O izbornim šansama radikala

Uvod

Moje nedavno „glasno razmišljanje“ o predsedničkoj kandidaturi Jadranke Šešelj svakako nije bilo namenjeno onima koji njenog supruga smatraju patentiranom „dvorskom ludom“; još manje je to pisanije bilo posvećeno režimlijama ili naprednjacima (u čemu je razlika?) koji odavno likuju nad zlehudom sudbinom Vojvode. Jasno je da takve persone bilo koji Šešeljev potez - koji dokazuje da taj čovek još uvek diše - ionako samo izluđuje. Tim tekstom obratio sam se pre svega ljudima koji su i u vremenu očiglednog razbijanja Srbije još u stanju da dumaju hladne glave, kako onima koji su možda pristalice radikala, a razdiru ih sumnje, tako i svima koji nisu isključivi, bili politički opredeljeni ili ne.

I sâm sam dugo imao negativan stav o politici Vojislava Šešelja. To je trajalo sve dok nisam postao svestan šta je za Srbiju značilo programirano razbijanje radikala iz 2008. Nimalo pohvalno po moju malenkost, ali priznajem, tek to je bio trenutak „buđenja iz dogmatskog dremeža“ te bitno drugačijeg pogleda na prošlost i politički značaj radikala. Jer, uz definitivni silazak Koštunice s vlasti, razbijanje radikala beležim kao drugi ključni događaj postpetooktobarskog uništavanja Srbije, što svakim danom postaje sve očiglednije. Tek tim činom opozicija (lat. oppositio - suprotstavljenost) u Srbiji prestaje da postoji kao ozbiljan politički činilac. Svi su izgledi da će posle ovih izbora stvar biti još gora, jer će se Tomina frakcija - koja pod Šešeljevim imenom godinama nelegitimno boravi u skupštini - etablirati kao deo neke nove vlasti. Radikali su možda bili primitivni, ruralni i neobrazovani Srbi koji u slučaju dolaska na vlast ništa dobro nisu mogli doneti Srbiji. Uostalom, najnoviji varijetet golubova prevrtača - naprednjaci - potekao je upravo iz njihovih redova. Možda će se zbog ovoga što sam napisao pojedini radikali ljutiti, no to je neumoljiva činjenica. Ali je isto tako činjenica da je kakva-takva opozicija (suprotstavljenost) u vreme jakih radikala postojala. O promeni ustava vladajuća većina je sve do razbijanja radikala mogla samo da sanja. Danas su naprednjaci sve osim suprotstavljenosti. Danas su oni de facto deo vladajuće ekipe. Danas oni sâmi predlažu promenu ustava.

Predizborna strategija Vojvode

Šešeljeva odluka da napadne široki front koji zajednički obrazuju DS i SNS predstavlja jedini mogući način borbe za očuvanje njegove stranke. To nije ni iracionalni revanšizam ni ultrazaverološka saradnja sa žutima, što mu preko svojih sajtova uporno podmeću kriptonaprednjaci. Šešeljev izbor je zapravo rezultat iznudice, borbe za goli opstanak i prelazak cenzusa. Svako koketiranje s naprednjacima značilo bi automatsko gašenje radikala. U ovom trenutku upravo takva je egzistencijalna pozicija radikala. Nimalo ružičasta. Vojvoda je žrtvovao poprilični komad svog života, zdravlje, sreću porodice, sinovi mu odrastaju bez oca itd. Ali Šešelj nikada nije pokazao spremnost da žrtvuje i stranku. Štaviše, kad kaže da mu je njegova ideologija važnija od života, spreman sam da mu poverujem. Kriptonaprednjaci bi voleli da on pored svega ostalog ugasi i stranku. Pa i to se može desiti, ali ne bez prilične borbe. Pored toga, radikalska retorika je svima razumljiva i lišena nategnutih ideoloških konstrukcija poput „neutralnosti“. Radikali se obraćaju malom čoveku koji je ostao vezan za srpsku tradiciju i tvrdoglavo odbija da prihvati „realnost“ kojoj se sve veći broj stranaka priklanja.

Kadrovske promene u stranci

Povlačenje pojedinih starijih kadrova radikala je dobar potez. Ne dovodim u pitanje moral Todorovića koji verovatno s pravom slovi za jednog od najpoštenijih srpskih političara. Ali ponovo se vraćam na pitanje harizme. Ili je imaš ili je nemaš. Nekome ovo može zazvučati surovo. No, ukoliko se za druge profesije traže određene osobine i znanja, utoliko to valjda treba da važi i za politiku. Šarović i Martinović deluju kao ljudi koji bi svakom mogli da izađu na crtu. Podmlađivanje međutim nije sprovedeno do kraja, tako da to ostaje polovičan uspeh radikala. Ninović, a možda i Mirović i neki drugi radikalski političari bi mogli da dovrše taj proces. U svakom slučaju, dok je ostatak političke scene papagajski ponavljao ocene o primitivnim radikalima, stasala je grupa modernih, mladih i obrazovanih kadrova koji ni u čemu ne zaostaju za političarima iz drugih stranaka. Činjenica da nisu okrenuli leđa lideru kada mu je bilo najteže može samo da im ide u prilog.

Jadranka kao predsednički kandidat

Ovaj potez izazvao je mnogo žučnih reakcija. Ponavljam, tu mislim pre svega na radikalski i patriotski tabor. Razmišljanja drugosrbijanaca i naprednjaka me zanimaju koliko i vremenska prognoza za područje Sudana sa obližnjom gusarskom akvatorijom.

Krenimo redom. Do ovih izbora radikali nisu imali nijedno prepoznatljivo lice, izuzev sâmog Šešelja koji je utamničen. Martinović je – budimo realni – bio nepoznat za 95% glasača. Njegova popularnost u ispitivanjima iznosila je oko 3-4%. Kada bih bio u poziciji da biram radikalskog kandidata isključivo sa stanovišta potencijalne harizme, verovatno bih se odlučio za Šarovića. No, to bi bio jedan pravolinijski pristup. Biću slobodan da pretpostavim da su Vojvodine premise bile sledeće:

Nijedan političar radikala ne bi imao ozbiljne šanse na predsedničkim izborima √

Nijedan radikal danas nema harizmu koja bi ozbiljnije povećala broj glasova na parlamentarnim izborima √

Predsednička pozicija ima manju ustavnu težinu u odnosu na premijera, samim tim predsednički izbori su manje važni (na stranu Tadićeva očigledna faraonizacija predsedničke funkcije) √

Zato je izabrana strategija pod kodnim imenom „Šešelj umesto Šešelja“. Na listiću će se pojaviti ime Jadranke Šešelj. Da su radikali zaista vodili predizbornu kampanju (a prilično dugo nisu!), to je mogla da bude sjajna prilika za variranje raznih arhetipskih motiva – od Penelope, preko Majke devet Jugovića, do Kosovke devojke. Pri svemu tome, najmanje bi se eksponirala sâma Jadranka, domaćica koja je izabrana kao jednokratno rešenje. Ona sigurno nije nova Mira Marković. Broj glasova koje će dobiti na izborima njoj lično ne znači mnogo, jer se politikom ubuduće neće baviti. Za Martinovića se to nikako ne bi moglo utvrditi. Ako bi neki pojedinac trebalo da bude zahvalan Šešelju na ovakvom izboru predsedničkog kandidata onda je to upravo Martinović. Ne deluje pristojno i fer da se neiskusan i nedovoljno poznat političar „kali“ upravo izlaskom na predsedničke izbore na kojima bi bio apsolutni autsajder. Na kraju, oni glasači radikala koji se iz bilo kog razloga ne slažu s ovakvom Vojvodinom odlukom, a pomišljaju da bi neki drugi opozicionar mogao da prođe u drugi krug (što liči na naučnu fantastiku), na glasačkom listiću imaju recimo ime Koštunice. (Uostalom, kada bi lider DSS prošao u drugi krug, prilično sam siguran da bi ga imenjak iz Haga otvoreno podržao. Nažalost, neće biti prilike da se ova hipoteza testira.) Da zaključim, za mene ova odluka Šešelja nije sporna. U svakom slučaju ona ne može biti razlog eventualnog izbornog neuspeha radikala.

Predizborna kampanja bez novca

Dolazimo do ključnog momenta. Vreme je pokazalo da radikalska predizborna kampanja gotovo ne postoji. Sve do poslednje nedelje aprila nije bilo predizbornih televizijskih spotova, a broj uličnih bilborda je minimalan. Na nekima je čak ispisano kako su radikali „za narod a ne za tajkune“, što zvuči kao revoltiranost i na kraju može imati kontraproduktivan efekat. Drugim rečima - novca nema. Odavno izlepljene bandere svedoče da entuzijazam ipak postoji. A ako vas zanima koga to tajkuni između ostalog podržavaju, podaci se mogu pronaći tu i tamo. Isti finansijski moćnici naravno istovremeno doniraju i druge stranke od kojih zauzvrat očekuju konkretne usluge u vidu korupcije i legalizacije njihovih kriminalnih poslova. Interes naroda ovde niko ne štiti, običan čovek je danas sveden na džejmišejovsku kolateralnu štetu, na monetu za potkusurivanje. U pitanju je jedan okoštali sistem u koga se brojne stranačke vrhuške rado uklapaju.

Zaključak

Premda su do početka kampanje upravo radikali bili onaj idealni kandidat za „najveće izborno iznenađenje“ – sve na šta su godinama otvoreno i dosledno upozoravali javnost obistinilo se ili će se u vrlo bliskoj budućnosti pretvoriti u našu stvarnost, što im daje proročki oreol – drastično pomeranje početka predizborne kampanje je luksuz koji malo koja stranka sebi može dozvoliti. Nameće se vrlo prosto pitanje - da li bilo ko drugim strankama može „dati foru“ od nekoliko nedelja kampanje, bez ozbiljnih posledica po rezultat? U isto vreme, kampanje koju vode demokrate, naprednjaci i URS su basnoslovno skupe. Na kraju se lako može potvrditi narodna izreka „koliko para toliko i muzike“.

Odluka opozicionih stranaka da samostalno nastupe na izborima stvorila je hobzijanski ambijent u kome je „stranka stranci vuk (Drašković)“. Samim tim, optuživati Dveri, DSS, ili čak Vukadinovićev NOPO, za eventualni izborni neuspeh radikala (i mutatis mutandis, sami izaberite bilo koju drugu kombinaciju) bilo bi apsurdno. A upravo takvih teorija zavere imate koliko želite u blogosferi. Treba ih odbaciti sve do jedne. Nijedna stranka nije večiti vlasnik određenih glasova/mandata, već se za njih svaki put mora (iz)boriti. Pred izbore to se čini osmišljenom i organizovanom strategijom i kampanjom. Od stare slave se u politici ne živi. Ako kampanja izostane, uspeh je automatski pod velikim znakom pitanja.

Kao primer bitno drugačijeg pristupa, Dveri su se od samog početka opredelile za „gerilsku kampanju“ i njihov eventualni izborni uspeh bio bi dokaz naraslog uticaja interneta, ali i porasta broja ljudi kojima su se sve postojeće političke opcije naprosto smučile. A nagli zaokret Dveri ka pozicijama radikala (nazivanjem Nikolića „musavijom varijantom Tadića“) može značiti da je započela borba za isto biračko telo.

Na kraju treba reći i sledeće. Dežurni kritizeri Šešeljevih predizbornih poteza sigurni su da bi bili mnogo pametniji i uspešniji od njega, sa sve pokvarenom gvožđurijom ugrađenom direktno u srce, te decenijom zatvorskog života i brojnim kafkijanskim procesima iza sebe. Njihova inteligencija i izdržljivost su neupitni. Izgleda da se za budućnost Srbije uopšte ne treba sekirati, imajući u vidu broj genijalaca za koje je dr Vojislav Šešelj malo dete.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba