O Brejviku, Srebrenici i srpskom identitetu

Vrhunac demonizacije srpskog naroda

Za proteklih dvadeset godina mnogo smo grdnji, kleveta i lažnih optužbi preturili preko leđa. Raspad Jugoslavije kao da nas je bacio u neki vir istorijske matice koji nas neprestano vuče na dole i ne dozvoljava nam da nastavimo dalje, koliko god mi to žarko želeli. I uopšte nije stvar u tome da mi, kako nam dobar deo stranih „prosvetitelja“ i njihovih ovdašnjih šegrta, kalfi i sekretara za štampu više od decenije natura na nos, „ne želimo da raskrstimo sa prošlošću“. Baš naprotiv, (zapadni) „Svet“, koji u Srbiji povlači sve medijske konce (i dobar deo političkih) jednostavno nam ne dozvoljava da napustimo okvire te groteskne, iskrivljene i najvećim delom isfabrikovane karikature samih sebe, čak i sada, kada je naša politička elita pokazala spremnost da se sa njom (delimično) pomiri, ako bi to samo bio način da se „nastavi dalje“.

Ispostavlja se, međutim, da „Svetu“, koji je devedesetih za svoje (ćiftinske i sitničave) dnevnopolitičke ciljeve isfabrikovao medijsku paradigmu o Srbima kao „ubicama, koljačima i silovateljima“, „nacistima posthladnoratovske Evrope“ i njenog „demonskog Drugog“, nije bilo dovoljno što je ta slika „poslužila svrsi“ i ispunila sve zadatke koji su joj postavljeni. „Svet“ se zaljubio u čudovište koje je stvorio i odlučio da od našeg naroda načini „trajni primer i upozorenje“ za sve zapadne neverne Tome o tome kako uspavano „radikalno zlo“ može bez najave da eruptira i u trenu pretvori idilično jugoslovensko Štrumpf-Selo u postapokaliptično bespuće. Srpsko osvajanje Srebrenice, izrežirano (poput Markala i Račka) da se pruži povod za neposredni angažman NATO u prekrajanju BiH postalo je u zapadnoj medijskoj produkciji i obrazovanoj građanskoj svesti sinonim za bezmalo „Aušvic posle Aušvica“, i više od decenija upornog i sistematskog rada srpskih i stranih istraživača, novinara i forenzičara na dezavuisanju međunarodnih manipulacija ovim zločinom nije dalo skoro nikakve rezultate.

Čovek se nekako na sve navikne, pa smo tako i mi postepeno počeli da obaramo glave i prećutkujemo odgovor na „pitanje Srebrenice“, misleći da je „složiti se da se ne slažemo“ dovoljno da se nastavi dalje i moralno poljuljano i ekonomski uništeno društvo počne polako podizati iz pepela. Uostalom, mnogi od nas su i dalje mislili „laži su samo laži i ponavljanje ih nikada neće učiniti istinom“, kao što smo se vodili politički infantilnom idejom da će „sve doći na svoje mesto sa vremenskom distancom“, kada učesnici u događajima prepuste svoje mesto istoričarima. Dok smo se nekako i navikli na pogrde i prekore zbog „nacionalističke histerije“ kojom smo „uništili Jugoslaviju“ i „samoisključili se iz civilizovanog sveta“ (zasluživši višestruko pravednu, ako i „okrutnu i neuobičajenu“ kaznu u obliku bombardovanja Republike Srpske i Srbije), nikako nismo bili spremni da neko tu našu izopačenu karikaturu uzme za uzor i ideal. A upravo to se dogodilo kada je Anders Brejvik, norveški terorista koji je na ostrvu Uteja kod Osla počinio po svoj prilici najmasovniji hladnokrvni pokolj u kriminalnoj istoriji Evrope i jedan od najkrvavijih terorističkih udara u Evropi posle Drugog svetskog rata, između ostalog za svoj uzor proglasio srpski narod. Brejvikovo uporno pozivanje na „srpski heroizam“ u našoj „borbi protiv islamizacije Evrope“ istog trenutka poslužilo je zapadnoj medijskoj mašineriji da sa odahnućem baci ovog evropskog (sic!) zlikovca u već pripremljenu ideološku kategoriju dehumanizovanog evropskog „Drugog“, konstituisanu tokom ratova u Jugoslaviji i rezervisanu, kako je vreme pokazalo, po svoj prilici samo za Srbe. Da stvar bude još gora po nas, Brejvik je ovu sopstvenu alijenaciju od strane vlastitog društva oberučke i sa velikim zadovoljstvom prihvatio.

U nedostatku lokalne antikomunističke tradicije, zaraćene strane okrenule su se paradigmama iz popularne kulture (kao i izobličenoj „nacionalnoj kulturi“ svojih dijaspora), prihvatajući nekritički kao „iskonski-svoje“ kulturne obrasce koji su im bili potpuno strani. 

Kako je nastao ideološki profil Andersa Brejvika

Brejvikova fascinacija Srbima predstavlja klasični primer tzv. „izokrenute psihologije“ (ili „navijanja za Imperiju“ iz psihologije filma), koje smo mi imali prilike da se siti nagledamo tokom turbulentnih ratnih godina krajem prošloga veka. Naime, tadašnje nacionalističke paravojske u Hrvatskom i Bosanskom ratu oberučke su prihvatile ideološko-simboličke paradigme „narodnih neprijatelja“ iz perioda SFRJ, kao izraz protesta protiv komunističkog poretka koji je u Jugoslaviji „Naš narod“ držao „porobljenim“, dajući sva prava „Drugima“. U nedostatku lokalne antikomunističke tradicije, zaraćene strane okrenule su se paradigmama iz popularne kulture (kao i izobličenoj „nacionalnoj kulturi“ svojih dijaspora), prihvatajući nekritički kao „iskonski-svoje“ kulturne obrasce koji su im bili potpuno strani. Sa jedne strane to je vodilo vulgarnom okretanju religiji (koje je do sada pravoslavlju, katoličanstvu i islamu verovatno nanelo kudikamo više štete od komunističke represije), sa druge usvajanju slika sa televizije kao instant „tradicionalnog identiteta“. Oni ostrašćeni i neobrazovani šovinisti iz redova našeg naroda prihvatili su tada kao vlastiti vizuelni identitet iskarikirane i hiperbolisane prljave i bradate kreature „četnika“ iz partizanskih filmova, imitirajući iz protesta protiv sistema koji je iznedrio ispeglanu i politički korektnu paradigmu anacionalnog „partizana“ sve ono što su ih decenije jugoslovenske propagande učile da preziru i odbacuju.

Kada je rat uhvatio maha, ove ekstremističke grupacije na sve tri strane kao da su se takmičile ko će više da se upodobi propagandnoj karikaturi jedne od tih strana u očima druge dve. Da nije užasavajuće, bilo bi urnebesno smešno – muslimanska paravojska usvojila je „identitet“ dalekih avganistanskih mudžahedina, hrvatska se kitila ustaškom, a srpska četničkom ikonografijom, usvojivši čak i načine ubijanja koje (nekad) istoriografija (a nekad) i propaganda tradicionalno pripisuju tim grupama. Naravno, nacionalna rukovodstva sve tri strane koketirala su sa ovim probuđenim „nacionalnim sentimentom“, dozvolivši ovim ekstremistima u svojim redovima (koji su redovno privlačili najveću pažnju medija) da fiktivne zločince koje su mogli videti samo u filmovima pretvore u stvarnost, a građanski rat u Bosni, vođen oko više nego realnog političkog spora, pretvore u krvavu grotesku epskog sukoba tri paradigmatska „domaća zločinca“ iz jugoslovenske ikonografije – Turčina, Ustaše i Četnika. Za raspravo o ovom fenomenu ne bi bila dovoljna ni cela knjiga, ali posledice ove politike dovele su do delimične identifikacije pripadnika zaraćenih naroda u Jugoslaviji sa negativnim paradigmama samih sebe iz propagande svojih sopstvenih neprijatelja. Kada su u pitanju pripadnici kriminalnog podzemlja, politički ekstremisti, neke navijačke grupe ili prosto agresivne, psihički i moralno labilne osobe, onda je ova „identifikacija sa vlastitom karikaturom“ postala stoprocentna, i naše vreme je svedok postojanja organizacija koje „u znak protesta protiv društva“ veličaju zločine koje je njihova strana u ratu dokazano počinila. Kada je srpska strana u pitanju, daleko od toga da je ona prosto preslikani odraz druge dve strane, čija je politika „utemeljenja nacionalnog identiteta“ tokom poslednje dve decenije bila daleko agresivnija, ali opet postojanje ekstremističkih grupa koje za svoj poklič uzimaju frazu „nož, žica, Srebrenica“ ukazuje na potpuno mirenje sa propagandnom slikom samog sebe i uzdizanje medijski demonizovanog negativa samog sebe za „autentičnu“ ideološku vrednost.

Upravo ovaj mehanizam doveo je Andersa Brejvika, samoproklamovanog borca protiv evropskog multikulturalizma i „kulturnog marksizma“ (sic!) da se identifikuje sa onim izveštačenim i isfabrikovanim „Drugim“, koji je takva „multikulturalistička i marksistička Evropa“ proglasila za svoje metafizičko „ne-Ja“, odnosno sa onim Srbima „ubicama, koljačima i silovateljima“ koji su sproveli „Srebrenički genocid“ i koji bi isti takav genocid sproveli i nad „Kosovarima“, da ih u tome nije sprečila (multikulturalna) humanitarna intervencija NATO. Brejvik je čovek postmodernog, medijskog doba – njega ne zanimaju istorijske činjenica niti ideološka doslednost, on ne funkcioniše u okviru stvarnosti, već u okviru medijskih simulacra, videći sebe, više ne ni kao filmskog (anti)heroja, već upravo kao lika iz kompjuterske igre, koji svoju „misiju“ ispunjava gazeći preko virtualnih leševa. Dok su filmski heroji posedovali jednu vrstu neizbežne „realnosti“, bar utoliko što ih igraju stvarni glumci, svet kompjuterskih igara, sa svojom bogatom treš-estetikom (u kojoj upravo figurišu kičaste karikature poput „Templara sa automatskim puškama“ koji problem „invazije Drugoga“ rešavaju metkom u čelo) do te mere dehumanizuje i apstrahuje „stvarnost“, da masakriranje nenaoružane dece postaje „samo jedna od legitimnih opcija“.

Dve strane multikulturalističke medalje

U svom kratkom blogu posvećenom Brejviku, britanski kolumnista Brendan O'Nil britko i jasno je argumentovao da norveški terorista nije nikakva „alternativa multikulturalizmu“, već njegov očigledni izdanak. Prepoznavši u Brejvikovom „spasavanju bele hrišćanske Evrope“ upravo ono sitničavo, narcisoidno i histerično cmizdrenje nad „ugroženošću identiteta“ različitih „manjinskih grupa“ koje predstavlja fetiš i svetu kravu multikulturalizma, O'Nil veoma ubedljivo ukazuje na naizgled paradoksalnu činjenicu da je ideologija multikulturalizma u stvari ideologija podela, konfrontacije i večite paranoje zbog ugroženosti od strane „Drugog“. Sa kojom lakoćom ideologija multikulturalizma vodi šovinizmu i agresiji pokazuje i radio-saopštenje švedskog radio-voditelja Gerta Filkinga, koji je skoro pa neprimetno sa odbrane tolerantnih kulturnih vrednosti Zapada od Brejvika prešao na jednu klasično fašističku tiradu protiv celog srpskog naroda.

Upravo je multikulturalizam dao krila beskrupuloznim predstavnicima etničkih manjina, ideoloških grupa i „regionalnih identiteta“ da zahtevaju od svojih matičnih država prava koja ne mogu biti ništa drugo nego diskriminacija svih ostalih građana. I kada se svi ovako zamrznuti i antagonizovani „identiteti“ uhvate u međusobni koštac, strada država kao celina i većinski narod kao njen stožer i nosilac. To ne znači da se masakr na ostrvu Uteja može opravdati kao „prirodna reakcija na autodestruktivnu evropsku politiku“, što je upravo ono što Brejvik pokušava da učini, nailazeći na tiho (ali masovno) odbravanje evropskih desničara, konzervativaca i nezadovoljnika. Brejvik nije predstavljao nikakvu „hrišćansku Evropu“, već upravo isti onakav paranoidni i manjinski „kulturni identitet“ po kakvom su ozloglašeni vehabiti i anarhisti, protiv kojih se ovaj prvi navodno „bori“. Predstavnici ovakvih „identiteta“ po pravilu pate od megalomanije i histerične manije progonjenja, kao što su skloni izmišljanju „istorijskih činjenica“ i krajnje partikularni u pridržavanju etičkih i religijskih normi koje bi njihov „identitet“ trebalo da im nameće (neprikosnovenost života nenaoružanog deteta je tako, jedna od temeljnih vrednosti i islamske i hrišćanske civilizacije, koju ovakvi ekstremisti po pravilu sa lakoćom ignorišu).

Brejvik i Srbi

Nema potrebe govoriti da je srpska javnost bila više nego zgađena pozivanjem na nepravde kojima je naš narod bio izložen krajem prošloga veka kao na opravdanje za zločin kakav ne pamti Evropa. Dok su pripadnici domaćeg „autošovinističkog“ i „multikulturalističkog“ kružoka trljali ruke, dobivši na poklon tu nezamenljivu potvrdu „iskonskog zla svega što je srpsko“, naši nacionalno orijentisani sugrađani bili su skloniji da u Brejviku vide upravo prirodni izdanak otuđenog i frustriranog Zapada, koji je izgubio svaku vezu sa stvarnošću, moralnošću i istinskim identitetom. „Nacionalne snage“, pri tome, nisu bile ništa manje sklone zluradosti od svojih „multi-kulti“ protivnika, budući da je za njih Brejvik poslužio upravo kao „dokaz“ kakvoj vrsti socijalnog kolapsa vodi aktuelna zapadna politika.

Brejvikov hvalospev „krstaškoj hrabrosti“ srpskog naroda stoga može biti ubedljiv samo onima, koji inače u Srbima, poput švedskog voditelja, vide „naciju Brejvika“ i nema sumnje da se ovakvom slikom već uveliko naslađuju politički ekstremisti u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori i njihovi eksponenti u gradovima Srbije. Sami „srpski nacionalisti“, odnosno onaj sloj koji se uobičajeno u multikulturalističkim krugovima stigmatizuje kao „retrogradan“ i „negacionistički“, uglavnom su Brejvikovu pohvalu doživeli kao prvorazrednu uvredu. Dok u Srbiji očito postoje elementi koji su se saživeli sa ulogom evropskih „nacista posle nacista“, i koji Ratka Mladića veličaju, ne zato što misle da je oklevetan, već zato što odobravaju ono što je Mladiću klevetom pripisano („nož, žica, Srebrenica“), većina nacionalno orijentisanih Srba zapravo negira „srebrenički genocid“ kao pojmovnu besmislicu i mračnu medijsko-političku manipulaciju, ali nikada ne bi bili spremni da odobre ništa nalik onome što se tvrdi da je u Srebrenici učinjeno, kao što ih masakr na Uteji ispunjava dubokom odvratnošću. Nije stvar samo u tome da Srbi, kao narod koji je u novijoj istoriji prečesto i previše ratovao, ne osećaju ništa osim prezira prema čoveku koji je rat doživeo samo u kompjuterskim igrama, niti je ključno činjenica što naš narod i sam ima gorko iskustvo sa teroristima i ljudima koji žrtvuju civile za političke ciljeve.

Brejvikov hvalospev „krstaškoj hrabrosti“ srpskog naroda stoga može biti ubedljiv samo onima, koji inače u Srbima, poput švedskog voditelja, vide „naciju Brejvika“ i nema sumnje da se ovakvom slikom već uveliko naslađuju politički ekstremisti u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori i njihovi eksponenti u gradovima Srbije. 

Srbi su u Brejviku prepoznali paradigmatskog nacistu, zaštićenog svim privilegijama koje mu njegova bogata zemlja pruža, sa kompleksom više vrednosti prema narodima koji su imali manje istorijske sreće od njegovog, a čije je siromaštvo više plod njegove civilizacije, nego što je pretnja za nju. A Srbi, na stranu fantazme domaćih „uterivača tolerancije“ i minorne ekstremističke grupe, nikada nisu bili nacisti i oduvek su se sa prezirom odnosili prema nacističkoj ideologiji. Brejvikova „pohvala Srbima“ nama imponuje taman koliko nam je imponovala „čast“ koju nam je ukazao Adolf Hitler kada nam je ponudio da naša zemlja postane odskočna daska za invazije na Grčku i Rusiju. Kao narod koji je svoju celokupnu modernu istoriju utemeljio na borbi za slobodu, mi smo razvili kulturološki refleks da se u svakoj pojedinačnoj situaciji identifikujemo sa žrtvama, nevinima i ugnjetenima, bez obzira na ideološku, religijsku ili nacionalnu pripadnost. I bez obzira na nenarodnu politiku koju su vodili brojni režimi u srpskoj istoriji, narod, kao nosilac državnog subjektiviteta i krajnji korektiv svih političkih odluka, u svakom istorijskom trenutku preovlađujućom većinom svrstavao se protiv nacizma, imperijalizma, porobljavanja i ugnjetavanja, bio u pitanju belgijski kolonijalizam u Kongu, sovjetska okupacija Čehoslovačke, vojne hunte u Latinskoj Americi, američka okupacija Iraka ili francusko-britanska agresija na Libiju. Jednostavno, uvek smo se lakše identifikovali sa robovima i žrtvama, nego sa porobljivačima i nasilnicima, ma koje vere i nacije bili.

Srbi kao evropsko „Drugo“ i Srebrenica kao evropski konstitutivni mit

Brejvikov slučaj još jednom nam je skrenuo pažnju na sklonost zapadne civilizacije ka polarizaciji i crno-belom viđenju sveta. Baš kao i pripadnici narcisoidnih nacionalističkih manjinskih grupa koje svet dele na „Nas“ i „Druge“, tako i „mejnstrim“ Zapadna Evropa nije spremna da se pomiri sa „radikalnim zlom“ u svojim sopstvenim nedrima, već ga nužno značenjski tovari ne vrat svome „Drugom“ – imigrantima, „istočnjacima“, „varvarima“, Srbima. Čak i kada stereotipizuju, Evropljani znaju šta se može, a šta ne može misliti. Gertu Filkingu nije palo na pamet da kaže da su Norvežani „psihopate, retardi i svinje“, iako je Anders Brejvik u toj zemlji rođen, odrastao, školovao se i radio, dok je o Srbima i Srbiji znao otprilike isto onoliko koliko i sam Filking. U stvari, Filkingovo viđenje Srba potpuno je identično sa Brejvikovim, samo što se prvi nad njime zgraža, dok ga drugi glorifikuje. U svojim, navodno dijametralno suprotnim stavovima, Brejvik i Filking daleko su bliži jedan drugome, nego srpskom narodu, o kome očigledno nemaju pojma. Istovremeno, njihova spremnost da svoj stav o celom jednom narodu steknu na osnovu medijske propagande protiv njega očigledno svedoči da su pripadnici jednog potpuno identičnog pogleda na svet. Samo što Filkingu Srbi služe za ono za šta medijska slika o njima i postoji – da straše civilizovane Evropljane „uspavanim zlom“ u nedrima Starog Kontinenta – dok se Brejvik prosto identifikuje sa ovim izmaštanim „neprijateljem“ društvenog sistema koji je njega lično „izneverio“.

Sa druge strane, sve i da nas sam Brejvik nikada nije pomenuo, za Evropljane odgojene na svojim medijima potpuno je prirodno da se jedan „neopisivi zločin“ u njihovim redovima poredi sa „najvećim masakrom civila u Evropi posle Drugog svetskog rata“, te da se Brejvik svrsta uz Srbe „prosto zato što je zločinac“. Još jednom, u pitanju je dubinski konfliktno i isključivo razmišljanje na kome Zapad temelji svoj pogled na svet. Pored sve te proklamovane tolerancije, ljubavi prema raznovrsnosti i uvažavanja pojedinačnih etničkih grupa, nama, Srbima, u stvari nije ostavljen nikakav stvaran izbor po pitanju toga kako se postaviti prema načinu na koji nas Zapad vidi. Ili ćemo se konformirati ovom gledištu tako što ćemo se pridružiti blaćenju i razgradnji celokupne nacionalne tradicije, kulture i samosvesti (kao što rade naši domaći „Evropejci“ i „denacifikatori“), ili ćemo se konformirati tako što ćemo usvojiti upravo onakav model varvarskog ponašanja koji nam se nameće sa strane (npr. tako što ćemo zapaliti Američku ambasadu). Ova vrsta nasilne lažne dileme najbolje se pokazala tokom samog Bosanskog rata, kada su naše političke vođe godinama jadikovale što nas strani mediji „satanizuju“, da bi onda dozvolile da se pod okriljem naše vojske dogodi upravo onakav zločin, kakve smo uporno dokazivali da ne činimo.

Jedan od glavnih razloga zbog koga se Srbi kao narod suočavaju sa ovakvim problemom svakako je dalekosežnost uticaja zapadnjačkog (i muslimanskog) „Mita o Srebrenici“, koji je, uz svesrdnu podršku međunarodnih institucija pod direktnom i/ili indirektnom kontrolom Vašingtona i Brisela, napustio okvire obične „medijske ujdurme“ i uzdigao se do statusa konstitutivnog mita na nivou cele Evrope. Vrlo verovatno u pitanju nije čak ni neka naročita averzija koju zapadnjaci imaju prema Srbima, koliko je u pitanju potreba za politički bezopasnim i ideološki ubedljivim žrtvenim jagnjetom na oltaru evropskog jedinstva. Distancirajući se od „radikalnog zla u Srebrenici“ konstituiše se novo evropsko „Mi“, nadidentitet koji elegantno zaobilazi podele dva Svetska rata, Napoleonovih osvajanja ili Religijskih ratova, ujedinjujući udobno građane kontinenta oko zajedničke zgroženosti nad „balkanskim zlikovcima“. Mantra o „Evropi kao projektu mira“ moguća je samo ako se dovoljno dugo i dovoljno ubedljivo maše alternativom u vidu raspada Jugoslavije i unutrašnjim neprijateljem u vidu „velikosrpskog nacionalizma“, koji se „može povampiriti bilo kad i bilo gde“. Stoga će i masakr na Uteji u zvaničnoj evropskoj ideologiji biti shvaćen samo kao potvrda zvanične ideologije o opasnostima od ekstremnih „desničara i nacionalista“, čemu samo doprinosi nadobudnost i ideološka pogubljenost samog Brejvika, koji svakim svojim gestom samo potvrđuje paradigmu koju, navodno, nastoji da ospori. Upravo tako je za jezivu realnost Bosanskog rata lakše bilo optužiti „srpsku nacionalnu histeriju“ nego kopati po neprijatnim podacima o stranom finansiranju rata, zapadnim ekonomskim interesima, švercu oružja i humanitarne pomoći, organizovanoj pljački Jugoslavije i začaranom krugu medija koji izmišljaju informacije koje prenose.

Istorija (ne)će ispraviti sve

Istovremeno, činjenica da „Mit o Srebrenici“ predstavlja najgrublji primer manipulacije medijima i političke propagande u informatičkoj eri, samim tim najvećim delom fabrikaciju i laž, ne znači da ovaj fenomen treba da ignorišemo, naivno se nadajući da će „istorija ispraviti sve“. Ma koliko takva jedna ideja bila mrska istoričarima, istoriografija je uvek rob socioloških i političkih paradigmi naučnika i istraživača koji je pišu, i uvek je bila podređena konstitucionim mitovima društva čiju povest pripoveda. Snaga ovakvih paradigmi u današnjoj Evropi pokazala se toliko uticajnom da joj čak ni sami Srbi nisu mogli odoleti, masovno podležući pod pritiscima da prevrednuju sve svoje tradicionalne i istorijske vrednosti (počev od Kosova i borbe za oslobođenje pa sve do opštijih pojmova kakvi su solidarnost, jednakost ili sloboda). Kakve su onda šanse da će nam biti naklonjena istoriografija sutrašnjice, kada će ona svoje udžbenike istorije pisati na osnovu „arhivske građe“ i „primarnih izvora“ koji su u naše vreme orvelovski isfabrikovani na najstrašniji zamislivi način?

Ono što možemo da učinimo jeste da ne dopustimo da nas represivna i nametljiva zapadna demonizacija uvuče u zatvoreni krug šovinizma i auto-šovinizma, bili oni plod naivnosti i podložnosti stranoj propagandi, bilo teranja inata i kontriranja onima koje prepoznajemo kao „neprijatelje“. Oni koji srpskom narodu ne žele nikakvo dobro podjedanko profitiraju i od puzavosti, ulizištva i snishodljivosti domaćih političara i NVO, koliko i od nedokaznosti, tvrdoglavosti i netrpeljivosti nacionalno orijentisanih „turbo-patriota“. A u današnjoj Srbiji i jedni i drugi imaju daleko više medijskog prostora i uticaja na javnost nego što je to zdravo po jedan narod.

Jedan od glavnih razloga zbog koga se Srbi kao narod suočavaju sa ovakvim problemom svakako je dalekosežnost uticaja zapadnjačkog (i muslimanskog) „Mita o Srebrenici“, koji je, uz svesrdnu podršku međunarodnih institucija pod direktnom i/ili indirektnom kontrolom Vašingtona i Brisela, napustio okvire obične „medijske ujdurme“ i uzdigao se do statusa konstitutivnog mita na nivou cele Evrope. 

Isto tako, činjenica da nam se nameće „suočavanje sa istinom“ o simulakrumu Srebreničkog masakra ne može i ne sme da znači da treba da ignorišemo Srebrenički masakr kao da se nije ni dogodio. Dogodio se, i ako za tačne uzmemo najumerenije procene žrtava (a to je oko hiljadu streljanih ratnih zarobljenika), to nas i dalje ostavlja sa zločinom čudovišnih razmera koji predstavlja neizbrisivu ljagu za srpsko oružje. Adekvatno istraživanje okolnosti koje su dovele do ovog zločina (a do sada nismo imali nijednu sudsku istragu koja nije bila opterećena zvaničnom zapadnjačko-muslimanskom verzijom događaja i medijskom histerijom koja ju je promovisala) i adekvatno kažnjavanje odgovornih (uključujući počinioce, oficire koji su naložili i dopustili streljanja i pogotovo uključujući obaveštajce koji su dozvolili umešanost stranih službi u oblikovanje događaja na terenu) svakako neće omogućiti da se Srbi kao narod otarase kamena oko vrata koji im vezuje zvanična evropska ideologija (jer zalog je nešto mnogo važnije od istorijskog obraza nekog tamo naroda na Balkanu), ali je nophodno zato što je samo tako moguće distanciranje od manihejskog ideološkog kruga u kome moramo da biramo između zlikovca i ubice Brejvika i korumpiranog i dekadentnog sistema koji mu sudi.

Srpska borba i evropska samoobmana

U osnovi, savremena istorija srpskog naroda daleko je od onoga što o njoj misle i Brejvik i oni koji ga osuđuju kao „nastavljača ideologije srpskog nacionalizma“. Uprkos brojnim zločinima, populizmu, šovinizmu i ideološkoj pogubljenosti brojnih pripadnika našeg naroda u ratovima devedesetih, Srbi u Bosni i na Kosovu nisu ratovali protiv „islama“, niti su se u Hrvatskoj borili protiv „multikulturalizma“, mada takva slika odgovara srpskim neprijateljima u svetu, regionu i zemlji, kao i jednom dobrom delu naše desničarske scene. Srbi su u rat ušli da bi spasili otadžbinu koja nije zasluživala njihove žrtve, ratovali su sa promenjivim uspehom za svoje živote i skupo stečenu slobodu, i izborili su se delimično za svoj politički i državni subjektivitet. Mi nismo vodili „Krstaške ratove“, niti protiv „mudžahedina“, niti protiv „marksista“ (mada je averzija prema marksističkom nasleđu bila univerzalna kod svih ideologa Jugoslovenskih ratova), mi smo se borili za svoje pravo da postojimo na Kosovu i Metohiji, u Hercegovini, Bosni i Krajinama. Rezultati te borbe nisu bili slavni, sredstva te borbe bila su često, u duhu prokletstva svih balkanskih sukoba, krajnje nemoralna i etički neprihvatljiva, ali konačni ciljevi bili su i ostali čisti –sloboda, dostojanstvo i opstanak naroda i države među ostalim narodima i državama Evrope.

Ništa od ovoga Anders Brejvik ne može da razume, jer je on očigledno dostojanstvo i dobrobit vlastitog naroda podredio sopstvenim paranoidnim strahovima i izopačenoj ideologiji. Nažalost, ništa od toga ne može da razume ni društvo koje Brejviku danas sudi, a koje je dostojanstvo, slobodu i fizički opstanak naroda Evrope potčinilo jednom krajnje sumnjivom ekonomskom projektu i višestruko nezdravoj ideologiji koja ga prati. Jer, društvo koje ne može drugačije da objasni pojavu u svome okrilju jednog Andersa Brejvika isto je ono društvo koje sistemski ignoriše uslove i razloge koji su u civilizovanoj, obrazovanoj i visoko kulturnoj Evropi 30-ih godina doveli do pojave nacizma. Mada, kako stvari stoje, ne bi iznenadilo da u neko bliže vreme saznamo kako je Adolf Hitler na ideju o istrebljenju Jevreja došao preko kontakta sa „neimenovanim srpskim (ili ruskim) nacionalistom“. Ionako zvanična evropska istoriografija korene nacizma daleko radije traži u pogromima u carskoj Rusiji, nego u dubokoj dekadenciji, kulturnoj praznini i moralnom posrnuću zapadne Evrope u prvoj polovini XX veka.