Oduševljava me to što roditelji evropejci rađaju decu nacionaliste - nisam pozivao na nasilje

Nakon što se zbog spornog statusa na njegovom "Fejsbuk" profilu podigla velika medijska prašina, u kojoj su mnogi iskoristili priliku da reaguju i pokažu se kao borci za ljudska prava, nekadašnji dobrovoljac JNA i poznati televizijski voditelj Radomir Počuča je dobio i otkaz u protivterorističkoj jedinici MUP-a, gde je već neko vreme radio kao portparol.

U intervjuu za NSPM, Počuča govori o tome šta misli o celom slučaju, u čemu je razlika između kvazipatriota i patriota, šta ga rastužuje, a šta uveseljava u današnjoj Srbiji.

Možete li nam reći nešto više o slučaju vašeg spornog statusa na Fejsbuku? Smatrate li Vi da se radi o govoru mržnje, kako neki tvrde?

- Pa to će odlučiti sud, postoji "printskrin" tog statusa, a jeste činjenica da je pisalo to što jeste pisalo. Ja ne bežim od toga da sam to ja napisao, ne moraju da utvrđuju identitet naloga, ali, ja sam počeo taj status sa „mišljenja sam“, želeći time da kažem da je to samo moja misao, da taj skup ne bi trebalo da se održi. Naravno, obratio sam se navijačima jer, ako već jesu patriote, onda ne bi trebali da se više biju između sebe, nego da urade nešto u opštu korist.

I onda se desilo da su jurišnici jedne pro-NATO stranke, jedne pro-EU stranke i jedne soroševske televizije, bez ovlašćenja skinuli status sa mog naloga, objavili ga bez mog ovlašćenja i samim tim izvršili krivično delo. Ako se to uzme u obzir, onda je besmislen bilo kakav napad na mene. Morali su mene da pitaju ako su hteli da to objave u medijima. Dodatno, u naslovu članka stavili su nešto što nema veze sa ironijom, sarkazmom i indignacijom koja provejava u tom statusu. Naime, oni su u svojoj analizi rekli da ja pozivam na linč, a ja nikoga nisam pozvao na linč, samo sam sarkastično prokomentarisao kako bi neki mogli da utroše energiju.

To što oni imaju medije i svoje poslušnike, što je situacija takva da novinari više ne rade svoj posao, nego jednostavno zarad brzine protoka informacija, odnosno zarad ekskluziviteta i bombastičnosti koja je neophodna za tiraž, po nalogu moraju da delaju kako im se kaže da bi umirili javno mnjenje, je druga stvar. Ja to znam, jer sam i sam bio novinar, pa mi je poznato kako sve funkcioniše i ko se u suštini pita za važnost vesti.

Svaki glavni i odgovorni urednik nekog medija zna šta treba da radi ako ga pozove gazda, ili, još gore, gazdin gazda, i kaže „Nemoj da ti se desilo da ovo objaviš“,  ili „Ovo moraš da objaviš“. Onda oni sve to rade po diktatu. Taj Goran Vesić, koji je non-stop visio na Pinku u vreme demokrata, sada je ušao u firmu Aleksandra Vučića, a svi ga znaju iz doba kada je bio jurišnik u rušenju države, dok je bio poslušnik Zorana Đinđića i Borisa Tadića.

Optužuju vas da ste kvazipatriota?

- Jesam li? Hajde neka mi neko objasni zbog čega sam kvazipatriota, da li postoji neko kvazipleme? Ili je u pitanju moja kompletnost kao patriote?

Zalažem se za osnovne principe koji važe za sve ostale narode na planeti, a to je da imaju pravo da budu ponosni na svoju državu, na svoju himnu, grb, seni svojih ratnika, svoju istoriju... Tražim samo ravnopravnost Srba u Srbiji, ravnopravnost sa drugim nacijama, kao što i od drugih nacija tražim da poštuju većinski narod. Srbi nikad u istoriji nisu kršili prava manjinskih naroda, i ja sam spreman da položim glavu na panj za njihova prava. Ali ne dozvoljavam, niti moj ponos dozvoljava, da mi na severu Srbije marširaju nacisti iz 64 županije, niti da ikoga maltretiraju vehabije iz Raške oblasti, povratnici iz Sirije.

Narod bez istorije je kao tikva bez korena. Da li bi trebalo da uzmemo malj ili bager da porušimo sve spomenike koje imamo na Tekerišu, Bučevu, Mačkovom kamenu, Mladenovcu, Bitolju, Kumanovu, Kajmakčalanu... Na svim mestima gde su se vodile bitke za opstanak srpskog naroda. Da odemo, na kraju, malo i do Grčke, da polomimo i onu ploču na mestu gde se iskrcala srpska vojska u Prvom svetskom ratu? Da li treba da izbrišemo ceo svoj identitet? Zašto nam spore da volimo ono što je nama sveto? A nama jesu svete kosti naših predaka.

Neću da ćutim pred tim beštijama u crnom, koje neki zovu „Žene u crnom“, čiji je jedini cilj bio i ostao da unište sve ono što je srpsko, ali recimo, ne pokazuju Albancima gde su srpske žrtve. Ne, Albanci su sprečavali srpske majke i sestre u Prizrenu da dođu do groblja da bi zapalile sveću svojim mrtvima. I gde je tu jednakost? Zašto država dozvoljava da samo ovde pljuju Srbe i Srbiju, i što je najgore, da oni koji to rade dobijaju novac iz državnog budžeta? Gde je tu pamet? Da li sam ja rođen u zemlji koja podseća na „kafkijanski proces“?

Imam braću, drugove i prijatelje koji su druge vere, druge boje kože i druge narodnosti, i to mi ne predstavlja problem. Bogatstvo života je u različitostima.

Ali, ja jesam Srbin i ponosan sam na to. Moji su poreklom iz Krajine, iz sela koje više ne postoji, i to je moja živa rana na srcu - što ne mogu da odem na dedovinu. Pola moje familije sa te strane pobijeno je od ustaškog noža. I ja ne da neću, već ne želim da odem u Hrvatsku jer znam da bi se desilo isto ono što se dešava svaki put. Zašto Srbi nigde nemaju prava? Hrvati mogu kod nas da dođu bez ikakvih problema, a Srbi, kada odu tamo, obavezno se desi ili cepanje guma, grebanje automobila, ili im bude zapaljen auto ili se desi neko drugo šikaniranje.

Zašto nas toliko mrze? Zašto u Srbiji Srbi nemaju prava koja treba da imaju? E pa ja više neću da se mirim sa tom situacijom. Iskreno, spreman sam da svoj krst snosim do kraja, pa i po cenu zatvora i ultimativne žrtve. I po cenu toga da me odbace i moji Srbi koji razumeju u kakvoj se čorbici nalaze, kao ona žaba koju kada se stavi u vrelu vodu, iskoči zbog instinkta samoodržanja, a kada se stavi u hladnu vodu koja se polako zagreva, ona će se skuvati jer se postepeno navikne. Mnogi Srbi su već skuvani, obareni, formatirani... Nove vrednosti su im ubačene u glavu, koje u suštini nemaju vrednosti. Neka me oni pljuju, meni je veliki kompliment što me jedan dokazani uništitelj srpske vojske i dokazani uništitelj srpske porodice pljuje. Od njega uvreda da sam kvazipatriota – za mene je kompliment.

Kako ocenjujete stanje u policiji i vojsci danas?

- Šta očekivati od vojske koja više nije vojska? Imaš 30 do 35 hiljada zaposlenih u vojsci danas, a koliko tu ima borbenih efektiva, o tome neću ni da pričam. Ona saznanja koja imam zadržao bih za sebe. U svakom slučaju, oni su danas, u odnosu na ono što su nekad bili, na nivou nekog malo jačeg lovačkog društva. Ko god da krene na nas, pregazio bi nas. Gomila njih je otišla u vojsku da bi prehranila porodicu, da bi otplatila kredite. Realno, kakav je moral u vojsci – pola njih bi pobacalo puške. Ali, što je bitno, ono što nikako da shvate, jeste da je ipak taj ratnički gen u Srbima još uvek živ, ali traži samo ravnopravnost i slobodu. Slobodu da živi u svojoj zemlji ravnopravan sa drugima.

Taj gen živi u Srbima i danas. A uvek ima nešto ispod praga, među krpama za ne daj Bože, ako bude napad na Srbiju, a biće kad-tad frontalni napad. Kad bude došlo do toga, sukobiće se oni, gledajući da budu što veće žrtve po nas, a što manje po njih. Ali im neće biti lako, desiće se opet neki Živojin Mišić, opet neki Vojvoda Stepa, Radomir Putnik, Petar Bojović ili Pavle Jurišić. Još uvek rađaju majke Obiliće, samo ih treba prepoznati. Dešava se paradoks, da očevi i majke koji su već formatirani, koji su evropejci, rađaju decu koja svesno opredeljuju sebe da budu nacionalisti, ne fašisti niti šovinisti, već pravi nacionalisti. Mene deca oduševljavaju, zato što sve ranije i ranije počinju da misle svojom glavom.

Recite nam nešto o vašem učešću u ratu? Gde ste ratovali?

- Bio sam angažovan kao dobrovoljac i rezervista, ali sam, u svakom slučaju, poštovao Ženevsku konvenciju zato što sam bio vojnik. Učesnik sam oružanih sukoba u Slavoniji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Tada je to bila moja celovita država, ja sam branio Ustav moje države u jednoj pobuni koja bila orkestrirana i organizovana spolja. Tada je to bila SFRJ, ja sam bio vojnik JNA, napali su moju zemlju iznutra i spolja i ja sam bio pozvan da je branim. Znam zbog čega sam išao tamo, niko ne može da mi spočita, naročito ne bivša braća sa Zapada.

Kakva je reakcija ljudi koji su učestvovali u tim ratovima i sada vide da se neke organizacije, poput „Žena u crnom“, podsmevaju njihovim žrtvama?

- Zamisli da ti neko iz porodice umre i da se pojavi grupa pijanih idiota i krene da skakuće po grobu te osobe. Kako bi se osećao? Ako sam sa svojim bratom proveo vreme u rovu, gde sam mu čuvao leđa, i koji mi je kao brat po oružju postao bliži od rođenog brata, i ako sam bio u toj situaciji da mi na rukama izdiše, kada sam da pritiskao njegovu ranu da ne iskrvari, kada se u sekundama odlučuje hoće li preživeti ili ne, kako da se osećam kada se pojave ljudi koji sve to ismejavaju? Da ne govorim o tome da se u tom situacijama čovek zapita i šta će biti sa ranjenim bratom i ako preživi, jer, ne znaš da li će posle toga moći da funkcioniše kao normalan čovek. Posttraumatski stres je česta stvar.

Sva ta događanja, koja te formiraju, naprave od tebe čoveka kakav jesi, oplemene te, ili ubiju dušu. Kad živiš sa tom setom i tugom, jer znaš koga si ostavio iza sebe, divne momke koji su branili ono što je tebi sveto. Šta je narod bez zemlje? Mi nismo nomadi, mi imamo svoju zemlju. Što kažemo da nemamo drugu, rezervnu otadžbinu, a ovu koju imamo valja nam braniti. Oni su je branili i ostavili svoje kosti, nisu imali toliko sreće koliko sam imao, na primer, ja. I neko posle tvrdi da su oni zločinci i pljuje po njihovim senima. Ja to ne dozvoljavam, niti priznajem. Niti ću se ikada pomiriti sa tim. Niko neće pljuvati po kostima moje sabraće. I zbog njih apsolutno svaku krivicu koju mi budu natakli primam s radošću.

(Teša Tešanović - NSPM)