidera (najčešće Nikolića i Vučića). Ova stranka, na svojoj mrežnoj stranici, čak nema izložen ni svoj ekonomski program. Sve što SNS na temu ekonomije ima da kaže svodi se na jedan pasus tačke 8, njihovih „10 principa delovanja“. A u tom paragrafu se iznose samo opšte lepe želje za „brz ekonomski rast i bolji životni standard građana Srbije“[2]. No tajnu kako lideri ove stranke tačno misle sve to da postignu sutra kada dođu na vlast, zvaničan sajt ove stranke nam ne otkriva.

I mrežna stranica SRS sadrži samo izjave njenih lidera, saopštenja i izvode sa konferencija za štampu. Na toj zvaničnoj internet prezentaciji takođe nema ni analiza, niti ekonomskih programa stranke. Ako, recimo, kliknete na naslov „Katastrofalna ekonomska situacija u Srbiji“[3] otvoriće vam se saopštenje SRS od tri rečenice u kojem se za sve sadašnje i buduće nevolje optužuje vlada. Kakvu bi, međutim, ekonomsku politiku vodila neka buduća vlada SRS, to se sa njihovog zvaničnog sajta teško može razabrati.

Najozbiljniji, po pitanju ekonomije, svakako da je sajt Demokratske stranke Srbije. Na njegovoj glavnoj stranici postoji link koji vodi ka Ekonomskom savetu DSS[4], na kome se može naći dokument koji se zove „Program razvoja Srbije u uslovima ekonomske krize, 2009–2012“[5]. Ovo je zajednički ekonomski program DSS, NS i NP, usvojen 12. februara 2009. Mora se reći da u njegovih 124 stranice ima dosta konkretnih ideja i političkih obećanja – kao što su izlazak države iz posla sa Fijatom, moratorijum na odluku o jednostranoj primeni SPP, uzimanje kredita od Rusije u visini od 4 milijarde evra, ili otvaranje 10 trgovačkih predstavništava u republikama Ruske Federacije, u Kini, Indiji i zemljama Bliskog istoka.

Ovaj program svakako sadrži većinu onoga što jedan ozbiljan stranački ekonomski program treba da ima. Međutim, ovaj program nije podržan ozbiljnim ekonomskim analizama naše situacije, iz kojih bi on proistekao kao logički predlog za akciju. Istina, na pomenutom sajtu postoji rubrika „Analize ekonomskih tema i pojava“[6]. Ali, u ovoj rubrici se nalazi samo pet veoma kratkih komentara koje su, na ekonomske teme, napisali funkcioneri DSS-a, kao i jedan intervju Nenada Popovića. A bez ozbiljnih ekonomskih analiza koje bi pratile aktuelna dešavanja i, istovremeno, svedočile o kompetentnosti ekonomskog tima DSS i sam „Program“ ostaje da visi u vazduhu, predstavljajući više spisak obećanja i lepih želja nego verodostojni plan za akciju. 

Naravno, uopšte ne treba isključiti mogućnost da sve ove stranke imaju dobre analize, kompetentne ljude i razrađene planove izlaska iz krize, no da ih ne žele otkriti svojim političkim suparnicima. Ali, bar nešto od ove tri stvari bi se moralo predstaviti javnosti. Ekonomska analiza glavnih trendova svakako je nešto što najmanje otkriva protivnicima. Takođe, i jedna opšta vizija kojim ekonomskim putem bi te stranke povele zemlju, ukoliko dobiju priliku, jeste nešto što spada u njihovu političku obavezu (koju je, kada je u pitanju ekonomija, samo DSS ispunio).

Međutim, baš po pitanju opšte vizije lideri naših opozicionih stranaka izgleda da najviše duguju javnosti. Recimo, da li iko može da odgovori kakav je tačno njihov stav prema EU i šta konkretno oni misle da preduzmu po pitanju evroatlantskih integracija ako dođu na vlast? Pokušate li da do tih informacija dođete, takođe preko zvaničnih sajtova SNS, DSS i SRS, nećete previše toga naći.

Za SRS se, recimo, zna da je veoma kritična prema EU. Međutim, zašto je to tako i šta drugo SRS predlaže umesto EU, to se iz onoga što postoji na njihovom zvaničnom sajtu teško može otkriti. Na naslovnici, recimo, među ključnim rečima, uopšte ne postoji EU (mada ima „Kube“, „Rusije“ i „Dejtona“). Ako ipak ukucate ovaj pojam u njihov pretraživač, pojaviće vam se niz stranačkih saopštenja, u kojima se kritikuju pojedini potezi EU, odnosno uticaj briselske birokratije na našu politiku[7]. Međutim, sva ta saopštenja su kratka i reaktivna, pri čemu nisu praćena niti ozbiljnim analizama, niti razmatranjem političkih alternativa.

Treba reći da je jedan od poslanika SRS, Dejan Mirović, objavio odličnu knjigu (Argumenti protiv EU) u kojoj razložno objašnjava zašto bi za Srbiju bilo ekonomski štetno ako pristupi EU (o toj knjizi sam napisao prikaz[8]). Postavlja se, međutim, pitanje zašto delovi te knjige nisu prisutni i na sajtu SRS? Da li je ono što Mirović piše neprihvatljivo za SRS? Ili je u pitanju samo nemar? Ali, što je najvažnije, čak i ako prihvatimo da je stav SRS o EU jasan, SRS je ipak dužan da javnosti i glasačima odgovori na savršeno logično pitanje – šta je alternativa EU? I koliko ta alternativa košta, a koliko nam donosi? Tog odgovora, nažalost, nema. Kao da se u SRS čeka da se Šešelj vrati iz Haga, pa da se počne ozbiljno misliti i govoriti o toj temi.

Sa druge strane, sajt SNS ne daje čak ni toliko informacija o odnosu ove stranke prema EU. U „10 principa delovanja“ ima samo jedna rečenica o EU koja glasi: „Opredeljenje Srbije za ulazak u Evropsku uniju ne treba da bude sporno, ali Srbija u Evropu može da uđe samo kao celovita država, sa Kosovom i Metohijom kao svojim sastavnim delom“. Šta, međutim, da se radi sa činjenicom da je 22 od 27 zemalja EU priznalo secesiju Kosova od Srbije? I šta sa tim što EU institucije – od Evropske komisije do Euleksa – već praktično priznaju tu secesiju? Šta će Srbija da radi ako Brisel sutra zatraži i od nas da, kao uslov za ulazak u EU, priznamo Kosovo?[9] Ni na jedno od ovih pitanja, međutim, nema odgovora na ovom sajtu, niti se od lidera SNS mogu čuti razmišljanja da li je jedini problem sa EU Kosovo, ili možda ima i mekih drugih problema sa ovom nadnacionalnom tvorevinom (od velike i skupe birokratije, do manjka demokratskog legitimiteta).

Štaviše, sajt SNS uredno prenosi Nikolićev intervju Politici (od 8. decembra 2009)[10], u kojem on javno postavlja pitanje lideru DSS-a: „Da li je on (Koštunica – A.S.) odustao od ulaska Srbije u EU?“, dodajući tome i rečenicu: „Jednostavno ne možete da pravite koaliciju sa nekim ko je odustao od ulaska u EU, ne razumem šta bi on uopšte i radio u politici“. Nikolić izgleda ne zna da DSS i SNS imaju istovetan stav prema EU. Naime, u DSS-ovom „Programu razvoja Srbije“ lepo piše: „Srbija može da nastavi put evropskih integracija jedino u međunarodno priznatim granicama, zajedno sa svojom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom“ (str. 53). Zašto onda Nikolić proziva Koštunicu? Da li on misli da je Koštunica promenio mišljenje i da sada ne bi hteo u EU, čak i ako bi nam Brisel nedvosmisleno priznao suverenitet nad Kosovom? Ili je pak sam Nikolić promenio mišljenje, pa mu sada, kao nekom ko veruje da „onaj ko odustane od ulaska u EU nema šta da traži u politici“, više ne smetaju stalni zahtevi da se Srbija mora pomiriti sa „realnošću „kosovarske države“? Na ova i neka druga važna pitanja[11] na zvaničnom sajtu SNS nećete naći odgovor, kao što nećete naći odgovor ni na kritiku da je Nikolić ovim intervjuom faktički prihvatio DS mantru da „Evropa nema alternativu“[12].

Konačno, DSS ima programski dosta jasan stav prema EU. On se „zalaže da se integracioni procesi nastave“, ali „to podrazumeva poništavanje svih protivpravnih akata koji ugrožavaju međunarodni status Srbije, poništavanje svih drugih sporazuma o priznavanju lažne države Kosovo, kao i obustavljanje delovanja evropskih institucija u tom smeru, posebno formiranje i sprovođenje misije Euleks“ („Program razvoja Srbije“, str. 53). Međutim, kada je Tadić, 22. decembra 2009, podneo prijavu da Srbija bude i zvanično proglašena za kandidata za člana EU, DSS se našao uvređenim što, kao zaslužan za taj „uspeh“, nije pomenut i Vojislav Koštunica[13]. Postavlja se pitanje da li je DSS, u međuvremenu, odustao od svog zahteva da se zaustavi uključenje Srbije u EU sve dok se ne poništi faktičko priznanje kosovske secesije preko Euleksa? Ili je, u međuvremenu, zaista došlo do poništenja Euleks priznanja, a da o tome srpska javnost nije obaveštena? Pošto je ovo drugo malo verovatno, jedino što se može zaključiti jeste da se, 15 dana nakon Nikolićeve prozivke, pokazalo se da je lider SNS na neki način bio u pravu i da je stav DSS prema EU nedovoljno jasan. Ali, ne u onom smislu u kome je Nikolić to tvrdio – da je DSS odustao od EU. Potpuno suprotno, može se posumnjati da je DSS odustao od svog programski jasnog stava da dalja integracija Srbije u EU mora biti praćena „obustavljanjem delovanja evropskih institucija u smeru (...)priznavanja lažne države Kosovo“. Tako se zapravo pokazuje da i ova stranka, koja svakako da ima najdiferenciraniji pristup evroatlantskim integracijama, na neki način luta kada je u pitanju usklađivanje ideala „brzog ulaska u EU“ i sa idealom očuvanja državne suverenosti i celovitosti Srbije.

Uopšte, teško je oteti se utisku da je pitanje EU, kao najvažnije strateško političko pitanje za Srbiju, slabo razmotreno i obrađeno od strane naše opozicije. Stranka za koju se misli da je protiv ulaska Srbije u EU (SRS) nema nijedan dokument u kome se jasno nabrajaju razlozi za takav stav i bliže razrađuje ekonomska i politička alternativa evroatlantskim integracijama. Stranke koje su za uslovni ulazak u EU (SNS i DSS), takođe, ostavljaju utisak kao da im je, u odnosima sa Briselom, pitanje Kosova jedini problem i da, samo kad toga ne bi bilo, i za njih EU ne bi imao alternativu. Po odsustvu drugih ozbiljnih zamerki Briselu, ove stranke se, praktično, nalaze na poziciji vladajućih stranaka, kakve su DS, G17 ili SPO. I treće, ako već imate neki uslov, dužni ste da objasnite šta ćete tačno uraditi ako vam taj uslov ne bude ispunjen. Po liderima DSS i SNS (baš kao i po liderima DS), ako Brisel za 10 godina ne dozvoli Srbiji da uđe u EU sa suverenitetom nad Kosovom, Srbija će reći: „Tada bolje ne!“. I šta onda? Hoćemo li tek tada početi da pravimo ekonomska i politička savezništva sa drugim zemljama? Ili ćemo već sad da sačinimo neki plan, da izračunamo koliko sve to košta i da vidimo nije li možda bolje – ako već imamo u vidu i druge mane briselske „superdržave“ – da odmah počnemo da ga primenjujemo?

Tako se pokazuje da je u obe strateške stvari – po pitanju upravljanja ekonomskom krizom i po pitanju EU – naša opozicija još uvek prilično ispod realnih izazova koji se postavljaju pred ovim društvom. Elita iz naše parlamentarne opozicije, u osnovi, ostaje u okvirima mišljenja i ponašanja elite iz vladajućeg establišmenta. Možda i u strahu da ih evroreformski mediji ne optuže kao „mračnjake“ koji nas vraćaju u „devedesete“, politički lideri opozicije se ne usuđuju da formulišu jasnu društvenu alternativu pogubnoj sprezi briselske birokratije, transnacionalnih kapitalista i domaće kompradorske elite. Naša opozicija, barem prema njihovim zvaničnim dokumentima, još uvek ostaje zarobljenik neoliberalnih ekonomskih floskula, ideologije imperijalne globalizacije i kulturne hegemonije Vašingtona i Brisela.

Ali, ko u glavi ne osmisli ideju o spasavanju, neće moći ni da se spase. I ko ne vidi da mu se približava pogibelj, neće moći ni da je izbegne. Ako u Srbiji vlast i opozicija ne rade najbolje svoj posao, sadašnja ili buduća kriza će nužno naneti ozbiljnu štetu celom društvu. Zato svi moramo da počnemo brže da mislimo i brže da delamo. Ako se vlast ne može popraviti, treba je promeniti. To isto važi i za opoziciju. Jednostavno, došlo je vreme za novo vino. A kao što je još davno rečeno: „niko ne sipa vino novo u mjehove stare“ (Lk, 5.37). Ili će naša opozicija početi da se menja. Ili će i ona, u prvoj sledećoj krizi, morati biti promenjena. Šta je od ovog dvoga verovatnije da će da se dogodi? 

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u listu Pečat, br. 99)