О непостојању неутралности или мит о Србији између истока и запада

Мит о Србији између истока и запада

Често се наводи као пожељна улога Србије као моста и споне између истока и запада. Не знамо зашто Мађарска, Пољска, Словачка или Бугарска и Румунија нису прихватиле ову улогу споне и моста него Србија, могли би с истим или сличним правом.

Заправо се ради о следећем: Србија је као младожења који има у свом селу једну здраву и једру девојку које се мало ипак стиди због њеног сељачког порекла. Младожења у граду има другу девојку, која је мало декадентна и испразна у разговорима, али га је придобила на гламур који није у свом селу виђао, а и чуо је да јој је отац богат, па се нада миразу и скоку на друштвеној лествици, тј. бекству у велики град јер је чуо да је тамо добро, уместо мукотрпног рада у свом селу (не зна, сиромах, да јој је отац највећи џимрија, као и сви преци, који ником ништа не даје а коме може и кожу огули с леђа). Не може да се одлучи са којом ће, па је некако у средини између, са обе, а у ствари и без једне и без друге (како ће и остати до краја). Све је тако јер младожења, ваљда, не воли и не цени много самог себе па онда мисли како не може да ваља оно што је из његове најближе околине, по логици ако "ја" није добро и све у вези с њим, онда "не-ја" сигурно јесте.

Друга слика би била да је Србија човек који седи на две столице и, што се оне више размичу, он не прелази ни на једну, већ прави шпагу, очајнички се растеже не желећи да се определи на којој ће столици да седи. Извесна је само нестабилност и на крају пад на под, што ће бити и адекватна казна.

Србија није мост између истока и запада, Србија је са истока загледана у запад. Србија је пореклом са истока, али је у својој новијој историји "прелакирана" западом. Ово "лакирање" је почело још после устанака у деветнаестом веку када су у Србију нагрнули европски образовани "немачкари" - Срби из Аустрије, како су их овдашњи звали, наставило се преко првих српских студената који су из Беча долазили са зинутим устима, а можда је најинтензивније било за време две Југославије и после. Овај "лак" даје такозвана "елита" у Србији, која није никаква стварна елита, већ су то само људи на позицијама на којима се нешто одлучује а који лично желе Србију да виде на западу јер себе тамо желе да виде.

Србија није ни нешто треће што има своју физиономију и да се лако описати. Ово није бољи положај него да се определила, већ гори, а није ни неутралан. Како кад личи? Србија није на истоку и нема заједницу с њим, не ствара, не зарађује и не троши тамо, нема јединство, савез ни заштиту. Није на западу јер западу не треба као део, већ само у мери одвојености од истока. Западни организам Србију доживљава као страно тело и одбацује је као туђи пресађени орган. Србија је потребна као неопредељена јер је тако најслабија. Ова њена "неопредељеност" је у ствари пасивно служење, исток се не "излива" у њу и не "долази" близу западу преко ње, запад је не прихвата већ користи њену жељу да му се приближи због контроле и за одржавање жељене дистанце према ономе што је "иза" Србије.

Српска "неутралност" није никакав мост, синтеза, спој, обогаћење двема странама. Српска неутралност је неодлучност, немање става, недостатак самопоуздања за неопходан искорак, наивно калкулантство, рајинска комбинаторика, проституција с једним и с другим као чињење свега без убеђења. Српска неутралност је један син у четнике, други у партизане, четницима гибаница, партизанима пршут (ваља се, једни ће победити), ћирилица и латиница, социјализам и рокенрол, Тито и Холивуд. Српска неутралност је све, односно ништа. На губитку је на крају увек био и биће само српски народ.

Мит о Титовој доброј спољној политици базираној на равнотежи између истока и запада

Постоји мит о томе како је Србима и Србији било добро кад је Тито водио спољну политику "између истока и запада". То је наравно заблуда. Тадашња спољна политика није била политика Срба и Србије, већ Југословена и Југославије. Овај нови народ у који је требало претопити Србе је имао други идентитет и с њим друге вредности, циљеве и интересе него што су српски. Тито је водио политику између истока и запада како би Југославија и Југословени остварили своје интересе у складу са својим новим вредностима и идеалима. И остварио је. Путовало се због те политике с "црвеним пасошем" и у Трст на Понте Росо и у Сегедин.

Ова политика би могла да се опише овако: "прво морате да постанете нешто што нисте, а онда ћемо водити спољну политику у односу на исток и запад да циљеве тога што нисте доведемо до свог максимума". И довео је. Само да ли је то успех? Овде је битно разумети да циљеве онога што Срби јесу није могуће остварити оваквом политиком.

О неутралности или "храмање на обе ноге"

Неутралност не постоји и никад није постојала. Енциклопедије дефинишу овај појам као "незаузимање ниједне стране при сукобу". Може ли човек да буде "неутралан" уопште у овом свету? За једну групу људи ово је питање које задире "иза" људске емпиријске и рационалне спознаје и логичког закључивања. Погледајмо део из "Беседе о неутралнима" владике Николаја Велимировића изговорене 1948. године у Чикагу на Видовдан:

"И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светог Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."...Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални...Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун...Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж...И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни...Бити неутралан, није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде...И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости...И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан." [1]

Постоје шансе да ће један део читалаца ће овде да каже "Ма!" и да одмахне руком, стварно или у мислима (Постоје разне врсте "Ма", ово је "Ма" коме ће прибећи "реалисти"). Пошто у култури у којој ми живимо данас неки сматрају да је теологија и филозофија нешто одвојено од живота, навешћемо причу из живота.

Прича из живота за реалисте

Замислимо да Реалиста и његов Брат од Тетке с којим је и жена иду ноћу кроз мрачан парк. Пред њима се појаве двојица момака са великим бицепсима на којима су истетовирани змај и шкорпија (као знаци идентификације јер су момци опасни)- Змај и Шкорпија кажу углас Брату од Тетке: "Ајде ти мало прошетај да се ми забавимо с твојом женом". Брат од Тетке не пристане и даље су сцене насиља које нећемо описивати. За то време Реалиста размишља овако: "Зашто да се мешам, то није моја ствар. Мени се нису ни обратили. С овим братом од тетке нисам чак ни много близак, скоро се и не виђамо. Уосталом, блискост је привидна, на енглеском би био само cousin, дакле рођак. Треба признати реалитет ситуације и однос снага...Шут с рогатим...Мој интерес...итд., итд." Након свега дође полиција која Реалисту пита шта се десило, на шта он понавља "Ја сам неутралан. Ја сам неутралан".

Питање: Да ли је Реалиста стварно био неутралан?

Полиција Реалисти није замерила што није стао у одбрану Брата од Тетке, а не замеримо му ни ми (зашто би свако био способан за то), требало је само да каже шта је видео, да каже "бобу боб", да се определи на оном нивоу као кад децу питају "јеси ли бата или сека" или као када би питали човека да ли је данас падала киша или је сијало сунце. Међутим, он је упорно понављао "ја сам неутралан". На крају није сигурно ко ће бити ухапшен јер су Змај и Шкорпија у полицији тврдили да су нападнути.

Мит о "општецивилизацијском дискурсу" и "објективности"

Концепт образовања хуманистичког просветитељства је поставио следећу догму: "Немојте учити само то једно, један морал, један систем вредности, једну историју (свог народа), један језик и књижевност, били сте укорењени у једној култури. То је сувише једнострано. Учите од сад све помало. Разне "морале", разне "системе вредности", историје многих народа, учите основе разних култура". Зашто? Због претпоставке да је у једноме мало и недовољно, да је тај један поглед "субјективан" и "пристрасан" ка одређеном (хришћанском) поретку и вредностима, а да је у синтези свега истина.

Једна од последица хуманистичког просветитељства је што је дотадашњи европски поглед на свет у свести људи учинила "једним од" погледа на свет, није га обогатила, већ га је релативизовала, тако да је након тога европски човек као у неком супермаркету у којем се на полицама налазe и сви могући погледи на свет, филозофије, религије из свих крајева света. Све је једнако доступно, има отприлике исту цену и све је на једнаком акцијском снижењу и не кошта много. Сада ће он уз помоћ свог разума и "товара" које му је исто ово образовање дало да прикупи, проанализира, упореди, па ће да пронађе много пунију истину него неки његов полуписмени и једним извором и наслеђем ограничени предак. Звучи логично, јел да?

У основи је била догма да се из мноштва углова гледања добија квалитетније једно на крају - анализом и резоновањем. Очигледно је да се не добија.

Хуманистичко просветитељство је донело став да не треба доносити суд који се базира на вери у неке вредности, већ на основу свог разума. Човек је постао мера свих ствари. Ово, нажалост, није укидање вере у темељима, већ замена вере у Бога са вером у разум. Разлика је, насупрот мишљењу оснивача ове филозофије, квалитативна, а не принципска.

Такође је донело учење о трећој позицији као објективној. Извучености изван догађаја, изван вредности, изван дотад познатих моралних категорија у виду полова добро-зло, истина-лаж, на позицију која је аналитичарска и наводно неопредељена, а ово би требало да значи и "објективна" и "непристрасна", општецивилизацијска, невезана за одређену културу, традицију, веру и вредности.

Привлачност "неутралности"

Због чега је такозвана неутралност привлачна многима? Јер делује најбезбедније (а није), јер даје лажну могућност боравка у заветрини, јер не захтева активан корак, јер не захтева ризик опредељивања, иако Кинези веле у пословици "највећи је ризик ништа не ризиковати". Осим тога "неутралан" човек изгледа "мудро" (сви су се за нешто запалили, само је он остао "хладне главе".

Управо људи који су дубље примили постулате хуманистичког просвећивања верују у "општецивилизацијски дискурс" не видећи да је то заправо производ новије западноевропске мисли последњих неколико векова, чији су верни васпитаници, као и не видећи колико су навикнути да овај начин мишљења користе у свакодневном животу и да кроз њега суде показујући једну нову врсту пристрасности и необјективности (уколико ови појмови имају икаквог смисла).

"Како друге државе могу да буду неутралне, а ми не?"

А које, на пример? Сви знамо за чувену "неутралност" Швајцарске. А нацистичко злато које је тамо чувано? И не само тамо, него и у Шведској, Шпанији, Португалу. Па зар је чување злата добијено од златних зуба које су нацисти повадили и богатстава које су опљачкали по разним земљама неутралност? А шта с "војно неутралном" Аустријом и другим земљама Европе? Па не учествују ли у "мировним операцијама" које запад покреће? Учествују. Да ли је јавно мњење и политика ових земаља "на пола пута" између истока и запада? Ни случајно, они добро знају где припадају.

Зашто су за нас важна ова разматрања?

Важна су јер уколико неутралност не постоји као могућност, тада би сваку неутралност требало схватати под знацима навода и само као стилску фигуру, као еуфемизам који треба нешто да улепша и некоме да замаже очи.

Ако то будемо имали у виду, онда ћемо знати да кад нам неко каже да ће поштовати вољу Европске уније и да неће подстицати извоз за Русију, а Русији неће уводити санкције, да то не видимо као неутралност између два пола, јер неутралност није чинити све што један хоће а с друге стране не чинити баш све против другог, већ је то вештина баратања речима. (Шта ли се деси кад извозник оде у Привредну комору Србије у отворени Координациони центар за извоз за Русију, ваљда му тамо саопште како они не подстичу извоз за Русију. Мислим ту су, седе, координирају...Али не подстичу. Балансирана политика!)

Такође, кад нам буду причали о "војној неутралности", треба да знамо да је то заправо војна немоћ и препуштеност на милост и немилост ономе ко је најјачи и најзлонамернији и пасивно стајање на његовој страни на најнижи и најсрамнији могући начин. Ако будемо ово имали у виду, разумећемо и став званичне политике о "поштовању територијалног интегритета Украјине", добровољцима из Србије и свему другом.

Кад нам буду причали о политичкој мудрости Милоша Обреновића, треба да знамо да је разлика најмање у смеру кретања, јер је Милош својим улизивањем Турцима и тактизирањем имао крајњи циљ ослобођење свог народа од окупатора и злотвора, а не његово што потпуније поробљавање од истих, што је данас у Србији случај. Такође, треба имати у виду да се на овај начин глумљења неутралности која није могућа и очекивања милостиње ниједан народ на свету никад у историји није изборио ни за шта.

Ако не знамо ко нам жели добро, научили смо до сад ко нам добро сигурно не жели. Будући "неутрални" најлакши смо плен свим својим непријатељима, а ова простачка калкулација ситних трговаца ће на крају сигурно да се покаже као погрешна, при чему ћемо изгубити и сав улог заједно са поштовањем и пријатеља и непријатеља (самопоштовање смо већ изгубили кад смо довде дошли). Ако се определимо свесно за истину, још има шансе за српски народ и државу, а сви знамо на којој је она страни.

Евроазијски комуникациони центар Србије