Nisam tužilaštvu rekao ime političara-pedofila, ali ću sve učiniti i neću se smiriti dok on ne završi na dugogodišnjoj robiji

U emisiji „Duel“ Đorđa Vukadinovića na Slobodnoj televiziji, gostovao je Igor Jurić, osnivač fondacije „Tijana Jurić“, koja se bavi unapređenjem bezbednosti dece u Srbiji.

Đorđe Vukadinović: Dobro veče.

Približava se kraj takozvane izborne kampanje, ali baš zato da ne bi sad opet licitirali onim večitim pitanjima „za izbore“, „protiv izbora“, „za bojkot“, „protiv bojkota“, za ne znam, „Marka, Janka, Kurtu, Murtu...“ (i uvek bi bilo nezadovoljnih „A zašto si zvao ovoga, a nisi zvao onoga), rešio sam da, kao, pobegnem skroz od politike ove nedelje. Ali isto tako da pozovem gosta, odnosno sagovornika, koji je poslednjih nedelja uspeo da sve ove političke teme i političare potisne sa naslovnih strana naših, takozvanih „novina“, tabloida pogotovo, i da nadmaši po broju pominjanja, a bogami i po broju prozivci i napada, čak i „zloglasne“ lidere iz „zloglasne“ opozicije.

E, pa kako je do toga došlo, šta stoji iza toga i da li ima iza toga nešto, razgovaramo danas sa mojim i vašim gostom, gospodinom Igorom Jurićem.

Dobro veče.

Hvala @lojzija što se odazvao pozivu, a još više na iskrenim i otvorenim odgovorima. Pitao sam ga o finansiranju fondacije i tabloidnim optužbama kojima je izložen u poslednje vreme. Naravno i o "političaru-pedofilu". A imao je i "poruku lične prirode" za D.J. Vučićevića.

— Đorđe Vukadinović (@djordjenspm) June 12, 2020

Igor Jurić: Dobro veče.

Đorđe Vukadinović: Igor je predsednik, odnosno osnivač fondacije „Tijana Jurić“, čovek koji je, kažem, poslednjih godina prisutan u javnosti, a posebno intenzivno poslednjih meseci. I verovatno nikad kao do sada toliko targetiran na naslovnim stranama naših novina.

Nažalost, to kada ste vi postali javna ličnost, povod je strašan, povod je užasan i povod je takav, da bi svako posle toga ko je prošao kroz tu golgotu kroz koju ste vi prošli pre otprilike četiri godine, povukao bi se u anonimnost, u manastir, ne znam tačno gde, ili u neki svoj privatni život, a vi ste ne samo ostali u javnosti, nego ste rešili da zapravo istupite u javnost posle tog monstruoznog zločina nad vašom ćerkom Tijanom.

Kako ste to odlučili da uradite? Znam da su vas to pitali, ali to nam treba kao uvod i uvertira u ovo što najviše zanima one koji nas sada gledaju.

Igor Jurić: Da. Tragedija se desila 2014. godine. Evo, sada će biti punih šest godina kako se desio taj tragičan slučaj, i zaista nekoliko puta sam vraćao sada ovo vaše pitanje „zašto sam ušao u priču“ i zašto nisam jednostavno želeo da imam taj neki miran život koji je jako važan posle ovakvih strašnih događaja. To mogu da vam posvedoče svi ljudi koji su kroz neke slične stvari prošli. Zaista, pogotovo sada iz ove vaše najave (znam da ćemo o tome kasnije više govoriti), ali iz ove vaše najave ste i sami rekli da sam u epicentru zbivanja – čak i u izbornoj kampanji, što je zaista nezamislivo za našu zemlju. Ako gledate sa te strane, zaista bi bilo bolje da sam kući, da me niko ne spominje, da živim neki povučen život, međutim sa neke druge strane i s obzirom na neke stvari koje su se desile u prethodnom periodu i koje su bile rezultati rada same fondacije, mislim da je to istupanje u javnosti dobilo i svoj značaj, svoj rezultat i nisam se pokajao nikad, niti smatram da sam uradio nešto pogrešno.

Naravno, teme kojima se fondacija bavi, i ja lično, su jako osetljive, o njima se zaista retko govorilo, mislim da smo nekako „uzburkali strasti“ na neki način, i mislim da je ovo posledica upravo i, moram to reći, same političke kampanje.

Tako da niste daleko otišli. Niste pozvali nekog lidera, ali mislim da je sve ovo upravo posledica izbora i političke kampanje.

(...)

Đorđe Vukadinović: Dakle, vi ste odgovorili jednim delom zašto se niste povukli u neku svoju privatnost, neko porodično okrilje i tražili mir, vi ste smatrali da je neka vaša dužnost, s obzirom na to što ste prošli, da doprinesete koliko možete da se to što se dogodilo vašoj Tijani ne dogodi više nikome, ili da se dogodi mnogo ređe ili manje nego što bi se inače dešavalo. To je koliko sam shvatio smisao ovog vašeg angažmana sa fondacijom?

Igor Jurić: Jeste, apsolutno.

Đorđe Vukadinović: Mnogi pitaju „dobro to je...“, hajde da pođemo odmah na najružnije moguće primere. Još uvek neću moći da se izjednačim sa državnom sekretarkom po tom pitanju, ali jedno od pitanja na društvenim mrežama kaže „ A on je od svoje tragedije napravio biznis“. E, sad kakav je to „biznis“ koji ste vi napravili sa fondacijom „Tijana Jurić“, ili je to biznis koji zapravo košta ne samo živaca i snage, nego i para, i zašto ste ipak u to ušli?

Jednim delom ste odgovorili, ali kako reagujete na ove optužbe da „vi to zapravo radite zbog slave, ili zbog para“?

Igor Jurić: To je stvar koja me zaista mnogo boli. Upravo takvi prigovori su spočitavanje mojoj porodici, odmah da vam kažem, ja sam oguglao na to. Ali ja to hoću da pojasnim.

Kao prvo, nisam zaposlen u nekom državnom sistemu i državnom aparatu. Radim u privatnoj stranoj kompaniji koju sam lično doveo u Srbiju. Mislim da sam time pokazao da jesam jedan patriota i da volim svoju zemlju. Doveo sam stranu kompaniju. Mi zapošljavamo mlade ljude koji imaju natprosečne plate u našoj zemlji. Mislim da je ovo delimičan odgovor na sve ovo.

Đorđe Vukadinović: Čime se bavi ta kompanija?

Igor Jurić: Softverska je kompanija u pitanju. Mi proizvodimo softvere koje rade naši pametni mladi ljudi i prodaju se ti softveri u inostranstvu.

Đorđe Vukadinović: Ja mislim da to ljudi nemaju pojma. Znači, da vi imate privatnu kompaniju, firmu...

Igor Jurić: Od 2016. godine. Tada sam se vratio iz Belgije, tamo sam radio, upoznao te ljude, kod njih sam i bio zaposlen. Kada sam odlučio da se vratim u Srbiju, jer sam pokušao da nastavim da živim u Belgiji – jednostavno nisam mogao. Ta nemogućnost da ne možeš da odeš kod deteta na grob kad god želiš da se isplačeš je jednostavno bila jača od nekog novca, ili svega drugog.

Onda sam se vratio u zemlju, doveo sam te ljude i ti ljudi su rekli: „Ako ćeš se vratiti u Srbiju, hajde da zajedno otvorimo jednu kompaniju koju ćeš ti voditi tamo“. I to je tako krenulo. Znači, od 4. januara 2016. zaposlen sam u stranoj kompaniji i nisam na nikakvom budžetu države. 

Đorđe Vukadinović: A fondacija?

Igor Jurić: Ono što smo jako vodili računa zbog osetljivosti teme, zbog nekih prethodnih iskustava, mi nemamo SMS brojeve da prikupljamo neki novac, donacije... evo, sad moram da kažem, zahvaljujem se ljudima koji ovo gledaju. Kako je ovih sto evra bilo isplaćeno, dobili smo ih nekoliko. Ovo je zaista donacija, svima vama veliko hvala što ste nas prepoznali i želeli da to poverenje koje imate pokažete na ovaj način.

Đorđe Vukadinović: Ljudi su dobili sto evra i prosledili vam.

Igor Jurić: Jeste. Tačno se vidi iznos koji je prosleđen na račun fondacije i zaista sam izuzetno zahvalan. Naše su donacije jako male. Sve je proverljivo. Ja sam nekoliko puta naglašavao da je fondacija izuzetno transparentna. Svaki novinar, ne istražni organi, svaki novinar može da dobije svaki podatak od mene. Koliko smo potrošili, na šta smo potrošili. Pri tom, to su mali iznosi. Mi na računu, evo, možete danas da proverite, imamo nekih 35-40 hiljada dinara. To je ono što fondacija ima. Imamo neki Telenorov projekat koji sprovodimo, prošli smo na jednom projektu Evropske unije. Znači, projektno se finansiramo.

Mi ponudimo ono što ćemo da radimo, ukoliko to neko prepozna oni nam daju neka sredstva, ukoliko ne – to je to.

Đorđe Vukadinović: Takođe možete da kažete, a to sam saznao u međuvremenu, da vi faktički svojim ličnim parama u velikoj meri finansirate rad fondacije.

Igor Jurić: Evo, ja sam obišao više od četiri stotine, pet stotina predavanja smo imali po celoj Srbiji. Voleo bih da svaka škola, svaka ustanova kaže da li sam ikad tražio pare za gorivo, da li smo uzeli neki honorar, ili nešto slično. To se nikad nije desilo. Ja sam rekao neće se ni desiti. Sve gorivo, svi odlasci, sva hrana – to je bilo na sopstveni račun, ili eventualno u nekoj zaista maloj meri, kada smo imali neki projekat pa nam se tu malo pomoglo. Od države smo dobili jako malo i često smo odbijani iz nepoznatih razloga, ne znam više koji su razlozi bili, ali za projekte koji su bili jako dobri – država nam nije davala sredstva.

Tako da o tim pričama... Evo, neki dan dobio sam pitanje (možda ste videli na Tviteru kada sam okačio), novinarka „Kurira“ me je pozvala, to jest napisala poruku, i napisala je „čuli smo od momenta kada ste objavili ime, odnosno saznanja da imate o nekom pedofilu, čuli smo na društvenim mrežama (Tviteru) da ste u dugovima?“. To je bilo neko pitanje.

I ja joj nisam tada odgovorio, ali evo sada kažem – jesam, u dugovima sam. U dugovima sam, imam kredit koji ću da vraćam ko zna dokle, isključivo zbog pozajmica, i to je lako proverljivo, možete videti koliko sam para ubacio u fondaciju.

(...)

Đorđe Vukadinović: Početkom godine, mislim da su dva slučaja pedofilije, dakle, ne samo pričano načelno, nego procesuirano zahvaljujući vama. Konkretno vama i vašoj fondaciji.

Igor Jurić: Jeste, upravo tako.

Imali smo dva slučaja u Novom Sadu. Prvi slučaj bio je modni kreator Srđan Šveljo gde smo zaista imali saznanja koja smo delili sa službenicima Ministarstva unutrašnjih poslova. Drugi slučaj, gde sam zaista direktno odneo dokaze u PU Novi Sad, doktora sudske medicine, koji je na lokalnom nivou izuzetno poznat. On je i sada u zatvoru, produžen mu je pritvor.

Znači, mi na tome radimo ozbiljno i svako ozbiljno saznanje koje imamo, mi ga dostavljamo tužilaštvu i nadležnim institucijama, hajde da tako kažemo policiji. I naravno da imamo određena saznanja za neke ljude, u momentu kada sam ja izašao sam tim u javnost, mi smo imali za petoro ljudi određena saznanja.

Đorđe Vukadinović: Ovo je jako važno, ja sam vam zahvalan, a mislim da i oni koji nas gledaju da im to malo pojasnite. Dakle, ljudi se vama javljaju, vašoj fondaciji, kontaktiraju vas. Kako to izgleda? Da li se neko ko zna, ili možda žrtva, ili neko ko zna za neki slučaj? Tu sigurno ima i mnogo lažnih dojava i dostava.

Igor Jurić: Nema. Evo, odmah da vam kažem. Ono kako smo mi došli i do ovog slučaja o kome se danas toliko govori je to što sam ja bio na jednoj radionici u Srbiji. Mi smo imali jednu radionicu, mi smo razgovarali na temu ono kao što inače govorimo. Naše teme su kada sa roditeljima govorimo „bezbednost dece na internetu, trgovina ljudima, nestanci dece, pedofilija (naravno)“. Imamo određene filmove na te teme koje pokazujemo. Ja sam na svih tih 400-500 radionica koje smo održali, na svakoj radionici sam dao svoj maksimum, jer jednostavno govorim o Tijani i onome što se desilo i mislim da je na sve te ljude i na tu decu, sa kojima sam razgovarao, ostavilo jedan jak utisak.

Tako se to i dešava. Nakon velikog broja radionica vam prilaze ljudi, prilaze deca i onda se oni otvaraju. Prilaze ne zbog toga što sam Igor Jurić, nego što sam Tijanin otac. I ti ljudi i ta deca znaju kroz šta sam ja prošao i kroz šta je prošla moja porodica. Jednostavno vide osobu sa kojom to mogu da podele, osobu u koju mogu imati poverenja. Danas je o takvim stvarima jako teško pričati. I to ljudi koji znaju, koji rade sa žrtvama seksualnog zlostavljanja – to mogu da vam posvedoče.

Porazgovarajte i sa psiholozima koji rade sa žrtvama seksualnog zlostavljanja, pa će vam oni objasniti i reći koliko je strašno izaći i optužiti nekoga.

Kroz šta prolaze kada odu na suđenje. Dakle, nije to „samo ti reci“, to kroz šta će sve dete proći i sama žrtva. Koliko će puta doći da iskaz pred sudiju? Da li će se i koliko puta sresti sa zlostavljačem?

Znate li vi kolika je to trauma za jednu porodicu i za jedno dete? To su strašne stvari. Kod nas to još nije regulisano. Moja je uloga u tome da sa tim ljudima razgovaram, da ih podržim, da ih ohrabrim, da na kraju dovedemo te ljude pred svršen čin – da budu u zatvoru.

A to samo reći „Ej, ti izađi i reci ime“ – pa to je najlakše. Pa, ja bih možda uništio život toga deteta. Ja vam sada garantujem da izađem sa tim imenom i kažem ko je – to dete neće nikada izaći da svedoči. I na sudu će reći „to nije tačno“.

I napravićemo šta? Napravićemo ništa.

Moram samo da pojasnim i ovo. Zašto sam izašao u javnost...

Đorđe Vukadinović: I to ćete mi reći. Ali meni je bilo važno da skrenem pažnju na to, da ste vi imali uspeha i u tom segmentu...

Igor Jurić: Naravno.

Đorđe Vukadinović: I da vam ljudi prilaze i javljaju se. Nije to sada krenulo sa ovim slučajem političara-pedofila, nego ste imali duže vreme, mesecima, a verovatno se bavite time par godina, da dobijate te informacije, ili ih selektujete.

Moje pitanje je zapravo kako vi selektujete? Kako procenite? Kada se i u kom trenutku obratite tužilaštvu i policiji? Da li je to automatski? Da li pokušavate, ili imate način da na neki način jednim delom sami taj slučaj ispratite, pa onda procenite da li treba, ili ne treba, da li ima, ili nema dovoljno dokaza.

I ono što će vam mnogi zameriti, ili čak zameraju ovih dana, ne govorim o ovim tendencioznim, zlobnim, pakosnim, nego govorim o nekima koji su stvarno zaprepašćeni i koji veruju da taj slučaj postoji, i da taj idiot, manijak zaista postoji – ali, onda kažu „zašto on možda ćutanjem odlaže proces njegovog sankcionisanja“. Ja znam da to nije tako, ali to zvuči dosta uverljivo kada pročitate to pitanje u medijima, ili na Tviteru i Fejsbuku. 

Igor Jurić: Naravno.

Prva stvar. Ja moram da se vratim na to zašto sam izašao.

Đorđe Vukadinović: Izvinite, zašto ste sada izašli s tim, a recimo sa ovim nekima ste izašli, ali bukvalno neposredno pre nego što su uhapšeni. Ovi drugi slučajevi.

Igor Jurić: Da. Upravo bio je strah. Razgovor moj sa porodicom žrtve je bio takav kako da izađemo, a da se to ne zaturi negde. Eto, ja nisam imao poverenja. I nisam verovao šta će se desiti ukoliko kažem „to je jedan poznat i moćan čovek“, i odem u tužilaštvo. Mi smo se plašili, sam otac žrtve se plašio da će to jednostavno samo negde biti zatureno i da se o tome neće pričati.

Đorđe Vukadinović: Sad ste odgovorili na pitanje „zašto ste izašli u javnost“. Dakle, to je ponavljam, zato što ste se plašili da ako ne izađete u javnost – da će to biti zataškano.

Igor Jurić: Jeste, upravo to.

Đorđe Vukadinović: I onda ste rekli „postoji neki moćan čovek, političar“ itd.

Igor Jurić: To je bila naša ideja.

Đorđe Vukadinović: Znači, vi ste hteli da se to negde pusti u javnost?

Igor Jurić: Jeste. Smišljeno sam čak išao da to prvo bude jedan lokalni portal. Ja sam tu prvo pustio, koji onako nije ni nešto uticajan, nije ni neki nacionalni medij da neko sad pomisli „E, sad si ti otišao na nacionalne medije, to je sigurno neki čovek iz opozicije, ili neko ko je protivnik vlasti, nego sam jednostavno hteo da to pustim na jednom lokalu i da odatle krene ta jedna priča.

Kako ja određujem? Moram samo da kažem da sam upravo zbog nekih činjenica i onoga što radim, tražio sam dodatnu obuku od Ministarstva unutrašnjih poslova, da naši ljudi, ljudi koji rade za fondaciju, da tačno znaju gde je granica i šta smeš, a šta ne smeš kriješ – da ne bi bio krivično gonjen. Šta ja to moram. I mi smo tražili, mi smo imali dodatnu obuku pre dva-tri meseca od stručnih ljudi MUP. Inače, moram da kažem da sam sertifikovani predavač Ministarstva unutrašnjih poslova. Prošao sam obuku MUP, jer to je pitanje „kako ti sada možeš da govoriš“.

Đorđe Vukadinović: Svako sa ulice da dođe pa da priča o tome.

Igor Jurić: Jeste. Nije ni to.

Đorđe Vukadinović: Niste baš sa ulice.

Igor Jurić: Nisam baš ni sa ulice, naravno da mi se danas reč više meri, gleda zbog tragedije koju sam proživeo, ali smo zaista gledali da budemo dovoljno stručni da možemo o tome da govorimo.

Mi govorimo sa tom decom, razgovaramo sa tim ljudima, ja mogu već da procenim, moram i to da kažem, ukoliko je neki slučaj koji može da se reši na lokalu, ili ukoliko je neki slučaj da jednostavno nije sada došlo do toga da treba da se ide u tužilaštvo, jer deca, znate, mogu da kažu ovako ili onako. 

Đorđe Vukadinović: Pa, to. Dao mi je profesor jedinicu, ja kažem kao... To sam ja pomislio, da li ima toga?

Igor Jurić: Da, naravno. Onda mi takođe razgovaramo, upoznamo ljude u stručnim službama u školama, dovedemo to na jedan nivo da ne isplivava previše. Ne da se krije, nego jednostavno da ne štetimo i samom detetu. O tome moramo najviše voditi računa.

Međutim, ja moram da kažem da je bilo mnogo slučajeva gde su zaista strašne stvari. Slučajevi gde su deca žrtve u porodičnim zlostavljanjima i gde su neke prve komšije u pitanju, gde su deca žrtve preko interneta, gde je pedofilija u pitanju. Jednostavno deca nemaju hrabrosti da o tome govore.

Kroz taj razgovor sa njima, ja dolazim do toga, oni mi se javljaju, i tako je bilo sa slučajem čoveka koji se desio. On mi je prišao posle jedne radionice, mi smo o tome razgovarali...

Đorđe Vukadinović: Znači, to vama nije neka služba? To su otprilike te neke teorije zavere. Neka služba, neka CIA, BIA kao „dostavila podatke“ da bi smestila svom nekom političkom konkurentu.

Znači, vama je posle tog predavanja u radionici prišao čovek i...

Igor Jurić: I rekao mi je „ja bih želeo da sa vama razgovaram, imam problem – dete mi je bilo zlostavljano. E, sad znate, kada se završi radionica, ljudi koji su tu bili znaju, tu prilaze ljudi, neko želi da se slika, nego da progovori koju reč. I onda sam njemu rekao: „Javite mi se kasnije, mislim u narednim danima, pa ja kad budem dolazio opet ovde, hajde da sednemo pa da popričamo“. Mi smo se našli posle određenog vremena, seli smo, razgovarali smo o tome, došli smo do zaista šokantnih podataka i sve je to krenulo u nekom dobrom pravcu.  

Đorđe Vukadinović: Kad se otprilike se vodio taj razgovor?

Igor Jurić: Pre nepunih godinu dana. Ja sam njega pitao „zašto to što imate ne odnesete u policijsku upravu?”. Čovek jednostavno nije imao poverenja. Zašto ja neću o tome niti da diskutujem, niti da pitam. Mislim, čovek se uplašio. Nekako je mislio da mojim pojavljivanjem u javnosti i time što sam nekako prepoznat da će to možda na jedan lakši način dobiti epilog.

Đorđe Vukadinović: Znači, čovek nije imao poverenja – to je poenta. Nije imao poverenja u policiju, tužilaštvo i zato se obratio vama. I to kad vam kažu „što ti Igore lepo ne odeš u tužilaštvo, ili policiju, ili što ne savetuješ tom čoveku da ode“ – pa taj čovek neće da ode.

Igor Jurić: Neće da ode. A pogotovo sada posle ovoga u medijima. Mi smo imali jedan razgovor i nešto se pojavilo u medijima, on me je bukvalno oterao da ne kažem gde i rekao „i ti i mediji i sve, ja se sada plašim“.

Đorđe Vukadinović: Ja moram sad jedno važno pitanje da ubacim, da bismo razumeli o čemu se radi. Vi ste krenuli i krenulo je u dobrom pravcu. Vi ste pustili to, nagovestili da taj slučaj postoji, imali ste dogovor, ili više od toga sa roditeljem, odnosno ocem te devojčice – a kad je krenulo po zlu? Kako je krenulo loše? Šta se desilo da to pođe loše i van scenarija i plana koji ste imali?

Igor Jurić: Krenulo je loše u momentu kada je jedan razgovor koji je tekao sa visokim funkcionerima MUP-a izašao u javnost.

Đorđe Vukadinović: Znači, vi ste se ipak obratili, razgovarali?

Igor Jurić: Razgovarali smo na temu zaštite. To je bila poenta. Na temu zaštite porodice. Kako može danas da se zaštiti jedna porodica?

Evo, sada vi optužujete nekog, vrlo moćnog čoveka i mislim da imate razloga, ne samo u Srbiji, ali u Srbiji posebno imate razloga da brinete za bezbednost svog deteta i svoje porodice. Pogotovo ako imate još dvoje dece. Je’l tako. Znači, imate troje dece i ti kao roditelj, kao glava porodice moraš da razmišljaš šta će biti posle toga. I tako i taj čovek razmišlja.

Mi smo neki razgovor koji smo vodili na tu temu vezano za bezbednost same porodice, kada smo o tome razgovarali sa visokim funkcionerima MUP-a, oni su rekli šta tu država može da uradi, da da neku zaštitu.

Đorđe Vukadinović: Koliko vas je bilo prisutno na tom razgovoru?

Igor Jurić: Troje.

Đorđe Vukadinović: Znači, vi i još dva visoka državna funkcionera?

Igor Jurić: Da.

Đorđe Vukadinović: I posle toga se dogodilo šta?

Igor Jurić: Posle toga, ja sam nagovestio kada ću ići da razgovaram sa porodicom – to je izašlo u medijima.

Đorđe Vukadinović: Toga dana?

Igor Jurić: Bukvalno prekosutra je izašlo u medijima.

Đorđe Vukadinović: Prekosutra od vašeg razgovora, a otprilike onda kada ste trebali da idete i razgovarate sa roditeljima.

Igor Jurić: Da. Upravo tog dana sam trebao da idem i tada je to izašlo u medijima, a čovek je bio apsolutno zgrožen.

Đorđe Vukadinović: Kažu „procurelo je“.

Igor Jurić: Jeste, „procurelo je“.

Đorđe Vukadinović: A bilo vas je trojica u prostoriji.

Igor Jurić: Bilo na je trojica. Mogao sam da kažem ja, mogao je da kaže neko od njih dvojice – ja znam da rekao nisam. I to je to sto posto.

Pojavljuje se u velikim novinama i u tom trenutku čovek, kada sam dogovorio da treba da se vidim sa njim, on jednostavno kaže, bukvalno (neću da psujem ovde) „...i ti i država i tvoja bezbednost i mediji i sve ostalo – neću da imam posla sa vama“. Još je rekao „ne želim rizikujem, ostavite me na miru“. Tada se desila korona, vanredno stanje i dva meseca zaista niko me ništa nije pitao, sve se smirilo do momenta kada ministar unutrašnjih poslova, ničim izazvan, izlazi u javnost i proziva me.

Pri tom, sam sa ministrom imao jedan vrlo korektan odnos i to želim da naglasim. I da je tu bila neka dobra namera, nije trebalo da se Igor Jurić proziva preko medija. Znači, dovoljan je telefonski poziv „hajde da vidimo i razgovaramo“.

Đorđe Vukadinović: Da ne bude dileme, ministar je Nebojša Stefanović.

Igor Jurić: Da, Nebojša Stefanović.     

Đorđe Vukadinović: I on je sigurno jedan od te trojice. Tako da nema nikakve sumnje da je on mogao biti jedan od tih. Posle toga, on izlazi u javnost i počinje nova golgota za vas.

Igor Jurić: Da. Onda počinje baš jedna ozbiljna hajka. On je prvi izašao, onda me je Biljana Popović Ivković jednom prozvala, pa drugi put, pa sam ja treći put otišao na Tv Prva i onda su me zvali popodne, već sam bio zaista izritiran da četiri puta govorim o jednoj temi koju sam pojasnio i rekao sam zašto to neću. I onda dolazi taj duel koji je verovatno videla cela Srbija. Posle počinje svakodnevna hajka tabloida i mislim da evo, već ko zna koji put sam na naslovnim stranama.

Ja zaista ne znam čemu sve to. (...)

Moram samo da naglasim, dete više nije žrtva i to morate da znate.

Đorđe Vukadinović: Znači, nije da to i dalje traje.

Igor Jurić: To se desilo i to više ne traje. To je nešto što mi se spočitavalo, znači dete je prošlo golgotu, ali dete više nije žrtva.

(...)

Đorđe Vukadinović: Šta je odgovor na ovo pitanje tabloida „Juriću koga se plašiš?”

Igor Jurić: Jurić se plaši isključivo za dete. Svim ovim naslovima i naslovnim stranama niko ne pita kako je to dete. A evo, sada ću još da kažem. Svi ovi mediji, tabloidi, „dušebrižnici“ su pisali, setite samo kad je nestala Monika Karimanović. Pitajte ih sada kako su. Da li neko vodi računa o njima? Da li im je potrebna neka pomoć? Hajde gospodine Vučićeviću sutra stavi naslov da bi bilo dobro da se toj Moniki, posle svega što je preživela, popravi neki uslov da može da živi i da se vrati u normalan život.

Đorđe Vukadinović: A jeste li vi u kontaktu sa porodicom?

Igor Jurić: Naravno da jesam. Čujemo se svakodnevno.

To je ono ustvari zbog čega sam osnovao ovu fondaciju. Zato što znam kroz šta smo prošli kad nam je nestalo dete. Niko ti se ne obraća. Zovu te novinari dok si im interesantan, dok ćeš popunjavati naslovne strane, posle toga – niko ti se više ne obraća.

Ja ne želim da dozvolim da se zaboravi ni Barbara, ni Monika, ni Anđelina, Ivana, Katarina, Milica iz Subotice... To su deca koja su stradala na pravdi Boga.

Ja neću da dozvolim da se zaboravi i to je moj motiv.

Gospodin Vukadinović @djordjenspm je napravio odličan razgovor sa Igorom Jurićem @lojzija Meni je ovo razvejalo mnoge sumnje i nedoumice i pomoglo da stvorim jasnu sliku. Preporučujem za gledanje.https://t.co/LIcDj6Ug7T

— Jasna Petrovic Zivkovic (@zagonetka20033) June 12, 2020

Đorđe Vukadinović: Moje poslednje pitanje. Ja vas naravno, neću pitati za ime, jer ste vi objasnili zašto niste izašli sa imenom tog čoveka, ali koji nesumnjivo postoji. Nažalost, to nije nikakva „patka“, nikakva izmišljotina. Neće biti to moje poslednje pitanje, jer ste objasnili ko je taj i zašto nećete da kažete, uzgred budi rečeno ja se slažem sa vašim razlozima, ali vas pitam šta treba da se dogodi, koje su pretpostavke da biste vi izašli sa imenom?

Znači, šta bi trebalo da se dogodi, da bi vi smatrali da sada može, ne da može, nego treba i mora da se objavi ime tog čoveka?

Igor Jurić: To pre svega mora da bude odluka porodice, Moraju da se osete dovoljno bezbedno. Ja ću da kažem nešto i to će biti odgovor. Ja se neću smiriti dok taj čovek i njemu slični, ne budu u zatvoru. A pogotovo taj čovek.

Znači, to vam sada obećavam. Neću se smiriti i budite sigurni da će u nekom narednom periodu, kad se steknu uslovi za to, da će se o tome znati i da će on završiti u zatvoru.

Ponavljam, kada bude dovoljno dokaza, da on bude osuđen, možda, na jednu dugotrajnu kaznu zatvora. Možda čak i onu za koju smo se borili.

(...)

Celu emisiju možete pogledati ovde:

(NSPM)