O skandaloznoj nejednakosti između znanja i neznanja

 „Boljševici su od početka bili krajnje nepoverljivi prema objektivnim merilima za utvrđivanje istine. Lenjin je, u delu 'Šta da se radi?', odlučno odbacio pravila formalnologičkog rasuđivanja, a među njima ono najvažnije, pravilo neprotivrečja. Lenjinovo je otkriće da postoje buržoaska i proleterska istina, i da one nemaju zajedničkog imenitelja. Lenjinista ne traga za istinom, ne utvrđuje je na osnovu raznorodnih podataka i nalaza, putem proveravanja i sravnjivanja; on unapred raspolaže ključem kojim se rešavaju sve nedoumice.”

Milovan Danojlić, Muka s rečima

„Mene pita šta sam čit'o? MENE pita sta sam čit'o?!?"

Dušan Kovačević, Radovan Treći

Kada sam u svom prethodnom tekstu prigovorio Kaliku da ne zna dovoljno o objektu svoje kritike, savremenom liberalizmu to jest, te mu preporučio da to znanje stekne čitanjem na ovu temu, ja sam svakako mislio na dela relevantnih savremnih liberalnih autora. Da je Kalik čit'o, u to nema sumnje, i u svom poslednjem odgovoru se uopšte ne stidi da to pokaže. Ali šta je čit'o? Iz čega on crpi svoje poznavanje savremenog liberalizma? Pod jedan, to su klasici maksizma-lenjinizma, pod dva, to su predizborne sms poruke, pod tri, to su program LDP-a i nešto što se zove “Povelja slobode”, pod četiri, to je internet sajt na kome se, gle užasa, nalaze i tekstovi Ajn Rend i Margaret Tačer (nota bene: ne tekstovi sami, ne knjige ovih autora, nego sajt, referenca je sajt, to jest – samo njegovo postojanje). Sve je to opet lepo i krasno (mada, primećujem da na spisku literature fale Stari i Novi zavet, Tarabići i “Kule stražare”), ali da li je Kalik ispunio onaj minimalni uslov za raspravu o savremenom liberalizmu, koji sam mu u svom prošlom tekstu postavio? Odgovor je, nažalost – ne.

Jer da jeste, znao bi ponešto i o Rolsovom liberalnom egalitarizmu koji, po rečima Tomasa Nejgela, “kombinuje vrlo snažne principe socijalne i ekonomske jednakosti povezane sa evropskim socijalizmom i podjednako snažne principe pluralističke tolerancije i lične slobode povezane sa američkim liberalizmom, i to kroz teoriju koja otkriva njihov zajednički temelj.” (1)

Znao bi i da je u savremenoj liberalnoj teoriji, od “Vrline sebičnosti”, omiljene baba-roge anti-liberala, Ajn Rend, mnogo uticajnija jedna druga knjiga – “Vrhovna vrlina”, Ronalda Dvorkina, koja kao vrlinu iz sopstvenog naslova imenuje upravo – jednakost (2). Znao bi, konačno, i da se ime nesrećne Rendove ne izgovara Ejn, već Ajn (“'Ayn' rhimes with ‘mine'”, lepo piše u FAQ sekciji sajta Ayn Rand Institute-a; bar je to mogao da pogleda: nije knjiga – sajt je).

Ovi se autori i njihove ideje dakako mogu kritikovati, ali se o njima prvo mora ponešto i znati. Pisati kritički o jednoj teorijskoj poziciji (u ovom slučaju - liberalnom egalitarizmu), a pritom se ne pozicionirati na bilo koji način u odnosu na njene vodeće savremene zastupnike, znači, da parafraziram Kiša, biti ignorant u stvarima filozofskim. Kritikovati savremeni liberalizam pozivajući se (samo) na Marksa i Hegela, poduhvat je jednake vrednosti kao i kritikovati savremenu kvantnu mehaniku pozivajući se (samo) na Njutna i Galileja (3).

Dakle, uprkos tome što se Kaliku kanda čini da je naša polemika, polemika izmedju liberala i marksističkog kritičara liberalizma, ona to naravno nije. Takva polemika bi svakako bila zanimljiva, a verujem i korisna, ali Kalik ne ispunjava ni elementarne uslove za učešće u njoj. On prosto – ne zna o čemu govori. I tu ne pomaže nikakva lucidna dijalektika, to nepoznavanje objekta kritike neće se razrešiti nikakvim aufhebungom. Možda će carstvo slobode koje će nastati posle socijalističke revolucije konačno odbaciti na djubrište istorije skandaloznu nejednakost izmedju znanja i neznanja, ali to se, bar za sada, još nije desilo.

Na različite aluzije i u bradu izgovorene polu-uvrede koje mi Kalik upućuje ne bih trošio reči. Sa jednim izuzetkom – Kalik na jednom mestu insinuira da sam tekst pisao po partijskom zadatku (kao, ne zna on, možda i nije zato, ali za svaki slučaj da pomene i tu mogucnost…). Niti sam član LDP-a (pretpostavljam da je to partija na koju se misli), niti poznajem ikoga ko je njihov član, tako da zadatak nisam imao odakle ni da dobijem, sve i da sam bio spreman da ga obavim. Ali sve to u krajnjoj liniji nije ni bitno. Ono na šta bih želeo da skrenem pažnju je ova ljupka sintagma “po partijskom zadatku”, koja tako jasno razotkriva stanje jednog duha i tako glasno priziva duh jednog vremena za koje smo se nadali da je zauvek iza nas.

“ Da ne bude nesporazuma”, na drugom mestu piše Kalik, ”ne odbacujem upotrebu sile kao takve u društvenom životu. Samo razlikujem revolucionarnu silu i kontra-revolucionarno (reakcionarno) nasilje. Prvo je legitimno, drugo nije.” (4) Uprkos Kalikovom tvrdjenju, liberalizam ne odbacuje supstancijalnu ideju dobra, već samo državno nametanje jedne supstancijalne ideje dobra, t.j. on omogu ćuje pluralnost supstancija. Razlog za ovo je jasan – u svakoj modernoj državi postoji faktički pluralitet shvatanja dobrog života i nametanje jednog od ovih shvatanja kao jedinog važećeg nužno bi moralo ukinuti sva ostala (a sa njima i sve one koji ih prihvataju). Moram priznati da mi isprva nije bilo baš jasno kako Kalik namerava da reši taj problem kada bude uspostavljao onu „jednu supstancijalnu ideju dobra kojoj se mora podrediti svoj vlastiti interes” (5). Posle ovoga, medjutim, uistinu više nema nesporazuma. Što bi rekao Kalikov stariji kolega iz NSPM, Slobodan Antonić – sada znamo.

Fusnote:

1. Thomas Nagel, Concealment and exposure & other essays. (Oxford University Press, 2002), str. 88

2. Ronald Dworkin, Sovereign Virtue: Equality in Theory and Practice, (Cambridge : Harvard University Press, 2000)

3. Da je ubedljiva marksistička kritike liberalnog eglitarijanizma itekako moguća, pokazuje i rad DŽ. A. Koena (Cohen), recimo u If You're an Egalitarian, How Come You're so Rich? (Cambridge: Harvard University Press, 2000). I eto Kaliku zgodne preporuke za čitanje...

4. Mario Kalik, „Liberalizam je anti-egalitarizam“

5. Ibidem. Posebno je pitanje koje li bi to shvatanje dobra moglo biti? Kalik „egoističnim” liberalima prebacuje da ne mare za državu, ali bogami ni za nacionalnu tradiciju. U državi Srbiji, medjutim, žive naslednici različitih nacionalnih, religijskih i drugih tradicija, koju od njih odabrati? Većinsku? Ali šta ćemo sa onima koji „mare” za druge tradicije? Na ovo pitanje je najbolji odgovor, još pre dve godine, upravo na sajtu NSPM dao Slobodan Divjak: „ Svuda tamo gde je pravni sistem u funkciji samo jedne jedine kulturne tradicije na delu je tiranija, despotija, tj. jednodimenzionalnost kulturnog i ideološkog tipa.” I zato je, a ne zbog nekakvog „egoizma”, liberalizam trenutno najbolje moguće rešenje za upravljanje modernom državom, zato što „liberalno, tj. apstraktno shvaćena 'pravna osoba' jeste spoljašnji, formalno-institucionalni zaštitini omotač empirijskoj osobi kao nosiocu različitih partikularnih identiteta.” (vidi Slobodan Divjak, "Antiliberalni autoritarizam i govor mržnje")