NVO levica i «antifa» manekeni

Na subotnjem skupu «antifašista» u Beogradu1, čak i prema izveštajima naklonjenih medija, nije se skupilo više od nekoliko stotina učesnika. Najprimetniji su bili predstavnici nominalno levičarskih partija: Nenad Čanak (Liga socijaldemokrata), Žarko Korać (Socijaldemokratska unija), Srđan Milivojević (Demokratska stranka, kao članica Socijalističke internacionale), itd. Tu su, takođe, bili i predstavnici «gej zajednice», sa svojom zastavom «duginih boja» i govornicima. Treća kategorija učesnika bili su mladi anarhisti, odnosno anarhosindikalisti. Sve njih čuvalo je 2.500 policajaca, dakle po trojica na jednog demonstranta. Naši «anarhisti» i «levičari» su, tako, uživali u sigurnosti koju im je pružao policijski pendrek. «Oduvek sam bila levičarka i verovala u nešto neodređeno što vuče na feminizam, anarhizam», piše na B92 blogu jedna VIP aktivistkinja2, dodajući oduševljeno za ministra policije: «Razmišljanje je uvek opasno ako nije dovoljno slobodno i emotivno. Pa da rizikujem: kako se Dačić tako dobro pretvorio i organizovao od Slobinog malog u pravog antifašistu, a jeste»? Odgovor je jednostavan: taj «Slobin mali» ušao je u vladu sa «progresivnom evrolevicom» i u trenu se preobrazio u «dobrog čika policajca» koji štiti naše NVO levičare, anarhiste i gej-aktiviste od zlih nacista.

Čitava ta parada lepo je oslikala svo društveno licemerje i ideološku bedu ovog dela NVO sektora. Paradoksalno, ali pripadnici naše bogate i negovane NVO elite ubeđeni su da su oni pravi, autentični levičari. Istraživanje, koje je Mladen Lazić sproveo među NVO aktivistima, 2004. godine, pokazuje da je među njima tri puta više onih koji za sebe veruju da su levičari, nego što je među njima deklarisanih desničara. Istovremeno, onih koji za sebe tvrde da su «ekstremna levica» u NVO sektoru ima sedam puta više nego u «običnom» stanovništvu Srbije3. Najlepše od svega je što se ti silni «levičari», u 84,4 posto slučajeva, kako navodi Lazić, finansiraju iz stranih fondova4. Ako znamo da se većina tih fondova puni iz budžeta zapadnih vlada (pre svih SAD), onda je slika o našem «NVO levičarstvu» potpunija. Levičari koje finansira vlada SAD, kao glavna poluga svetskog kapitalističkog sistema – prava levičarska pozicija, nema šta!

Treba imati u vidu da klasni sastav srpske NVO elite, koji je utvrdio Lazić, pokazuje da su naši «levičari» upravo deca socijalističke više-srednje klase i da se, po obrazovanju i prihodima, i sami mogu svrstati u višu-srednju klasu5. Putovao sam, jednom prilikom, na neku tribinu sa direktorom naše poznate NVO. (On inače za sebe smrtno ozbiljno misli da je levičar, iako se godišnji budžet njegove NVO, od 1,1 miliona evra, uglavnom puni iz stranih, kripto-državnih fondova). Na radiju se začula pesma «Deca Pireja». «Ova pesma me podseća na detinjstvo i putovanje `Galebom`», rekao mi je nostalgično. Da, njegov otac je bio ambasador. Docnije se poveo razgovor o direktorki jedne druge poznate NVO. «Znam je od detinjstva», rekao mi je, «naše porodice su često zajedno letovale nas Brionima». Da, i njen otac je bio poznati general. U takvom miljeu, socijalističkih diplomata i generala, levičarstvo je odvek bilo prijatna zabava za salon i još jedan razlog mladalačkog trsenja na studentskim žurkama. Levičarstvo, međutim, i danas služi istoj, virtuelnoj svrsi, pribavljajući uz to i malo samopoštovanja između dveju poseta vašingtonskim i briselskim blagajnama. (Kao što i «anarhosindikalizam» danas u Srbiji, gledano po porodičnom poreklu njihovih mladih vođa, izgleda da služi samo za zabavu dece bogatih menadžera i klasičnih kapitalista).

Fenomen «pseudolevice» i «NVO levice» postoji i na Zapadu. Tamo brojne «leve» NVO svoje fondove pune upravo zahvaljujući velikim kapitalističkim kompanijama. Recimo, američke korporacije čak petnaest puta više novca daju za finansiranje «levih» NVO nego za one sa desnice6. Zašto, ako je to «klasno protivurečno»? Time se, najpre, plaća svojevrsni «reket» onima koji bi, po svojoj nominalnoj ideologiji, mogli da ugroze interese kompanije i njenu sliku u javnosti. Otuda se NVO levica, kao i nominalna stranačka levica, bogatim donacijama podstiču da se zabavljaju uglavnom sistemski bezopasnim temama kao što su ugrožena prava homoseksualaca, feministkinja i životinja. To je daleko bolje nego da neko ozbiljno dirne u sistemski «opasne» probleme poput totalitarne kontrole koje vlada i kompanije uspostavljaju nad građanima, poput opšte medijske manipulacije ili ubrzanog povećanja materijalne nejednakosti u društvu.

Još značajanija je potreba velikih korporacija da se nastavi obaranje cene rada domaće, sindikalno dobro organizovane radne snage. Naime, većina «levih» NVO propagira ideologiju «multikulturalizma», koja podstiče održanje neintegrisanih oaza useljenika u domaćem društvu. Te oaze, opet, omogućavaju i podstiču ubrzano doseljavanje nove, jeftine radne snage. Recimo, u SAD, nezakoniti i privremeni useljenici čine 44,7% radnika u ribarstvu i poljoprivredi i 26,1% radnika u građevinarstvu7. Ideologija «multikulturalizma», koja je od strane NVO i gospodara medija nametnuta kao vladajuća, omogućava da francuski ili britanski radnik više ne sme da kaže ništa protiv priliva ovih proletera iz Afrike i Azije. Jer, ako to učini, odmah će biti proglašen za «rasistu», «fašistu» ili makar «desničara».

Tako je, sa NVO levicom, došlo do svojevrsne degeneracije klasičnog levog pokreta na Zapadu. Levica se u doba Marksa borila za svetsku Revoluciju, koja bi izlečila patnje biblijskih razmera što su u to doba postojale u Evropi. Još u Marksovo vreme, na hiljade dece radilo je u britanskim rudnicima i u tekstilnim frabrikama. Jedan dečak-radnik u Marksovom «Kapitalu» pripoveda: «Meni je 13 godina. Prošle zime smo radili od 6 sati ujutro do 9 časova uveče, a pretprošle i do 10. Prošle zime sam gotovo svako veče plakao, toliko su me bolele noge». A otac jednog dečaka-radnika kaže: «Imao sam običaj da ovoga mog mališana, kad mu je bilo 7 godina, nosim tamo i natrag po snegu, on je obično radio 16 časova. Često bih kleknuo da ga nahranim dok je on stajao uz mašinu, jer je on nije smeo ostaviti ni zaustaviti»8.

Levica je tada na Zapadu želela da zaustavi sve te strašne patnje na hiljade porodica koje su živele u najbližem komšiluku. Vredni i radišni ljudi, privrženi svojim porodicama, mučili su se u bedi koju nisu mogli da poprave ma koliko da su dugo i naporno radili. Marks je bio ogorčen zbog neosetljivosti vladajuće klase. Bio je gnevan zbog presporog popravljanja položaja čak i onih najmanjih i najnezaštićenijih – radničke dece. Zapadna levica je tada iskreno saosećala sa suzama dece u škotskim rudnicima ili mančesterskim predionicama. Njen ideal bio je radnik, požrtvovani otac porodice koji teško i naporno radi da bi svojim ukućanima doneo hleb, i vodi tešku sindikalnu borbu da bi oslobodio svoju decu i svoju ženu ropskog argatovanja. U tom smislu, i bez obzira na naše političko opredeljenje, tadašnjoj levici se mora priznati da je bila časna, muška i za svako poštovanje.

I u doba Lenjina i Staljina levica se nije mogla ne poštovati. Ona se hrabro i uz lični rizik tukla za vlast ili održanje vlasti. Bila je i sama surova. Nije je bilo previše briga za suzu nekog seoskog ili gradskog deteta, samo ako je mislila da su njegovi roditelji «neprijatelji revolucije». Ali, ona je makar sve to radila verujući da ubrzo više neće biti razloga za ma čije suze. Ona je verovala u veliki ideal Svetske revolucije, kraj svih patnji i početak carstva slobode. Njen ideal je bio partijski radnik – komunista, čvrst, prekaljen borac, surov prema klasnom neprijatelju, ali - u retkim trenucima odmora - brižan i nežan prema svojoj ženi i ukućanima. Ta levica je, pogotovo u doba Staljina ili Maoa, bila surova. Mogli ste je osuđivati. Mogli ste je nazivati svirepom. Ali ste je, svejedno, morali poštovati zbog njenih velikih ciljeva, zbog njenog samopregora i zbog njene spremnosti na najveću ličnu žrtvu.

NVO levica danas, međutim, oslobođena je od svih velikih društvenih ili istorijskih ciljeva. Nestala je retorika revolucije ili izgradnje novog, drugačijeg društva. Klasnu, političku i sindikalnu borbu za radnike i sve druge niže slojeve zamenila je pravnička i medijska borba za diskriminsane seksualne manjine i ugrožene životinje. Umesto crvenog barjaka, u žuljevitoj ruci metalostrugara, na njenim skupovima sada se vije zastvče «duginih boja», u negovanoj ručici nekog gej-aktiviste. Ideološki nosilac te pseudolevice je dobrostojeći pripadnik (odnosno pripadnica) više srednje klase, zaposlen(a) u marketingu, informatičkoj podršci ili industriji zabave. Sav njihov «levičarski» angažman sastoji se uglavnom u tome da se u slobodno vreme «četuje» po internetu, pod pseudonimom proklinje Buš, i ostavlja muzički zapis pesme «Bandiera rossa». Sav užas njihove uskraćenosti, protiv kojih oni najviše i protestuju, sastoji u tome što se gej parovi ne mogu venčavati u crkvi, usvajati decu, ili ulaziti u škole kako bi upućivali đake u tajne svog «seksualnog izbora». Suza deteta sada je važna samo ako je posledica nasilja u porodici, recimo, ćuške kakvog heteroseksualnog oca (dakle, terora patrijahalnog mužjaka kome odmah treba oduzeti dete i dati ga na usvajanje nekom finom i tolerantnom istopolnom «partnerskom paru»).

Ali, bez obzira što je sva nežna i osetljiva (pa joj i «antifašizam» zvuči nekako suviše grubo, i stoga radije upotrebljava urbano-milozvučan termin «antifa» - kao da je u pitanju nekakav pokret protiv «Fa» dezodoransa!?), ova pseudolevica nije ništa manje totalitarna i nasilna nego u doba Staljina. Jedino što ona, čim joj se pruži prilika da određuje pravila igre, ne tera nepodobne u logore, već glajhšaltuje jezik i medijski marginalizuje nepoželjne misli i ljude. Za nju je čak i Marks «pregrub» jer koristi «govor mržnje i diskriminacije prema etničkim i rasnim manjinama». Tako, ona zamera Marksu da svoju osudu vojnih jednica u službi buržoazije izražava politički nekrotektnim terminom «kapitalističke ciganske bande»9. Takođe se Marksu zamera što ne koristi politički korektan rečnik, budući da bi parola »Proleteri svih zemalja ujedinite se!», ma politički korektnom jeziku trebalo da glasi: «Proleterke i proleteri svih zemalja ujedinite se!».

Jedan takav egzemplar pseudolevice videli smo i na subotnjem «antifa» mitingu. Naravo da je sve to bio šminkerski, pozerski antifašizam. Jer, da su naspram tih antifa-manekena stajale stvarne fašističke bande, kao u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina, da su se tu nalazile horde realnih nacista naoružane palicama i šipkama, teško da bi naši «borci i borkinje» smeli i da privire na beogradske ulice. Tim bandama se, naravno, ne suprotstavlja ručica koja nosi zastavče «duginih boja», već ručerda koja je navikla da nosi crveni steg i njime udara siledžiju željnog krvi. Ali, ovako, naš «levičar» i «anarhista» je hrabro, okružen sa trojicom policajaca svaki, izašao na prazan trg, hrabro mahnuo dva-tri puta zastavčetom ispred kamere B92, hrabro izbacio par piskutavih parolica, i onda, samozadovoljan, otišao da piše još jedan hrabar B92 blog i još jedan hrabar NVO izveštaj tipa: «Uh, ala smo im pokazali!» i «No pasaran!».

Ali, ne daj Bože da u Srbiji stvarno bude nekog fašizma. Ako bi jadnu Srbiju branili samo ti «senzitivni» NVO levičari i antifa-manekeni, fašisti bi nam odavno svima zaseli za vrat. Na sreću, Srbija i njena sloboda ne zavise od njih. Jamac te slobode su svi oni muškarci i žene koji, možda, ne umeju da na «internet-forumima» i «spejs-bukovima» postavljaju «bandijera rosu», ali umeju da misle, da vole svoju porodicu i da vole svoju zemlju. Oni i njihove ruke, naviknute na pravi rad, zaustaviće tu krvavu poplavu, ako nas ikada ponovo ugrozi. Dotle, ne prenemažite se i ne glumatajte više. Ovoj zemlji nisu potrebni vaši igrokazi, vaša šmira i vaša «antifa» kerebečenja. Njoj je potrebno ozbiljno mišljenje o putevima spasavanja i ozbiljno pregnuće da se to postigne. A vi, «senzitivni» naši «antifa» drugari, verovatno nikada niste baš previše bili ni za jedno, niti za drugo.

Fusnote: