O Inicijativi, izborima, hajci i vaskrsu Srbije

Uh... Znao sam da će naša Inicijativa za spas Srbije uzburkati duhove. Ali nisam očekivao da će se nadići baš ovolika bura. U stvari, pravu lavinu izazvala  je tek iznenadna mogućnost da ideje iz Inicijative postanu deo, makar i marginalan, srpskog oficijelnog političkog i parlamentarnog života. E, to je već nedopustivo. Dok je to samo mentalna razonoda nekog izolovanog intelektualnog kružoka, još se i može tolerisati. Neka se momci malo zabavljaju, ali ne dao Bog da se, bez dogovora i mimo  kontrolisanih kanala, pokuša i nešto više od toga. Zato su se proteklih dana strasti uskovitlale i aktivirali razni medijski specijalci i spavači. I svakojaki „vrag“ ostavio trag.  

Naravno, bilo je mnogo pohvala i, što je posebno važno, dosta korisnih sugestija kako bi se predlog Inicijative mogao dopuniti ili poboljšati. Primili smo ih k znanju i vodićemo o njima računa prilikom daljeg rada na Inicijativi. S druge strane, primedbe su išle od iskrene zabrinutosti zbog „rasipanja patriotskih glasova“, do šaljivog – i samo delimično tačnog – „ne goji se prase uoči Božića“. Od konstatacija „lepo, ali uzaludno“, do lakih insinuacija kako se time, zapravo, nekome želi pomoći ili odmoći. Neke od tih zamerki su ozbiljne, ili barem tako deluju, i treba se na njih osvrnuti.

Hajde da krenemo od ovog poslednjeg. U atmosferi sveopšeg nezadovoljstva i nepoverenja najlakše je posejati sumnju u to kako neko iza nekog „stoji“. Na sreću (ili, na žalost, u zavisnosti iz kog ugla stvar posmatramo), iza ovoga ne stoji niko, nema skrivene „političke pozadine“, a još manje skrivenih finansijera. I da ne bude samo na „časnu reč“ – mada je i to dosta zanimljivo i, istovremeno, dosta žalosno koliko se „časna reč“ izlizala u savremenom jeziku i životu – pogledajmo dva jednostavna, ali više nego ubedljiva argumenta. Da neko stoji iza njih, ne bi se momci iz NOPA mučili oko prikupljanja potpisa, nego bi se vrteli na medijima i osmehivali sa bilborda. I, najvažnije, da se htelo nekome nešto oduzeti ili doprineti, ja bih se onda zaista kandidovao za predsednika, uz pomoć tih navodnih „prijatelja“ obezbedio potpise i logistiku, ne bih, naravno, mogao napraviti bog zna šta, ali bi neki od kandidata – na potezu od Nikolića, do Koštunice, Dačića i Jadranke Šešelj – zaista ostali kraći za koji procenat. A onda bi se to, s obzirom da je fokus javnosti na predsedničkim izborima, verovatno odrazilo i na njihov parlamentarni rezultat. E, to bi bilo „odrađivanje“. Verovatno da bi se za takav projekat pronašli i zainteresovani „sponzori“, ali to nisam želeo, bez obzira šta mislio o nekim od pomenutih kandidata, o njihovoj politici, preokretima, šansama ili minulom radu.

Opredelio sam se za marginalniji, teži ali iskreniji put, na kome su me dočekali samo najgori napadi, pakost i osporavanja. Pošteno govoreći, bez predsedničkih i lokalnih lista, ovo sa NOPOM je u suštini unapred bio samo eksperiment. Doduše, eksperiment koji je možda, kao „kolateralnom koristi“, mogao, odnosno, može rezultirati čak i nekim poslaničkim mestom i prostorom za jednu drugačiju i ne unapred kontrolisanu priču – ali je on u velikoj meri uspeo i nezavisno od toga. Podržali smo nešto što deluje pomalo subverzivno i „robinhudovski“. Otprilike, nešto kao „anonimusi“, ali što ipak ostaje u okviru korišćenja legalnih sredstava. A naravno da NSPM nije isto što i NOPO, i obrnuto. Naravno da tu ima svega, a naročito organizacionog haosa i izvesne pojmovne konfuzije. Ali ima i nekoliko vrlo zdravih i dobrih ideja za promenu političkog i izbornog sistema, direktnog izbora tužilaca itd. Sve ovo što se sada naknadno plete i spinuje oko Vlaha i skoro rasistička kampanja koju vode drugosrbijanski mediji na čelu sa E-novinama, obično je mućenje vode, ili, u najboljem slučaju, zanimljivo pitanje za raspravu na nekom forumu mladih pravnika. Po statutu i rešenju NOPO jeste manjinska stranka. Ja im nisam član, nego sam im samo dao podršku (kao što su oni podržali našu Inicijativu) i čini mi se da sam već sam u ovih nekoliko dana, makar i na trnovit način, učinio da njihovo postojanje postane svima vidljivo.

Predizborni mitinzi i liste DS-a i LDP-a su oduvek bili prepuni raznih „javnih ličnosti“, umetnika i profesora (Biljana Srbljanović je bila čak i kandidat za gradonačelnika). Pa zašto onda ja, nezavisno od svog analitičkog rada, kao pojedinac i angažovani intelektualac, ne bih mogao podržati neku političku grupu – koja podržava nešto što sam ja pisao i što smatram dobrim.    

Uzgred rečeno, mada to trenutno svakako nije najvažnije, nema sumnje da bismo, na primer, Nikola Tulumirović ili moja malenkost, pored ostalog, daleko bolje zastupali interese ove autohtone manjine izložene velikom pritisku i kampanji „rumunizacije“, nego što nejveći broj poslanika u srpskom parlamentu štiti i zastupa interese Srbije i Srba. A da i ne govorim o tome da bi jedna jaka i stabilna Srbija koja se ne saginje neprestano i ne izvinjava, dakle, država, za kakvu se naša Inicijativa zalaže, bila u mogućnosti da pruži mnogo bolju zaštitu svim svojim građanima, kako Srbima, tako i lojalnim, a od spolja ugroženim nacionalnim manjinama, poput, na primer, Bunjevaca ili već pomenutih Vlaha.      

Postoji, međutim, i druga vrsta primedbi, dobronamernija i naizgled zasnovanija.  Zašto sada? Zašto ne ranije, ili zašto ne tek posle izbora?   Zapravo, ispada da za ovakvu inicijativu nikada nije vreme. Da smo ranije krenuli samo bi imali više vremena da nas napadnu i rasture, na ovaj ili neki drugi način. Da smo ranije krenuli, a sa resursima koje nam ne dobacuju ni tajkuni, ni CIA, ni BIA (niti KGB), ne bismo mnogo dalje odmakli, a još bi nas više optužili da smo nečiji trojanski konj i da „rasturamo glasove“.   

Naše su mogućnosti ograničene – i zato je „faktor iznenađenja“ bio jedina šansa. Imamo samo NSPM (i, eventualno, još nekoliko naklonjenih sajtova i blogova). Mogu očas da nas sruše, ili bar ukoče, kao što se već dešavalo. Mogu da nas zatrpaju komentarima, kao što su to u više navrata činili naprednjaci. Mogu da nam organizovano ili softverski nalupaju „minuse“ na tekstove i komentare, kao što povremeno rade drugosrbijanci. Mogu da nas napadnu naručenim tekstovima po kvazipatriotskim i drugosrbijanskim medijima.   

Pa čak i da ništa od toga ne urade.  Pogledajmo brojke – uzgred rečeno, mi smo jedan od retkih medija koji brojke ne krije i ne preuveličava. NSPM je prilično uticajan i posećen portal. Daleko iznad – nadam se ne samo kvantitativno – većine onoga što postoji na „patriotskom frontu“ i zbog toga smo, pogotovo s obzirom na više nego skromne resurse, naravno vrlo ponosni. Ali, s druge strane, to je skoro luk i voda s obzirom na ono što je potrebno i u odnosu na tešku medijsku artiljeriju koju poseduju drugi.  I to govorim samo o sajtovima. A zamislite tek kada tome pridodamo štampano izdanje Blica (plus Danas) ili TV B92. Radim(o) danonoćno – da ne kažem baš „ludački“ – na tome da se ovaj odnos izmeni, ali tako za sada stoje stvari.

Doduše, ostaje moja i Antonićeva poznatost i medijski prostor koji može da se iskoristi za promociju određenih ideja i ličnosti. Ali vraga. Bez obzira što su uz moju pomoć momci i devojke iz „Nijednog od ponuđenih odgovora“ uspeli da dođu do nešto – makar i negativnog – publiciteta, na delu je ipak svojevrsna „strategija prećutkivanja“, kombinovana sa povremenim, gotovo histeričnim izlivima patološke mržnje. O ovom poslednjem govore tekstovi po E-novinama i Pečatu, a o onom prvom, pored ostalog, svedoči i poluprazan medija-centar na našoj preduskršnjoj konferenciji za štampu. A u normalnim okolnostima novinari bi se okupili masovno, čak i da čitam običan metereološki izveštaj, a nekmoli kad objavljujem odnosno demantujem vest o svojoj predsedničkoj kandidaturi.

S tim u vezi, još jedna, takođe više nego indikativna stvar, iako su prisutni novinari Tanjuga i Bete sročili sasvim korektne izveštaje sa lica mesta, u medijima su se pojavile neke prilično deformisane i maliciozne verzije. Pogotovo u Novostima, a bogme i u „mojoj“ Politici (dakle, jedina dva lista u kojima država Srbija ima vlasničkog udela), gde su se pojavili tekstovi kojima se čitava priča spinuje i pokušava izvrći ruglu. A već sam rekao kako smo dočekani na E-novinama, Pečatu i Vidovdanu. (Tako da mu ovo sa nama, NOPOM i Inicijativom skoro dođe kao neki, konačno pronađeni, anti-nspm „nacionalni konsenzus“:)) A što sve, opet, samo dokazuje kako u srpskoj politici – a verovatno i šire – postoje i deluju neke sile i „silnice“ koje su daleko dublje i važnije od puke i pojednostavljene podele na „vlast“ i „opoziciju“ koja se sada kao neka najviša politikološka istina pokušava prodati srpskom biračkom telu. (Kao politička i simbolička potvrda ovoga o čemu govorim može da posluži i više nego indikativna činjenica da u ovom trenutku za SNS zdušno navijaju istovremeno i Vučelićev „Pečat“ i Lukovićeve „E-novine“!?) 

I, konačno, reč-dve o tzv. „jedinstvu patriotskog bloka“. Nema jedinstva, a nema ni tog bloka, nažalost. Iako ima stranaka sa više ili manje patriotskim predznakom i, naravno, pojedinaca koji još uvek iskreno veruju i žele da to jedinstvo vide. Dok je bilo makar i teorijske šanse da se okupe sve ili barem neke državotvorne snage oko jednog, koliko-toliko državotvornog programa,, nismo ništa preduzimali, pa smo čak bili suzdržani i onda kada smo direktno napadani i prozivani od nekih iz tog imaginarnog bloka koji postoji samo u mašti i željama  dobronamernih komentatora. (A ponekad i onih manje dobronamernih, koji znaju kako stvari stoje, ali pričaju bajke o „koaliciji DSS- SRS-Dveri“, iako dobro znaju da iz različitih razloga od toga naprosto nema ništa.) Svejedno, rekoh, nismo ništa organizaciono preduzimali, nismo smetali, nismo „ubacivali klipove u točkove“. Ali nismo mogli ni hteli ni da ne radimo svoj analitički posao i zatvaramo oči pred onim što je očigledno za svakog sem onom kome su vrane ili interesi popili mozak. Sada smo napravili mali  iskorak – i svi su skočili kao opareni.

Da, ali i vi ste im se ovoga puta i sami namestili, reći će neko. No, čak i pre svega ovoga sa NOPOM bili smo neprestano sumnjičeni i napadani kao neprijatelji i  „peta kolona“, kako evropske“, tako i „patriotske“ Srbije. Uostalom, zamislite samo šta bi nama, tačnije, meni radili da sam se kandidovao za predsednika kao što se u jednom trenutku proneo glas?! Samo bi bila dilema da li je to učinjeno zato da bismo nekome pomogli/odmogli, ili, pak, zbog onih oko pola miliona evra koje sleduju svakom kandidatu koji dobaci do par desetina hiljada glasova. Ali, gle čuda, kada Dveri kandiduju predsedničkog kandidata koji nema nikakve šanse, sem da DSS-u i naročito radikalima oduzme neki procenat, onda te razloge niko ne pominje i niko ih zbog toga masovno ne čereči po medijima. (O Zoranu Dragišiću i „pokretu radnika i seljaka“ da i ne govorimo.) Da ne bude nesporazuma, ne mislim ni da treba bilo koga čerečiti, niti mislim da su naše nesposobne i samo(za)dovoljne „patriotske stranke“ i njihovi lideri neki beli medvedi ili pande koje neprestano treba štititi da ne bi izumrli.  

Mislim da smo se razumeli. No, bez obzira na zamerke i lično neprijatno iskustvo, želimo dobro svima koji žele dobro Srbiji. Ovo je samo „Inicijativa za spas“ i nije za jednokratnu predizbornu upotrebu.  Nadstranačka je, otvorena za sve i ne zove se tako slučajno. Nije to nikakav „Pokret“ – imamo već previše kojekakvih „pokreta“ – što ne znači da to ne bi mogao postati. Pre više od dve godine, povodom predloga statuta Vojvodine i akcije koju smo tada pokrenuli (pri tom, nigde ne ističući svoje zasluge i prvenstvo), pojavila se mogućnost i ideja o formiranju jednog zaista narodnog i masovnog pokreta – vidi na nemasale.rs. Ali je ta ideja (gle čuda?!) udavljena na samom začetku iznenadnim napadima na nas baš sa te, nazovi, „patriotske“ strane.  

I gde smo sada? Radikali se bore za goli opstanak, s jedne, i protiv SNS-a, s druge strane. I tome su podredili sve. O Dverima ću reći malo više kad ova gungula prođe. A Koštunica? Komplikovana priča o propuštenim šansama, dobrim namerama, neodlučnosti i  nečinjenju. U ovom okruženju još uvek deluje kao državnička figura i proći će bolje nego što mu trenutno predviđaju ankete, ali već sama činjenica da je, posle svega što je bio i što je mogao biti, došao u situaciju da se sa Ivicom Dačićem i Zoranom Stankovićem ogorčeno bori za treće mesto govori mnogo sama za sebe. SNS? Pa, budimo realni, ko od vas, a da se ne nada nekoj ličnoj koristi ili da nije Željko Cvijanović, dakle, ko od vas, posle svega, a naročito posle njihovog  evrofilnog preokreta, posle Zukorlića i Janše, posle Caneta i Mila, zaista može da iskreno veruje u patriotske potencijale SNS-a. (Mada, isto tako, nema sigurnih dokaza ni da se tvrdi kako bi bili gori od ovih današnjih.)

Dobro, i šta sad da se radi? Svašta. Za početak, širite, kopirajte i umnožavajte ovaj tekst i Inicijativu za spas (oko koje se, zapravo, sve i vrti i zbog koje i jesmo ovako napadnuti). Imajte na umu da nisu svi u ovoj zemlji na internetu i ne vise na društvenim mrežama. Delite prijateljima, objašnjavajte situaciju komšijama i rođacima. Potpišite i pozovite druge da potpišu i šalju svoje predloge. Prema svojim mogućnostima, uplatite donaciju koja će poslužiti za stvaranje minimalne logistike i otvaranje jednog, sada bolno nedostajućeg, nacionalnog i profesionalnog elektronskog medija.

I, najvažnije, a istovremeno i najteže kada nema neposredne prisile ili neposredne koristi – i kada su Srbi u pitanju – ORGANIZUJTE SE! Odmah i sada. Bez čekanja na druge i bez onog „zašto baš ja“ i „gde sam tu ja“. Javite se na telefone koje objavljujujemo. Organizujte se horizontalno i vertikalno. Pokušajte, na primer, da za dva dana sakupite nedostajućih hiljadu i nešto potpisa za listu „Nijedan od ponuđenih odgovora“. To nije lako, pogotovo uz sve aktuelne administrativne, medijske i političke opstrukcije. Ali nije ni sasvim nemoguće. Razbudite se, naterajte sebe i prijatelje, dođite na adrese gde se potpisi overavaju, sačekajte malo ako treba – i budite spremni da svoje demokratsko pravo odbranite u slučaju da nekome padne na pamet da posegne za represivnim merama. A na izborima najpre  pogledajte da li postoji „Nijedan od ponuđenih odgovora“. A ako nema, glasajte za ono što vam se čini kao manje zlo – ili precrtajte listić. Ništa od toga nije idealno, ali ni u jednoj od te tri varijante nećete mnogo pogrešiti.

U svakom slučaju, nemojte klonuti, nemojte da se razočarate i nemojte da se povlačite već na prvoj prepreci ili posle prvog neuspeha. Bez obzira na neposredan ishod, biće ovo za sve korisna škola i pokazatelj. Za borbu i izbore koji će tek doći.  

ZA VASKRS SRBIJE!

Đorđe Vukadinović

Kontakt telefoni: 064 591-0695; 064 266 03 06; 011 32 31 206

Žiro račun: 205-38371-17

NSPM, Dečanska 8, 11000 Beograd

Za uplate iz inostranstva preko sistema Plimus: Kliknite OVDE