Opomena masa

Javnost je bila razočarana slabošću institucija srpske države. Sve se rušilo i to od kada je, pred kraj života, patrijarh German uspeo da ojača Crkvu i privede kraju gradnju hrama Svetog Save na Vračaru. Pred čovekom asketom, patrijarhom Pavlom, stajao je zadatak učvrćenja pravoslavlja, pritisnutog od komunista i Vatikana, i iznalaženje puteva duhovnog preporoda, koji bi narod učinio otpornijim na nove izazove. Njegova posvećenost veri pomogla je da postane omiljen i poštovan u pravoslavnom svetu ali zle prilike, u kojima su se našli južni Sloveni, zapečatile su njegovu harizmu. Narod se, tražeći čoveka koji može da ubrza i prekrati razdoblje krize, poverio Slobodanu Miloševiću, potom Đinđiću, Koštunici, Tadiću, bez uspeha. Uvek se osetio nasamaren i obmanut. Pošto je preminuo patrijarh Pavle, mase su shvatile da su tražeći državnika našle duhovnika. Samootkrivanje mase su pretvorile u broj. Milioni ljudi u Beogradu i svim pravoslavnim hramovima u četvrtak 19.11.09, ispratilo je čoveka koji im je tiho pokazivao put spasenja. Patrijarhov poziv: budimo ljudi, prihvatile su mase u dostojanstvenom mimohodu. Javnost je naslutila da među arhijerejima ima onih koji su smatrali da je narod zaboravio ostarelog i bolesnog Patrijarha. Mase su bez glasa poručile svetovnoj i crkvenoj vladi: zaboravili ste Patrijarha ali mi nismo![1] Vernici su poručili sinodu da srpska Patrijaršija ne treba da bude pravoslavni Vatikan niti pak, mesto agitacije političara koje narod nije prihvatio. Kolona iza njegovog otvorenog kovčega prava je opasnost za one koji se plaše vrline i priželjkuju slabost.[2] Iz tog razloga politička javnost, posebno ona obdarena agilnom srbofobijom, negodovala je.

Pažnja javnosti u danima žalosti, bila je okrenuta Patrijarhovim upečatljivim osobinama. Pre svega posvećnosti molitvi, skromnosti, štedljivosti i skladnom životu. Posedovao je harizmu koja je izvirala iz krotkosti i blagog odnosa sa vernicima i drugim ljudima. Kao što je primetio Maks Veber, harizmu poseduju proroci i vođe koji opčinjavaju mase i postaju predmet njihovog obožavanja. Takvi su bili Čerčil, Staljin, De Gol, Mojsije. Harizma nikada ne izlazi iz materijalnog bogatstva ili vladarskog obeležja, već iz dara i odnosa sledbenika i vođe. Nedokučivost harizme lepo opisuje Šekspir u komadu Kralj Lir (čin prvi, scena četvrta) sledećim dijalogom:

Kralj Lir: Prepoznaješ li me ti, prijatelju?

Kent: Ne, gospodaru, ali u vašem držanju ima nečeg što mi daje želju da vas nazovem gospodarem.

Lir: A šta je to?

Kent: Uzvišenost.

Patrijarhova starovremenost učvršćivala je njegovu harizmu koja obnavlja prošlost (stoletnu), podstiče osećanja i slike pohranjene u sećanjima i tradiciji. Njegova pojava neprestano je obnavljala sećanje na ličnosti (Sveti Sava, Nemanja, Lazar...) koje su odigrale znatnu ulogu u prošlosti predaka, i nostalgiju masa, jedini raj iz koga ih niko ne može izgnati. Patrijarhov odlazak, u vreme velikih iskušenja za crkvu i narod, osvežio je uspomene, olakšao identifikaciju sa prošlim junacima i graditeljima države. Njegov život duhovni je relikt stare aristokratije koja danas ne postoji a nekada je podsticala razgovore o temama važnim za život i budućnost svog naroda. Premda patrijarh Pavle nije bio politički vođ, ganutost naroda naseljenog duž sliivova Save, Kupe, Drine, Zete, Neretve, Morave, Vardara i Timoka, još je zagonetnija i upečatljivija.

Retki pojedinci, izražavali su netrpeljivost prema blaženopočivšem patrijarhu Pavlu i, posebno, prema njegovim poštovaocima. Oni su iskazali svoj nemir i skrenuli pažnju na jednu, na prvi pogled, sporednu, političku stranu ceremonije sahrane.

Mesta masovnih okupljanja

Najveći broj učesnika na jednom velikom skupu, posle mitinga na Gazimestanu 1989. godine, zabeležen je na sahrani Patrijarha Pavla. Razni politički protesti u poslednje dve decenije, koje su predvodile tadašnje stranačke vedete nije odjeknuo ni kosnuo javnost kao ispraćaj Patrijarha. Na sahrani javnost je, na kratko, preobražena u masu. Preobražaj je doživela da bi opstala. Promenom agreratnog stanja iz etra, na kratko, prešla je u čvrstu fazu, potvrdila se i opet vratila u etar.

To je među nekim srpskim političarima i aktivistima, koji Srbe i Srbiju gledaju tuđim očima, izazvalo konsternaciju i bes. Zašto? Odgovor na ovo pitanje davno je naznačio Tard, uočivši da, otkada su mase pretvorene u javnost, vođe u liku publiciste, oblikuju javnost. Savremena glasila, televizija i internet, učvrstile su autoritet i moć publicista i na našim prostorima.[3] Uspostavljeni poredak javnosti u Srbiji narušio je ispraćaj Patrijarha i doveo u pitanje sliku koju svakodnevno stvaraju jednolična glasila posvećena očuvanju postojećeg ustrojstva. Veliki pogrebni skup odjednom je sve pojednostavio a mase izveo na put objedinjenja u Hristu. Raštrkani po kućama, osamljeni pred televizorima, pojedinci su se sabrali u masu i istupili na ulice Beograda i u hramove širom sveta. Fragmentarnost života pojedinca zamenjena je sabornošću pravoslavnih vernika.

Ono što svaku nelojalnu i nesigurnu vlast zabrine jesu masovna okupljanja podanika na mestima na kojima se slobodno razgovara, a posebno ona gde stvari nisu pod kontrolom glavnog urednika ili voditelja, kakva je bila ulica pritisnuta stotinama hiljada ljudi u vreme sahrane. Briga neformalnih političkih grupa, povodom sahrane, izvire iz istog jezgra napetosti koje je rasplamsavalo hajku protiv beograđana prošlog leta nakon, javnosti nerazjašnjenog, surovog ubistva nesrećnog francuskog državljanina Tatona. Vlast je osluškujući žamor masa pravilno ocenila da bi valjalo smanjiti pobunjenički potencijal stanovništva zabranom rada 14 navijačkih grupa koje mogu postati jezgra nemira.[4] Asanacija stadiona, ulica, kafana, trgova, univerziteta, zajedno sa pacifikacijom javnosti, čini se vlastima, može preduprediti nepoželjni pokret masa. Vlasti se varaju. To uverenje razvejala je sahrana patrijarha Pavla koja nije ličila na karnevale, rušenje berlinskog zida, proteste imigranata u Parizu, proteste srpske opozicije s kraja prošlog veka ili obojene revolucije. Verski obred postao je nema pobuna pribranih masa. Posle sahrane došlo je smirenje i ceo događaj potisnut je sa površine prividno raznovrsnog političkog života, bremenitog raspadom države i društva i novim skandalima.

Sahrana Patrijarha, pronicljivim posmatračima, nametnula je temu za razmišljanje: da li je u pacifikovanoj Srbiji moguća pobuna? Dokle može dosegnuti nezadovoljstvo i kako se može braniti uspostavljeno ustrojstvo ovog dela sveta? Pogrebna povorka obznanila je konkurs za vođu nezadovoljnih masa koga, još uvek, ne poznajemo. I strahove bučnih kritičara koji su slabi u igri velikih brojki.