Njegov odgovor njemu samom - Moj potpuno promašen i neuspeo pokušaj odgovora na članak premijera "Moj odgovor njima"

Možda u svetu negde, nepoznata,

Izvan života ima oblast neka,

krug, u kome traje ono što je bilo

S prošlošću našom koja nas čeka.

Stvari koje su prošle, gde su one?

Ako su žive, ako ih još ima.

Videćemo ih kad prođemo i mi,

Kada budemo jednom došli k njima.

(Isečak iz pesme "Stvari koje su prošle")

Mileta Jakšić (1869-1935)

Hvatam sebe u besmislenoj nameri i želji, da odgovorim na pisanje premijera u dnevnim novinama Blic, objavljenou autorizovanom članku pod naslovom "Moj odgovor njima", od pre nekoliko dana.

Konačno sam odustao. Previše truda i muke je bilo potrebno da se, argumentovano i kulturno, sa referencama, svaka rečenica u tom tekstu opovrgne do te mere da bi to delovalo i kao ismevanje, a što niti želim, niti hoću, ni zbog sebe, a ne njega.

Dok sam se spremao za taj čin pisanja, spoznah još nešto prosto i jasno, što hoću da podelim ovde sa vama: da biste uopšte razgovarali, dopisivali se, diskutovali, za sve to vam je potrebno dvoje ljudi koji to obostrano žele i koji pri tome imaju istu potrebu, a to je da u toj razmeni informacija nešto nauče od onog drugog, ali i samog sebe, i da na taj način zajedničkim trudom, dođu do istine, ili makar da joj se što više približe!

U ovom slučaju taj osnovni uslov nije ispunjen, jer jedna strana misli da sve zna, odnosno, jedna strana je sklona idolopoklonstvu, i veruje u svog Novog Boga, u svoju novu ideologiju, u novi idealni društveni sistem, u novu idealnu ekonomiju, u nove idealne ljude! Tu za nas, tipične stanovnike Srbije, baš i nema mnogo mesta, jer jedna strana veruje u surovi materijalizam, u liberalnu demokratiju, u slobodno tržište, u protestante kao idealne ljude. A ja, da se zna, nisam ta strana: jer ja ne verujem i ne pravim sebi ni od čega idola. Ja sam više sklon realnom i racionalnom preispitivanju svega i svačega, sklon sam stavu, da ne postoje idealna rešenja, već samo ona pragmatična i u skladu sa postojećim stanjem i društvom, u datom istorijskom trenutku.

I na kraju promišljanja, konačno mi u trenu bi sve jasno!

On nije ni pisao nama, on je pisao njima, svojima, najrođenijima!

Ne znam samo zašto je to moralo biti tako javno, kada za to postoji stranačka struktura, i odgovarajuća koordinaciona tela vladajuće koalicije!

U stvari, ja sam sve vreme hteo nešto apsurdno! Ja sam hteo da odgovorim njemu, na njegovo pisanje njima! Ali zašto to činiti, biti toliko nevaspitan, i mešati se u tuđa posla i tuđe odnose, kada on u tom tekstu nije ni pisao preduzimljivim, mudrim, skromnim, vrednim i poštenim ljudima, vernim i odanim najboljoj tradiciji, nažalost pravoslavnog, a ne protestantskog duha!

Nije on pisao onima koji čine kičmu ove zemlje, koji pošteno i odgovorno rade za javne ustanove i javni sektor, bez obzira na to da li pričamo o miliciji, vojsci, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama, vrtićima, vodovodima, toplanama, komunalnim i drugim sličnim službama, a koji jedini u ovoj državi sigurno i uvek poštuju državu i sve njene zakone, i čije ustanove nikada ne izbegavaju da plaćaju porez, ili bilo kakve finansijske namete i obaveze, i duboko su svesni i odani da šta god da rade, rade za svoju zemlju, za njeno dobro i sigurnost, svak u svom domenu!

I umesto da ih neko ko čini, ili ko je čino državni vrh, poslednjih 15 godina, ikada za to pohvali, da podrži takav njihov predani rad i samoodricanje, da ih osokoli i makar pomene to kao njihov veliki doprinos, što su sačuvali državne ustanove i od neviđenih ekonomskih sankcija i od u istoriji nezapamćenog bombardovanja, doživeli su da ih potpuno ponizi i uništi jedna banalna i izopačena društvena pojava, kakva je "demokratija", odnosno ljudski šljam koji u njoj ima trenutno prođu u Srbiji! Doživeli su da u takvoj izopačenoj i nikakvoj demokratiji, budu danas osuđeni da trpe svakakva poniženja i golgote, i to od te iste države i njenih aktuelnih političkih vođa, kabadahija i šljama, koji se poput orlušina sjure posle svakih održanih izbora, da raskomadaju državne ustanove i organizacije, potpuno nesvesni da takvim lešinarskim pristupom, i uz pomoć svoje jedine stručne kvalifikacije koju imaju za takav zadatak: kvalitetnog i izuzetnog neznanja i neobrazovanja, učine takva nepočinstva, da slobodno mogu da očekuju, i to svakog trenutka u svakom mestu današnje Srbije, da će se na tihi, za njih jedva čujni poziv, nekog dostojnog čoveka i pravednika, svi ti "lešinari" biti uhvaćeni, linčovani i zatvoreni! Srbija trenutno nema takvog dostojnog pravednika. Za sada! Ali ga svi ljudi, željno očekaju! A i ljudi je danas tako malo u Srbiji...

Nije on pisao ni onima koji rade za svoja skromna mala privatna preduzeća, koja se bore da jedva nekako prežive ovo teško vreme, mukotrpno i odavno štedeći (nisu to čuli od premijera, koji je štednju otkiro dolaskom na vlast!), pokušavajući da opstanu na našem širom otvorenom, gotovo razrušenom tržištu, koje ne da nema vrata i prozora, nego nema ni zidove! I još mu današnja vlast zajediljivo kaže: morate da izdržite evropsku konkurenciju, morate da budete vredni, da radite više i bolje od svih! I to mu govore ljudi koji nikada ništa nigde nisu radili! (Ne računa se rad u gvožđari za vreme studija, pranje sudova, ni nošenje gajbica malina!) A tim njihovim evropskim i svetskim konkurentima, nije dovoljno samo to što im njihove matične države iz kojih potiču daju ogromne subvencije, da bi izvozili, u našu zemlju, već im i naša država svesrdno pomaže, dajući im dodatnak finansijska sredstva, da se izbore sa tim istim našim sitnim i zdravim domaćim preduzećima!

Nije pisao on ni onima koji rade i žive od poljoprivrede, koji su navikli da rade uvek i u svako vreme, od jutra do sutra, bez obzira na to kakvo je vreme, kakva je cena i kavo je stanje na tržištu, bez obzira na to koja je nečista sila, u vlasti nad njima, i kojih se, svaka vlast, silovito i rado seća i obilazi ih samo za vreme izbora, i nikada posle. Njima je rečeno da će, kad se otvori naše srpsko tržište za evropske poljoprivredne proizvode, moći i oni da izvoze u sve zemlje Evrope!

A kako to u praksi izgleda, najbolje se vidi iz nekoliko primera: Slovenija, kao punopravna članica Evropske unije, kao zemlja znatno razvijenije poljoprivrede i prehrambene industrije od Srbije, zemlja koja uz to ima i znatno veće subvencije za poljoprivrednike (od nekoliko puta, pa do preko deset puta!), uspela je, istina je, da znatno poveća svoj izvoz, ali samo u zemlje bivše Jugoslavije, i to tako što u Hrvatsku i Srbiju, izvozi preko 85%, a ostatak u BiH, Crnu Goru i Makedoniju! U Evropsku uniju gotovo ništa! I gde smo mi u toj priči! Ili, primer Bugarske, koja je nekada izvozila sve vrste povrća u ceo bivši SSSR, a danas uvozi čak i krompire iz Srbije!

Ili je možda kao primer bolja Rumunija: zemlja, koja je i za vreme diktature Čauševskog, uspevala da podmiri sopstvene potrebe za hranom, iz samo domaće proizvodnje, a danas ima zakorovljeno preko 4 miliona hektara, dok sa druge strane, uvozi 75% procenata svojih potreba za hranom! Mađarska je u vreme ulaska u Evropsku unija imala 1,7 miliona mlečnih krava, i izvozila mleko, a danas uvozi mleko i ima 400.000 krava!

Kako je došlo do toga da u svim ovim nabrojanim članicama Evropske unije tako strada poljoprivreda: prosto - tako što ih je Evropska unija naterala (a kako će tek nas lako da natera na to!) da, pristanu da prvih deset godina članstva, njihovi poljoprivrednici, primaju subvencije u iznosu od najviše 25% od one sume koju primaju poljoprivrednici ostalih "starih" članica Evropske unije (i koji je primaju već trideset godina!), a što je sasvim dovoljno vremena da im u potpunosti i zanavjek unište domaću poljoprivrednu proizvodnju!

Nije pisao on nama, koji uvek stavljamo interese svoje države, svojih sugrađana, svojih članova porodice, ispred našeg ličnog interesa! To njemu nije ni jasno i nije mu ni normalno, ali od skoro jer njega su njegovi novi protestantski prijatelji naučili, da kada radiš nešto za svoj lični interes, ti to radiš i za interes društva, i države, pa čak i samog Boga! Zamislite, Bogu si miliji, što si bogatiji! Ha, da je sada pored mene predsednik Srbije, mudro bi mi skrenuo pažnju, da reč bogatiji, sadrži u sebi reč Bog!

I na kraju, da dodam, jedno pitanje samo: Zamislite da je vojvoda Živojin Mišić, prilikom Kolubarske bitke, krenuo da razmišlja da srpskim vojnicima mora nekako da hitno menja svest i navike, i da im objasni kako moraju da bi postigli pobedu da razmišljaju i ponašaju se proračunato i nadmeno kao njihov protivnik (nemački protestanti i katolici)? Vojvoda Živojin Mišić je uradio nešto sasvim drugo: ono što treba da se i sada uradi, gospodine premijeru i vrhunski somelijeru (u šta ne sumnjam), i sada i uvek: znao je i osetio je, kako taj običan vojnik (ili stanovnik, građanin ili seljak Srbije) oseća, misli i diše, i razmišljao je samo kako da te njegove osobine i dušu, koje je osetio, na najbolji način u datoj situaciji iskoristi, kako bi došao do najboljeg rezultata za svoju i njihovu jedinu otadžbinu, Srbiju!

Dakle, osetiti Srbiju treba, a ne lutati po krajnjim severnim protestantskim zemljama Evrope, neprestano i nekulturno zavijajući i kukajući kao hijena (a ne kao ponosni vuk) kako je teško raditi i postići dobre rezultate u upravljanju državom, kada nemaš većinske protestante u domovini, već samo nikakve pravoslavce! Zamislite da Rusija i njen predsednik krenu da menjaju stanovništvo u protestantskom duhu da bi im zemlja napredovala, ili ne daj bože Kinezi! Ili Japanci! Ili Koreanci! Ili arapske zemlje! I da li je to uradila bilo koja zemlja, bilo gde, bilo kada, bilo kako...

Takvima ON nije ništa pisao, jer takvi u javnom životu ove zemlje, gotovo i da ne učestvuju! Takvi se u stvarnom, realnom životu u Srbiji, grčevito bore da opstanu, svesni, da je i ovo teško vreme nesoja, nešto što je sigurno prolazno, i što istorija neće ni pamtiti, čak ni nekakvim kratkim osvrtom, čak ni u jednoj jedinoj rečenici! Takvi moraju da rade da samo prežive, čak i ovakve gubare i neznalice, kao što su preživeli i sve one pre njih (žute, crvene, plave, i koje sve ne...)! A glođu ih ti i takvi, već deceniju i po! Gori su od sankcija i bombardovanja zajedno! Takvi koji rade i ćute, u vlasti i ne učestvuju, ili samo koliko moraju, već samo svoj posao i svoju muku gledaju da rešavaju, i da unapređuju državne ustanove koliko mogu. Pokušavaju takvi da prate evropske i svetske standarde, pokušavaju u ovo nedoba da bar državne institucije i to malo ličnog ponosa i države sačuvaju, jer samo to im je još ostalo, kao zalog za neka bolja buduća vremena.

Pažljivim čitanjem teksta sam shvatio i da je odgovoriti i potpuno nemoguće i besmisleno, čak i pokušati to, jer je autor, premijer (ali samo vrhunski somelijer), u stvari odgovorio na mnoga gledišta i postupke, koji su meni potpuno strani i nepoznati, i koji izvorno, usuđujem se reći, i ne pripadaju nijednom čoveku u ovoj zemlji, i koji izvorno pripadaju samo njegovim preobraćenicima, njegovim novovernicima, njegovim novim duhovnim beskućnicima! Pisao je on samo njima, samo tim njegovima, ali nije nikome do sada tako oštro odgovorio, da ne kažem odbrusio, kao što je samom sebi! I to sve u brk, iskreno i tačno! Somelijerski precizno opisano! Prema tome, kompletan njegov tekst treba i mora da ostane isti, i treba samo, radi tog novog čitanja i sagledavanja stvari, promeniti naslov u sledeći: "Njegov odgovor njemu, ili pisanje pisma samom sebi".

Iskreno, u današnjoj Srbiji, ako si on (najviše pozicionirani somalijer u ijednoj državi Srbiji), i radiš to što radiš, i kako radiš, onda je jasno da više i nemaš kome drugom da pišeš, a da to ima i ikakvog smisla, i da ti je taj neko makar na ravnoj nozi, sem da pišeš samom sebi!

Prostitutke su unapredili u starlete, lopove u tajkune, a šarlatane i prevarante u eskperte! Srbija Napreduje Snažno... svom tom nabrojanom snagom...u reforme....

Pouka za kraj - ili moja priča o njima:

Izgleda da je današnja vlast (uz pomoć vrhunskih saveta Blera, a koji unapređuju "vladine odnose sa javnošću (nama) i način rada vlade), ovladala tehnologijom vremeplova i putovanja kroz vreme, u svetlu i sjajnu budućnost, ali još uvek ne uspeva da, tu pred nama živima, odu u sopstvenu prošlost i promene je!

Pobegli su oni svi, već u svoju svetlu budućnost", i to pre samo nekoliko godina! U tom uspešnom begu mnogi su pogubili svoje kumove, pa čak i neke najbliže i voljene članove porodica, čak i partijske drugove i stare prijatelje, ali na kraju krajeva, svi oni misle isto: vredelo je!

Pogubili su tokom tog putovanja vremeplovom sve one stare ideale, sve stare "nazadne" vrednosti, pogubili su sve ono što prosečan čovek, i to svaki na ovom svetu, a ne samo Srbin, čuva kao ono najvrednije što ga čini prepoznatljivim i drugačijim, čuva ono što mu je koren. Pogubili su na tom putu sve svoje vrline, pogubili su čak i sve svoje mane, sve ono što svaki čovek, nosi kao svoj lični teret, sve dok je živ. I tako, rasterećeni svega toga, što uopšte čini čoveka, ne samo u ovoj zemlji, već bilo gde, na celoj ovoj planeti, i to od onih ljudi što žive najprimitivnije do onih ljudi koji živi najrazvijenije!

Izgubili su i sve ono što čoveka čini tako nesavršenog i ranjivog, ali normalnog, i nama bliskog i razumljivog, izgubili su mnogi od njih i makar povremeni osećaj umora, izgubili su i osobinu da se smeju i da se znoje, izgubili su tu zdravu ljudsku nesigurnost, izgubili su sumnju, izgubili su makar povremeni osećaj slabosti, izgubili su osećaj odgovornosti, izgubili su sramotu, izgubili su ,svu svoju nesavršenost smrtnog čoveka... Izgubili su osećaj stida, a taj osećaj se više nikada ne vraća.

Pa šta im je onda ostalo?

Ostala im je svima ista osobina. a to je da mehanički, do besvesti ponavljaju svoje novousvojene molitve, molitve koje njima garantuju sjajan doživotni posao te takozvane "kvazielite" u Srbiji, posao posvećen uzdizanju i sjaju moćnog novog svetilišta, Brisela, i novog boga, Evropske unije!

A kada se čovek dobrovoljno odrekne svoje prošlosti, da bi postao neko drugi, onda ne treba da čudi njegovo besciljno lutanje, traganje i impresioniranost tuđim religijama i prošlostima...

To se, u skorije vreme, dešavalo svima poznatim hipicima, koji su bežeći od Zapada i tragajući za univerzalnim istinama i sobom, dospevali u Indiju, i tamo oduševljeno prihvatali hinduizam, bramanizam, budizam... Doduše, ti ljudi su, za razliku od ovog našeg, bili još uvek mladi i nezreli, i nisu upravljali državom od preko 7 miliona stanovnika, već često nisu upravljali ni sobom...

Kažu da se ljudi nikada ne menjaju, oni se samo otkrivaju. Oni su se otkrili!