Novi ljudi za nova vremena

Izborna kampanja za ove redovne parlamentarne i lokalne izbore protekla je rutinski bez većih izazova i iznenađenja. Nakon što je vladajući režim snizio cenzus na tri posto postigao je svoj glavni cilj, pokušavajući da stvori privid pluralizma i legitimiteta i pre svega da obesmisli bojkot izbora.

Nedostatak neizvesnosti u konačni ishod izbora, ali i delovanje kooperativnih stranaka koje su odlučile da učestvuju na ovim izborima, a da pri tome ne predstavljaju iole ozbiljniju alternativu naprednjačkom režimu, pokazala je svu ispraznost i obesmišljenost političkog života u Srbiji, ali i opravdanost opredeljenja Saveza za Srbiju za bojkot.

Rezultat tog procesa obesmišljavanja se najbolje može videti u nemogućnosti da se artikulišu i profilišu i medijski predstave jasni politički programi. I što je još važnije da se pojave nove političke ličnosti koje će imati neophodni lični integritet i moralni dignitet, koji je gotovo nestao iz našeg političkog života. I u ovoj izbornoj kampanji dominirali su iznova iskusni i provereni političari koji su najviše doprineli da politika u našoj zemlji izgubi elementarni smisao, jer je pretvorena, pre svega njihovom zaslugom, nedoslednošću i neprincipijelnošću, u ogoljenu politikantsku trgovinu u kojoj su pogaženi osnovni moralni demokratski principi.

Rezultat tog procesa obesmišljavanja se najbolje može videti u nemogućnosti da se artikulišu i profilišu i medijski predstave jasni politički programi

Postojeće političke partije postale su predmet opšteg i neskrivenog prezira i nezadovoljstva, što u velikoj meri doprinosi velikoj pasivizaciji i gubljenju poverenja građana u mogućnost radikalnijih promena autokratskog, klijentelističkog naprednjačkog režima, koji je iznad svega zasnovan na ličnoj vladavini i kultu ličnosti Aleksandra Vučića. Nakon ove blede i nemušte izborne kampanje očigledno je da mora doći do preoblikovanja, pre svega, opozicione političke scene, jer je ona sada zaglibljena u nemogućnosti da ostvari elementarno političko i programsko jedinstvo, ali i da iznedri nove, političkim aferama i izgubljenim moralnim integritetom neopterećene ljude.

Vladajućem režimu najviše i odgovaraju ovi stari i večiti “lideri“ opozicije, koji su laka meta za medijske obračune i manipulacije, ali i svakodnevne politikantske igre. Zato je Filip Švarm, s pravom, u uvodniku Vremena naglasio značaj i potrebu pojavljivanja novih ljudi u politici. „Ipak, iz ove situacije može još po nešto i dobro ispasti. Pošto će Vučić i njegovi posle izbora biti jači nego ikad, red bi bio da čitava plejada opozicionih lidera i liderčića zauvek napusti političku scenu; dobar deo i nakon više decenija. Vreme im je isteklo, nisu uspeli. Neka se vrate svojim profesijama, pišu memoare, učestvuju u rijalitima i rade sve što žele, osim jednog- da više nikad i nikog ne pozivaju da glasa za njih. Da li bi ovo bilo malo?“

Mora se reći da je ova izborna kampanja imala i jednu posebnu odliku, a to je nastojanje, pre svega „nezavisnih“i samoproglašenih objektivnih medija da politički ožive bivšeg predsednika Srbije, Borisa Tadića. On je, kako je kampanja odmicala, sve više dobijao ulogu, kao iskusni i prekaljeni političar, glavnog arbitra u tumačenju stanja i funkcionisanja opozicije.

Mogli smo da pratimo mnoštvo njegovih medijskih nastupa, analiza i prognoza, a da je pri tome osnovni ton njegovih izlaganja svedočio o tome da se on kreće u nekom prošlom vremenu, neshvatajući da više nema ozbiljan i validan politički uticaj i značaj. Nije mi namera da dovodim u pitanje vrednost političkog iskustva koje je od izuzetne važnosti u funkcionisanju stranačkog i političkog života. Još je važnije da političar koji je obavljao najznačajniju političku funkciju u zemlji, dužnost predsednika Republike, prepozna trenutak kada treba da se povuče iz aktivnog političkog života.

Očigledno da je Boris Tadić propustio ovaj trenutak i da, bez obzira, što sve ankete pokazuju da ima jedva vidljiv rejting u našoj političkoj javnosti i dalje istrajava u svojim nastojanjima da bude jedan od odlučujućih činilaca u kreiranju delovanja naše opozicije. U jednom od mnogobrojnih nastupa on je zastupao stav da treba izaći na izbore sa listom koja bi bila za bojkot i time je samu ideju bojkota ovim apsurdnim predlogom dodatno doveo u pitanje. Zatim je usledilo njegovo zalaganje za izlazak na izbore na lokalnom nivou i pri tome je bio za jedinstven pristup bojkotu na republičkom nivou.

Upravo su on i njemu slični politički lideri koji su u našoj politici decenijama najodgovorniji za katastrofalno stanje u opoziciji, ali i za izgubljeno poverenje u stranačko delovanje i mogućnost stvaranja snažne i delotvorne alternative autokratskom naprednjačkom režimu

Međutim, prikupljanje potpisa na opštini Vračar jasno je pokazala da Boris Tadić i njegova Socijaldemokratska stranka nemaju realno političko uporište na opštini koja je godinama bila u vlasti Demokratske stranke. Ali, to nije pokolebalo Borisa Tadića da i dalje insistira na ideji da nam je potrebna akumulacija manjih pobeda na lokalu, a ne revolucionarni prevrat. U kolikoj meri je on i dalje ostao ukopan u samo njemu prepoznatljivu ulogu i dalje značajnu ulogu političkog faktora, i to bez realnog pokrića, govori ovaj njegov stav. „Nažalost, kao najveći zagovornik jedinstva u ovom trenutku bih morao da konstatujem da je projekat jedinstva opozicije doživeo poraz, što je gore od izbornog poraza.

Neprirodno je i neodrživo jedinstvo u kom jednako vredi glas onih koji su juče ušli u politiku i onih koji su u politici decenijama“. A upravo su on i njemu slični politički lideri koji su u našoj politici decenijama najodgovorniji za katastrofalno stanje u opoziciji, ali i za izgubljeno poverenje u stranačko delovanje i mogućnost stvaranja snažne i delotvorne alternative autokratskom naprednjačkom režimu.

Ivo Andrić je najbolje opisao poziciju ljudi koji ne prepoznaju nesklad između njihovih ambicija i stvarnosti „ Vaš čovek je pun ambicija. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. U takvom čoveku se razvija nesrazmerna predstava o svojoj vrednosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno“.

U političkoj istoriji beleži se samo nekoliko slučajeva dobrovoljnog napuštanja vlasti, ali oni se pamte kao primer nesvakidašnje lične odgovornosti i svesti da postoji život i izvan horizonta moći i politike

Za čoveka koji se ozbiljno i predano bavi politikom veoma je bitno da izrastajući u političkog lidera ume da prepozna pravi istorijski trenutak za ostvarivanje njegovih ideja i sprovođenje društvenih promena. Ali, kada se propusti taj odlučujući istorijski trenutak, onda se može samo vegetirati na „starim zaslugama“ ili postati deo farsične predstave u kojoj se gubi ne samo politički uticaj, već i lično dostojanstvo. To se dešava onima koji nemaju dovoljno mudrosti da svoje političko delovanje prilagode vremenu u kojem žive nakon što su obavljali važne političke i državne funkcije. Za ovakav pristup nije potrebna samo posebna racionalnost već i spremnost da se čovek jasno odredi prema svojoj realnoj političkoj ulozi i dosegu svoga delovanja.

U političkoj istoriji beleži se samo nekoliko slučajeva dobrovoljnog napuštanja vlasti, ali oni se pamte kao primer nesvakidašnje lične odgovornosti i svesti da postoji život i izvan horizonta moći i politike.

Ovi parlamentarni izbori svakako će pokazati kraj jedne političke ere koju su stvarali iskusni političari, među njima i Boris Tadić, čije je vreme nepovratno isteklo, jer je za konsolidaciju opozicije od presudne važnosti da se afirmišu nove ideje i nova generacija političkih lidera koji će doneti neophodnu dinamiku u naš politički život.

Ovo je pouka koju mora da shvati i Boris Tadić ne bi li sačuvao ne samo dignitet funkcije predsednika Republike koju je obavljao u dva mandata, već i svoje lično dostojanstvo. Postoji život i van tokova svakodnevne politike, to je lekcija koju mora da nauči svaki političar, pre nego što ga pregazi vreme a on, istrajavajući na svojoj istorijskoj i „mesijanskoj“ ulozi postane predmet podsmeha i učesnik farse u kojoj samo on pronalazi smisao i svrhu.

(Beograd, 20. jun 2020. godine)