Nova Vlada Srbije - bez garancije za stabilnost

U složenim političkim previranjima oko formiranja buduće Vlade Srbije potrebno je postaviti važno hipotetičko pitanje – pitanje njene stabilnosti. Budući da, de facto , nema vlade, odgovor na pitanje o stabilnosti moguće je dati skiciranjem faktora neophodnih za stabilnost i njihovim poređenjem sa realno mogućim kombinacijama koje se odnose na njen sastav.

U postojećim političkim okolnostima u igri su dve opcije za sastav vlade: SRS–DSS–NS–SPS–PUPS–JS i ZES (koalicija DS, G17 plus, SPO, LSV, SDP Rasima Ljajića)–SPS–PUPS–JS–stranke mađarske nacionalne manjine. Složeni ishod izbora čini komplikovanim kako proces formiranja vlade, tako i trajnost i skladnost njenog funkcionisanja. Od početka je jasno da vlade nema bez učešća najmanje tri politička subjekta. Ovakva situacija, sama po sebi, nepovoljna je sa stanovišta stabilnosti. Ako se ovome doda da i u jednoj i drugoj varijanti skupštinska većina neće biti naročito ubedljiva, tada je očigledno da stabilnost buduće vlade nije nimalo izvesna.

Stabilnost buduće vlade kao značajna politička tema može se adekvatno obraditi nabrajanjem i analizom faktora koji imaju uticaj na njenu postojanost i skladno funkcionisanje. U faktore koji utiču na stabilnost ubrajaju se, između ostalog, jasan i precizan dogovor aktera vladine politike o programskim ciljevima i sredstvima za njihovu realizaciju, fer dogovor o distribuciji moći unutar vlade, pojedinačne partijske kalkulacije koje se odnose na imidž partije i biračko telo, izostanak preglasavanja unutar vlade i nepostojanje sukoba između članova vlade u javnosti, stanje na Kosovu i Metohiji, uticaj spoljnog faktora – zapada i Rusije, opšti društveni i politički ambijent.

Preduslov za uspostavljanje političke većine sposobne da formira vladu u suštinskom smislu počiva na konkretnom usaglašavanju principa i skupa mera za njihovo ostvarivanje. Preciznije, posmatrajući ideološke profile i dosadašnju istoriju stranaka, stiče se utisak da su radikali, narodnjaci i socijalisti bliži dogovoru o načelnom i konkretnom funkcionisanju vlade. Naime, sve tri partije dele zajedničke poglede po državnim i nacionalnim pitanjima, dok se socijalisti i radikali, zbog ideološkog oportunizma i interesa njihovog biračkog tela, zalažu sa kritičku reviziju socijalno-ekonomskih aspekata dosadašnje srpske tranzicije. Jedina tačka razdora u usaglašavanju stavova može biti stav prema EU. Koalicija oko SPS-a nedavno je otkrila čari evroentuzijazma i nije isključeno da će kamen spoticanja u pravljenju koalicije biti stav potencijalnih koalicionih partnera prema daljim integracijama u EU.

S druge strane, po pitanju programskih stavova i njihovog konkretnog ostvarivanja koalicija oko DS-a moraće da čini veće ustupke, i to, pre svega, po pitanju socijalne politike. ZES-u predstoji usaglašavanje sa socijalistima po pitanju socijalnih davanja i radnog zakonodavstva. Izvesno je da će eventualni dogovor i zajedničko delanje ZES-a i SPS-a biti proizvod racionalnog kompromisa čije su konture omeđene nasušnom potrebom za makroekonomskom stabilnošću i stvaranjem investiciono privlačnog okruženja, ali i zahtevom da država izađe u susret socijalno ugroženim delovima stanovništva – penzionerima i nezaposlenima. Bez pomirenja ova dva aspekta socijalno-ekonomske politike teško je zamisliti bilo kakvo, a kamoli usklađeno i kontinuirano funkcionisanje vlade ZES-a i socijalista.

Treba naglasiti da insistiranje na precizno osmišljenom dogovoru, u svetlu pitanja o stabilnosti vlade, ima posebnu važnost uzimajući u obzir iskustvo u radu druge Koštuničine vlade. Podsetimo, druga Koštuničina vlada je imala i zajedničke principe i stabilnu većinu u parlamentu, ali je poklekla pred izazovom konkretne političke orijentacije i postupanja u trenutku u kome se susrela sa izazovom izbora između evropskih integracija i tvrdokorne politike zaštite legitimnih državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. Na pomenuti faktor neposredno se oslanja još jedan od uslova stabilnosti vlade – procedura odlučivanja i sposobnost aktera da unutrašnje razlike sačuvaju od javnosti. Izvesno je da ma koja kombinacija prevlada, moraće da vešto postupa po ovim tačkama, jer kako iskustvo prethodne vlade opominje, stabilnost će biti narušena preglasavanjem unutar vlade. Uz to izvesno je da će u postojećem medijskom metežu, svaka i najpostojanija vlada lako i bukvalno biti skrhana iznošenjem nesuglasica među koalicionim partnerima u medijima.

Fer distribucija političke moći je očekivana u aktuelnoj konstelaciji formiranja vlade, tako da ovaj faktor verovatno neće ozbiljnije uticati na rad vlade, bez obzira na kombinaciju stranaka koje je budu formirale. Sve stranke koje učestvuju u pregovorima dobro znaju da ne mogu dobiti sve, odnosno da je u ovakvim situacijama sasvim prihvatljivo dobiti dovoljno da se svako pojedinačno iskaže svojim programima, kadrovima i rezultatima u radu vlade.

Kada je reč o odnosu koji tvore stabilnost vlade imidž i biračko telo svake pojedinačne stranke, treba imati u vidu da se radi o dinamičnim kategorijama, koje su podložne promenama u određenom periodu, posebno ukoliko kreiranje stranačke propagande bude adekvatno osmišljeno. Ova napomena bitna je zbog analize stabilnosti nove vlade i uloga koje stranke pojedinačno imaju učestvujući u istoj. Naime, u ovom trenutku vlada narodnjaka, radikala i socijalista bila bi stabilna ako se uzme u obzir odnos između birača i ideološko-političkih profila stranaka. Birači ove tri stranke imali bi manji zazor prema njihovoj koaliciji, budući da dele srodne političko-vrednosne orijentacije i pripadaju sličnim socijalnim grupama. Dakle, držeći se isključivo trenutka sadašnjeg, koalicija SRS–DSS–NS–SPS–PUPS–JS mogla bi dugo i nesmetano da funkcioniše, bez velikog rizika da će narušiti imidž i izgubiti uporište u biračkom telu.

S druge strane, sâm čin formiranja vlade ZES-a i socijalista nosi određenu dozu rizika i za jednu i drugu stranu. Reč je o strankama različitih političko-ideoloških profila, čija je istorija prožeta političkim sukobima. Uz to, obe političke grupacije imaju veoma različito biračko telo, kome ova vrsta političkog savezništva može izgledati neprirodno. Naime, odijum birača u odnosu na savezništvo ZES-a i koalicije oko SPS-a neutralizuje se stavom o Evropi kao cilju, zarad koga je dopuštena čak i ova, po mnogo čemu neprincipijelna koalicija. Imajući u vidu okolnost da je okret SPS-a prema DS-u rizičan i radikalan, rukovodstvu ove partije bilo bi potrebno više vremena da objasni poentu ovog saveza, uverljivije redefiniše svoju političku agendu i osmisli zadržavanje većine starog biračkog tela, ali i otvori pristup novim ciljnim grupama. U tom smislu, čini se da bi SPS-u stabilna i dugotrajna vlada sa ZES-om dala šansu da se ideološki promeni, osveži kadrovsku strukturu i potencijalno utiče na neke nove ciljne grupe u biračkom telu.

Kosovsko-metohijsko pitanje jedno je od ključnih. Iako među strankama koje učestvuju u političkom životu nema naročite razlike po tom pitanju, ova večita tema srpske politike ostvariće značajan uticaj i na buduće funkcionisanje nove vlade. KiM je poprište različitih interesa velikih sila koje se bore za prevlast na globalnoj pozornici. Srbija ima otvoren spor po ovom pitanju sa zemljama zapada i nemalu diplomatsko-političku podršku Rusije u pokušaju da zaštiti sopstvene interese na tom istorijski važnom prostoru.

Stranke koje budu formirale vladu moraće da uzmu u obzir ove spoljnopolitičke realnosti, uz saznanje da KiM ne smeju tretirati kao monetu za potkusurivanje u dnevnopolitičkoj borbi. Ovo posebno važi u slučaju eskalacije nasilja nad Srbima na KiM. U takvim okolnostima, stabilnost vlade posredovana je političkim dogovorom svih parlamentarnih stranaka, zalaganjem za građanski mir u Srbiji i na Kosovu i odlučnom akcijom u cilju zaštite nacionalnih interesa na KiM. Iskustvo odlazeće vlade veoma je dragoceno po ovom pitanju. Ono jasno govori da pristup KiM kao stranačkoj stvari ugrožava svaku srpsku vladu jer proizvodi stranački sukob, političku podeljenost i otvara vrata za još veću društvenu podelu i gotovo endemsku političku nestabilnost. Svaka vlada koja ima nastojanje da traje problemu KiM ne sme prići ni uskostranački, ni u duhu rigidnih političkih doktrina. Po pitanju KiM, vladu čuva racionalan, odlučan i principijelan stav koji prikazuje njenu državničku orijentaciju.

Srbija je mnogo puta bila arena u kojoj su se međusobno ukrštali i sukobljavali interesi velikih sila. Ova istorijska konstanta ima delotvornost i danas, kada se po ko zna koji put po pitanju Kosova i Metohije, ali i šire, u Srbiji susreću, prepliću i sukobljavaju interesi istoka i zapada. Bez obzira na uporedno prisustvo istoka (Rusije) i zapada (pretežno EU, nešto manje SAD), postoji izvesna asimetrija u njihovom uticaju na stabilnost buduće vlade u Beogradu.

Naime, osnovano je pretpostaviti da će Rusija u skladu sa svojom principijelnom politikom prema Kosovu nastaviti da se suprotstavlja jednostranom proglašenju nezavisnosti južne srpske pokrajine, kao što će iz strateškog ekonomskog interesa nastaviti da operacionalizuje projekat izgradnje gasovoda kroz Srbiju. Ako se izuzme možda još neka investicija ruskih kompanija u srpsku privredu, teško je pretpostaviti da će Rusi na bilo koji način više i značajnije uticati na privredne i političke tokove u Srbiji. Za Ruse, kao silu u usponu, važno je da područje njihovog uticaja bude obezbeđeno. Budući da i jedna i druga politička opcija mogu obezbediti ono što je Rusiji potrebno, teško je zamisliti da će Moskva na pozitivan ili negativan način uticati na stabilnost vlasti u Beogradu. Dakle, bez obzira na političke simpatije ili antipatije, zvanična Moskva najverovatnije neće biti sklona da direktno utiče na političke prilike u Srbiji.

Međutim, ono što nije verovatno očekivati od zvanične Moskve ne važi kada je reč o Zapadu, posebno EU. Ova moćna nadnacionalna organizacija ima geostrateški interes da primi Srbiju u svoje članstvo i tako zaokruži svoje prisustvo u regionu zapadnog Balkana. Stoga EU nije politički indiferentna po pitanju sastava buduće srpske vlade, odnosno njen nesumnjivi favorit predstavlja koalicija ZES-a i SPS-a. Toj koaliciji najverovatnije će biti ponuđen niz pogodnosti ukoliko Srbiju zadrži na evroatlantskom kursu. Dakle, kroz skup benefita EU će osnaživati svoju preferiranu političku opciju, pomažući svakoj stranci da pojedinačno učešće u vladi opravdava konkretnim dobitima za građane.

S druge strane, prema drugoj potencijalnoj opciji za sastav nove vlade (SRS–DSS–NS–SPS–PUPS–JS) očekivan je, najblaže rečeno, distanciran odnos. To praktično znači da će Srbija biti u režimu tihe izolacije, bez ekonomske pomoći, i da će je pratiti imidž zemlje koja se vraća u mračne devedesete, što je poruka koja sigurno neće ohrabriti potencijalne investitore. U takvim okolnostima postaviće se pitanja rezultata i kredibiliteta vlasti, budući da bez ekonomskog napretka nema ni rešavanja pitanja nezaposlenosti, ni povećanja životnog standarda, niti bilo kakvog povećanja socijalnih davanja ugroženim kategorijama društva. Uz to, ne treba sumnjati da će EU naći mehanizme da doprinese destabilizaciji vlasti radikala, narodnjaka i socijalista, pomažući opozicionim snagama i neposrednim medijsko-političkim pritiskom.

I najzad, opšte političko i socijalno stanje pokazatelj je duboke podeljenosti kako političke elite, tako i društva. U zemlji sa mnoštvom otvorenih istorijsko-političkih dilema i socijalno-ekonomskih problema, sa endemskom podelom elite i društva, nije lako zamisliti stabilnu i efikasnu vladu koja ima nesumnjiv moralni i politički legitimitet. Nijedan ideološko-politički profil vlade nema naročitu istorijsku i moralnu prednost nad drugim. Manje-više svi akteri su imali šanse i za gotovo sve važi da su svoje šanse lako, brzo i prilično neodgovorno prokockali. Ko god da prevlada u tekućim političkim igrama, neće zato imati političko preimućstvo. Pred budućom vladom će biti veliki izazovi, naspram nje motivisan politički protivnik, a na raspolaganju oskudni resursi za rešavanje brojnih problema. Jasno je stoga da će svako ko bude bio u zgradi u Nemanjinoj osetiti „višak“ pritiska spolja, ali i iznutra. Ovakva istorijsko-politička konstelacija stvara ambijent u kome buduća vlada može biti stabilna zahvaljujući odlučnoj volji i političkoj veštini njenih aktera, eventualnim pozitivnim rezultatima i spletom okolnosti koji od nje ne zavise. Ako se uzme u obzir veliki broj aktera koji će je nužno činiti, ideološko heterogeni sastav, moćna opozicija i podeljeno društvo, kao i niz krupnih i otvorenih političkih problema, skepsa u pogledu stabilnosti razumljiva je i opravdana, a repriza sudbine prethodne nije bez racionalnog osnova.