"Oda radosti" (ne)principijelnoj koaliciji

Glavna tema u srpskoj javnosti je kako su „presahli“ pregovori oko sklapanja nacionalne vlade, a kako su „nabujali“ pregovori oko formiranja proevropske vlade. U postizbornom medijskom prepucavanju i nadgornjavanju običnom čoveku gotovo ništa nije jasno. Ni to da li je SPS prekinuo pregovore sa „ovima“, ni da li je i – ako jeste – kada počeo da pregovara sa „onima“. A da se ne govori o tome da li su Palma & Penzioner bili solo-igrači, ili su pak za SPS i Dačića samo ispipavali i pripremali teren. Isto tako ostalo je nejasno šta su to tražili (osim priče o n?realnom zahtevu za povećanje penzijskog fonda od oko 400 mil. evra na godišnjem nivou), pa nisu dobili od Koštunice i Nikolića. Ispostavilo se da je kamen spoticanja SSP iako to ne zvuči realno, jer da je postojala politička volja, mogao se postići dogovor.

Čini se nakon ovih mesec i kusur dana pregovora da je veći deo vrha SPS-a već pre izbora bio sklon da pravi vladu sa DS-om, ali nije znao kako to da plasira svojim članovima i biračima. Da su odmah krenuli u pregovore sa DS-om, rizikovali bi pobunu odbora i članstva. Ovako su posle mesec dana zamorili javnost pregovorima i onda su skloni da veruju da će im njihovi članovi i simpatizeri željni „ikakve vlade“ uzeti za manje zlo što formiraju vladu sa Tadićevom koalicijom.

Sve govori o tome da su oni do sada neformalno pregovarali sa DS-om, pa bi početak pregovora SPS-a i DS-a, kao i stranaka koje su sa njima u koaliciji, bio zapravo finalizacija već postignutih dogovora. Stoga, ako bi pregovori išli „normalnim tokom“, oni ne bi trebalo dugo da traju. Sada se svima čini da je najrealnija koalicija DS-a i SPS-a, ali ne treba isključiti mogućnost neke druge koalicije i novih izbora. Kao što pre nekoliko nedelja nije trebalo umanjivati mogućnost koalicije DS-a i SPS-a, sada ne treba otići u drugu krajnost, pa verovati da je sve gotovo.

SPS bi – to priznaju svi koji pošteno razmišljaju – bio u prirodnijoj koaliciji sa SRS-om i sa DSS-om, i to bi pozitivno prihvatili njegovi birači kojima su upravo te partije „drugi izbor“ (da na izborima nema SPS-a). Međutim, ta vlada bi bila pod velikim pritiscima Zapada i domaćeg evroreformskog bloka, pa je pitanje koliko bi trajala, naročito zato što ova koalicija u Srbiji ne kontroliše medije i tokove novca. Sa druge strane, verovatno je mnogo primamljivija ponuda došla od DS-a i zemalja Zapada koje podržavaju ovakvu vladu.

Tako izgleda da su u pravu oni kafanski analitičari koji su nas onomad, pre nekoliko meseci, uveravali da se SPS već unapred dogovorio sa Tadićem, ali da vladu ne može odmah da formira jer bi se stranka pocepala i ostali bi bez većine biračkog tela. Oni ističu da je odlučni uticaj SAD–EU „prelomio mozak“ vrha SPS-a. Evropa je tu da pomogne kao babica, a tajkuni će da dođu „na babine“. Veliki su ulozi u ovoj pre svega strateškoj igri, ali se i velike pare vrte oko vlasti. Iako stvari nisu baš tako jednostavne, kafanska geopolitika pogađa ono što je ključno, za razliku od onih koji iz neznanja ili zbog „političke korektnosti“ naš politički život vide kao autonoman sistem, na koji ne utiču previše „spoljni faktori“.

Čini se i da je ovakva konstelacija snaga i među „patriotskim strankama“ oslabila optimizam i volju da će oni formirati vladu. Vlada SPS-a i DS-a čini se da bi bila stabilnija jer, budući da su razočarali svoje birače, SPS ne bi imao čemu da se nada na novim izborima, a DS ne bi imao motiva za njih. Međutim, ta vlada bi bila suviše heterogena i u velikim iskušenjima (Kosovo, Hag, NATO, socijalni lomovi...) da bi se moglo predvideti njeno duže trajanje. DS svoj optimizam o trajnosti ove vlade bazira na tome da SPS ne bi smeo izaći na nove izbore, ili na tome da su socijaliste „za jednokratnu upotrebu“ (samo da se izglasa vlada).

„NACIONALNO POMIRENjE“ SA FOTELjAMA

Dok se oko formiranja vlade igraju opasne zakulisne igre, u kojima značajne, a ako ne i ključne uloge igraju ambasadori i tajkuni, javnost se zamajava pitanjem koliko je, sada po svima „gotova“, koalicija DS-a i SPS-a principijelna ili ne. Prvo su DS i njima bliski mediji i analitičari krenuli u kampanju dokazivanja „ideološke bliskosti“ partija koje su nekada vodili Đinđić i Milošević. Mediji su izloženi baražnoj paljbi o ideološkoj bliskosti stranaka levice, te kako je njihovo mesto u „Socijalističkoj internacionali“, s tim da je jedna članica iste, a druga bi želela da se nađe u članstvu tog kluba. O toj „internacionali“ kod nas niko ništa ne bi pričao da se njome ne želi nekako namiriti SPS.

Zanimljivo je kako je ova blago rečeno nategnuta teza, koja bi pre godinu dana bila jeretička u medijima, bila olako promovisana od nekih koji u našoj sredini važe za „intelektualna imena“. Razni profesori, analitičari i novinari „trošili“ su svoj kredibilitet na zastupanje ove problematične teze. Verovatno se shvatilo u nekim krugovima da je ovo izuzetno bitno odraditi, pa se nije mnogo brinulo o sitnicama, poput one da li je to istina ili ne.

Nakon nekoliko nedelja agresivnog nametanja medijske teze o „ideološkim blizancima“ i o „dva bola“ koja bi trebalo da vode „nacionalnom pomirenju“, koji bismo po definiciji morali pozdraviti da nije toliko providan simulakrum, pojavio se konačno i otpor ovoj kampanji. Javili su se i neki glasovi sa patriotske strane, a i od nekih osnivača SPS-a, koji su govorili o tome kako je koalicija SPS-a sa strankama okupljenim oko DS-a zapravo izdaja birača socijalista. To je zaista tačno jer su oni po nekim stavovima radikalniji od radikala (odnos prema Hagu i NATO). Ne samo to već je mnogima bilo jasno da posle toliko godina kampanje protiv „snaga prošlosti“, koju je agresivno sprovodio DS i njima naklonjeni mediji i intelektualci, oni ne mogu lako ubediti ni svoje, a naročito birače socijalista da ta i takva koalicija nije neprirodna i nemoralna.

Doduše, kampanja DS-a se više orijentisala na ubeđivanje vrha SPS-a da bi im bilo bolje da sa njima prave koaliciju, te da će i ako izgube svoje tvrdo jezgro, oni na neki volšeban marketinški način „obnoviti krv“ i dobiti talas mlađih socijalno nezadovoljnih glasača. Dačiću i ekipi na vrhu je jasno da rizikuju raskol u stranci i gubitak značajnog dela birača, koji bi odlazak u naručje Tadiću videli ako ne kao „izdaju Miloševićeve poslednje želje“, a ono barem kao odstupanje od navodno dosledne kosovske politike i jake patriotske predizborne retorike.

Ako bi glasači DS-a nekako i progutali tu priču o „ideološkoj srodnosti“ SPS-a i DS-a u „socijalno odgovornoj“ vladi radi dolaska na vlast, glasači socijalista to nikako ne mogu. Jedini način da socijalisti nekako oproste Dačiću „izdaju“ je da dobije mesto premijera. Međutim, gotovo je sigurno da je DS ovu „ponudu“ izbacio samo kao mamac ne bi li što pre prekinuo pregovore oko nacionalne vlade. Kada mu se na drugoj strani vrata zatvore – DS će mu ponuditi simbolička potpredsednička mesta i nekoliko ministarstava.

Sa velikim zakašnjenjem u kritiku „neprincipijelne koalicije“ uključili su se i oni koji kritikuju DS za „izdaju“ Đinđića i „njegovog reformskog puta“ jer legalizuje „zločinačku organizaciju“ (Teofil), tj. SPS. Postavlja se pitanje što LDP i njemu skloni mediji nisu odmah kritikovali ovu koalicionu mogućnost iako bi im to bio lak poen. Ne samo to već je Čeda Jovanović i podržao „žuto-crvenu“ koaliciju i na nacionalnom i na beogradskom nivou. To je urađeno jer je njima u interesu da DS formira vladu, a da im oni budu najoštrija opozicija. Kada se uvidelo da se preteralo sa podrškom, ona je nespretno povučena, a kada se videlo da je ta i takva koalicija u izgledu, onda su „pustili s lanca“ i njene oštre kritičare na scenu. To je urađeno tako da se „srpska javnost ne doseti“, a i da ne bi „patriote“ profitirale na „izdaji“ ili SPS-a ili DS-a. Ovo u kontekstu stranog pritiska na SPS i odustajanja patriota od namere da formiraju vladu može da ima i funkciju spuštanja cene SPS-u u vidu potenciranja „teškoća sa kojim se suočava DS“ zbog neprincipijelne koalicije. Kada se tome doda i spremnost DS-a da samouvereno rizikuje i nove izbore – SPS se nalazi u izuzetno teškom položaju. Gotovo kao miš koga je miris evro-sira doveo u zamku.

I pored velike razlike u stavovima glasača oko ključnih pitanja (EU, Hag, Kosovo...), zapitajmo se da li su SPS i DS toliko ideološki i politički suprotstavljeni kao što na prvi pogled izgleda. Iako veliki procenat glasača SPS-a, ali i nemali broj simpatizera DS-a ovu koaliciju teško može svariti, pitanje je koliko su politike tih stranaka suštinski različite. Osim tog „levičarskog“ diskursa koji se danas u praksi očituje kao globalistički, koji je DS odavno gajio, a sada mu se SPS približio kroz proces „transformacije“ vrha stranke, postoje i neke druge „rođačke srodnosti“. Obe stranke vode izuzetno pragmatični lideri kojima je ključno da dođu do vlasti, pa makar ih koštalo poverenja birača.

Ono što je nama značajnije je da na dubljem idejnom i mentalitetskom planu i jedni i drugi baštine titoistički „bratstvo-i-jedinstvo“ pogled na svet, koji se sada prirodno pojavljuje kao „evropski“ mejnstrim „na srpski način“. Kada se SPS još malo otrese „patriotskog balasta“ iz devedesetih, on može lepo da se utopi u levičarsku i manje-više anacionalnu paradigmu koju danas u Srbiji predstavlja koalicija oko DS-a. Kada vidimo kako B92 sa posebnim pijetetom snima „proevropski zoo-vrt“ u Jagodini, a kako je donedavno prikazivao „Arkanovog evropejca“, onda nas ne bi čudilo ni da zajedno sa Palmom cela vlada stoji mirno kada svira Betovenova „Oda radosti“, koja je i evropska himna. Mediji su čudo, a Srbija brzo zaboravlja.

To, naravno, neće sprečiti SPS da simulira „kosovsku politiku DSS-a“ u izglednoj proevropskoj vladi (kao što bi prilježno sa Palmom igrali ulogu „evropejca“ u vladi patriota). Utisak je većeg broja ljudi da su se na neki način konačno dve frakcije titoističke partije sa Osme sednice pomirile. Jedna drugoj su pružile ruku, a to je Tadić krstio „nacionalnim pomirenjem“, sa tim da se, naravno, zna koja od njih „kosi, a koja vodu nosi“. Srbija se u slučaju da ova vlada bude formirana i da potraje, vraća u vreme pre Osme sednice. I to je svojevrstan povratak u prošlost, ali ovaj put u toliko željene i žaljene „osamdesete“.