Nikolić lider opozicije?

Nedavno je Velimir Ilić dao izjavu dnevnoj novini „Pres“ o potrebi ujedinjenja opozicije na čelu sa Tomislavom Nikolićem i obnovio aspiracije kod jednog dela opozicionara da se ujedinjenjem čitave opozicije stvori jedinstveni front protiv aktuelne vlasti. Iako inicijativa nije zvanična, smatramo veoma značajnim ovaj Ilićev predlog iz dva razloga. Prvo, on alarmira opoziciju pokušavajući da je izvuče iz apatije, učmalosti i međusobne surevnjivosti. Sa druge strane, favorizujući Nikolića na uštrb svog koalicionog partnera Koštunice, Ilić pokazuje ko je po njegovom mišljenju dobitna kombinacija u borbi protiv aktuelne vlasti.

Isto tako, ovim predlogom lider Nove Srbije, pokrenuo je jedno teško rešivo pitanje među srpskim političkim prvacima, a koje je često bila prepreka uspešnom delovanju političkih stranaka. Ono je karakteristično za srpski politički život a manifestuje se kao izražena želja za liderstvom koja je fundamentalna karakteristika našeg čoveka i često nepremostiva prepreka dijaloga između različitih političkih grupacija. Takođe, predstavlja prepreku dijaloga bliskih političkih opcija, a često i unutar jedne partije. Upravo to nas je u mnogo slučajeva koštalo nepotrebnih trvenja, pogrešnih rešenja i političkih promašaja. Sve je to rezultat nedostatka dobre volje i realne svesti da se sagledaju mogućnosti i kvaliteti političkih aktera na sceni, te davanja adekvatnog mesta u političkom timu.

Opozicioni lideri devedesetih

Ako je za vlast motiv jedinstva bio često inspirisan potrebom golog opstanka na stečenim pozicijama, opozicija je bila uskraćena za takav integrišući faktor. Otuda, u svim vremenima koja nisu dala veliku i sposobnu opozicionu opciju, dovoljnu da sama iznese teret nacionalnog prevrata (jer je u Srbiji gotovo svaka promena vlasti „istorijski“ nacionalni prevrat i zauzimanje novog „ispravnog“ kursa) dolazilo je do otimanja njenih lidera o opozicioni tron.

U potvrdu ove teze osvrnućemo se na poslednju deceniju prošlog veka, prikazujući rivalitet opozicionih lidera za opozicioni tron. Kada je osnovan DEPOS 1992. godine, Vuk Drašković je imao najveću stranku i nesumnjivo najveći autoritet u jednom delu naroda. U poređenju sa njegovim tadašnjim političkim saborcima, njegov najviši rejting niko nije mogao da ospori. No, usled zavidnosti i sujeta koje su podgrevali lideri manjih političkih stranaka, te mnoštva akademika i zvučnih imena koja su pristupila pokretu, on nije mogao da kapitalizuje svoje realne prednosti ozvaničavanjem  liderske pozicije. Štaviše, od većeg dela intelektualaca on lično i njegova partija doživljavani su kao jurišnici koji treba da odrade najteži deo posla posle čega bi značajno bili isključeni iz kombinatorike podele osvojenog „plena“.

Slična priča se ponovila i sa koalicijom zajedno koja je delovala 1996/97. godine. Problem se pokušao rešiti isticanjem za nosioca koalicione liste popularnog, ali ostarelog guvernera Avramovića. Njegova bolest i odustajanje su vratili stvari na ustaljeni gotovo nerešiv kolosek. U jeku najvećih demonstracija, kada se Srbija „ljuljala“, a složnost do tada najpopularnije koalicije izgledala izvesna, počela su prva razmimoilaženja. Ona su kulminirala posle uspešno završenih demonstracija i priznavanja izbornih rezultata koji su koaliciju doveli na vlast u svim većim gradovima. Drašković je smatrao da na sledećim republičkim izborima on po koalicionom dogovoru mora biti kandidat za predsednika. Sa druge strane, Đinđić je bio mišljenja da ovaj ne može pobediti usled izuzeteno negativnog stava prema njemu u dobrom delu javnosti i da koalicija ili mora istaći novog kandidata, ili, u krajnjoj liniji, ne ići na Miloševićeve izbore (ko je koliko i da li je bio u pravu za ovu priču nije najbitnije). Podela je kulminirala razlazom u kome je jedan deo bivše koalicije bojkotovan od drugog ipak izašao na izbore i na njima značajno hendikepiran postigao skromne rezultate u poređenju sa socijalističko-radikalskim uspehom. Ne možemo se oteti utisku da bi i u prvom, a pogotovo drugom slučaju, opozicioni front delovao ozbiljnije i ubedljivije sa značajnim šansama za „istorijske“ promene da je mogao da postigne konsenzus oko relevantnog kandidata koji bi predvodio opozicioni front.

Izuzetak opozicione predizborne i izborne nesloge su septembarski izbori 2000. godine. Usled lekcija koje su je skupo koštale prethodnih deset godina, ali i ozbiljnog uključenja stranog faktora, opozicioni prvaci su se uozbiljili i profesionalno odradili kampanju. Prednost je umesto ličnim ambicijama i sujetama data naučnoj analizi javnosti, marketinškim istraživanjima i realnoj situaciji koja je uvažavala rejtinge mnogobrojnih lidera u javnosti. Rukovodeći se ozbiljnim faktorima, opozicija je izbacila Vojislava Koštunicu kao nosioca liste kome nije mogao biti osporen demokratski potencijal, a istovremeno i umerena nacionalna doslednost. Ipak, ne može se oteti utisku da su se mnogobrojne opozicione „veličine“ na ovako realno sagledavanje situacije i guranje u stranu ličnih ambicija odlučili u momentu kada se zaista nije imalo kud. Zemlji je pretila još veća blokada, osiromašenje, kulturna i civilizacijska izolovanost usled hermetičkog getoiziranja Miloševićeve Srbije, te mogućnost otvorenog građanskog rata koji je u prethodnom periodu permanentno „visio“ kao latentna pretnja gotovo ruiniranoj državi i dezorijentisanom narodu. Utiska smo da je takvo stanje, odnosno dotrajalost vlasti i katastrofalna unutrašnja i spoljna državna zbilja drugi (pored isticanja adekvatnog lidera koji ima harizmu i integrišući potencijal u narodu) od dva potrebna uslova da bi u srpskoj državi došlo do promene vlasti.

Jaka opozicija je potreba

Današnja situacija nije ista kao ona s kraja prošlog veka, ali ima nekih sličnosti na osnovu kojih se mogu izvući određeni zaključci. U raznim kombinacijama partije koje su sačinjavale ondašnji DOS su na vlasti skoro deset godina. Zemlja je u dubokoj ekonomskoj krizi za koju vladajuća nomenklatura očito nema dovoljno ubedljiv odgovor. Cepanje države se odvajanjem Crne Gore, otimanjem Kosova i najnovijim predlogom federalističkog statuta Vojvodine nastavilo. Elementarni patriotizam je onemogućen usled idejnog upliva drugosrbijanaca na delove vlasti i na uticaj na medije čime se onemogućava izražavanje drugačijeg mišljenja.

No, mora se priznati da je u eri globalizacije (pod vođstvom Amerike) sužen prostor delovanja gotovo svake nacionalne vlade. Takođe treba i reći da naša današnja realnost nije opterećena pretnjom od bombardovanja i sankcija. Ipak su više nego skromni učinci decenijskog rada proevropskih snaga, pogotovo kada uzmemo u obzir narodnu podršku  i narodnu energiju koja je nosila evroreformske snage posle petooktobarskih promena.

Mogućnosti koje smo imali posle velikih promena 2000. godine, zamenila je isključiva zaslepljenost EU koju sada i snage na vlasti vide. Takva orijentacija odvela nas je dugogodišnjoj politici „bez alternative“, više ideološkoj i dogmatskoj nego realnoj i praktičnoj. U poslednje vreme su uočene zablude jednostranog spoljnopolitičkog kursa, pa je Srbija potražila više „stubova“ za svoje ciljeve na istoku (Rusija i Kina). Po starom srpskom običaju i na domaćem političkom spektru, vlast nije videla alternativu, pa nije birala sredstva da opoziciju diskvalifikuje i oslabi. U svim predizbornim kampanjama koje je predvodio DS, tadašnja najjača opoziciona snaga SRS je karakterisana kao relikt „mračnog vremena“ u kojem smo našom agresivnom politikom skrivili ratove na prostorima bivše SFRJ (što nije samo redukovanje istorije, već i njeno neistinito prikazivanje), te smo zbog toga bili pod sankcijama i žigosani od celokupnog civilizovanog sveta. Nije se uviđalo da takav diskurs praktikovan za unutrašnju upotrebu šteti našem imidžu u svetu. Naime, ako su radikali kao jedan od nosilaca vlasti u vreme bombardovanja Srbije bili inspiratori ratova u bivšoj SFRJ, onda takav stav u najbitnijem korespondira sa nerealnim optužbama kojima smo bili izloženi iz sveta tokom devedesetih.

Sve ovo govori da ideja jake opozicije, sa kredibilitetom kod međunarodnih faktora i u narodu, koja bi bila permanentna pretnja vlasti, ne treba da bude „zabranjena“ tema u gotovo nezainteresovanoj srpskoj „patriotskoj“ eliti i među apatičnim srpskim građanima. Čini se da se bliži kraj eksploatisanju dobitnih ideja koje su bile podloga relativno stabilne vlasti bezalternativno proevropskih snaga skoro deset godina. Čak i da vladajuća elita radi sa puno entuzijazma i sa puno realnih vizija, ideja jakog opozicionog fronta kao alternative vladajućim stremljenjima mora da postoji u svakoj ozbiljnoj državi. Njegov značaj (opozicionog fronta) se video i devedesetih kada je, makar pod žestokim pritiscima, u nekim trenucima terao Miloševića na ustupke.

Nikolić kao dobitna kombinacija

Situacija u kojoj smo danas govori da je usled izneverenih očekivanja (svejedno da li realnih ili nerealnih) veliki deo naroda apatičan, rezigniran i razočaran. Umor se oseća i usled nedostatka snage koja može da ga povede i artikuliše njegove interese. Zbog svega toga, Srbiji treba lider čija bi stranka bila više od stranke. Veliki pokret za promene koji bi izlazeći iz svih klišea i stereotipa integrativnom delatnošću i insistiranjem na minimumu zajedničkih državnih i narodnih interesa istovremeno objedinio razne ideološko-interesne grupacije. Pokret umereno nacionalne orijentacije uz neminovno poštovanje realne globalne zbilje i situacije u kojoj se nalazi srpska država. Snaga koja neće biti opterećena ideološkim nacionalnim fantazijama, ali moralno neistrošena sa mogućnošću da za srpski narod sačuva barem one temelje identiteta i minimum nacionalnog interesa.

Potrebna nam je skromna, pa čak zarad interesa naroda gotovo ponizna ekipa pred svetskim moćnicima. Kako je rekao Kisindžer: kada narod izgubi rat i viziju razvoja koji ga je odveo u bitku, onda treba da zvanično priča priču „okupatora“, a prikriveno da radi na rehabilitaciji svojih vitalnih nacionalnih i ekonomskih interesa. Da li postoji takav pokret koji će udružiti i povesti čitavu opoziciju sa masovnom podrškom građana? Da li SNS udružen sa ostalim opozicionim strankama, pa čak i radikalima, može da iznese na svojim plećima jednu takvu ideju i misiju? Na kraju, da li je Toma taj koji je najpogodniji za lidera tako formirane snage, pitanja su na koja će budućnost dati odgovor. No, jedno je sigurno: u ovom trenutku, po našem mišljenju, bolje solucije se ne vide na srpskom političkom nebu. Dobro je što se i u samom opozicionom bloku ovo uviđa. Čak ni Koštunica nije negativno odgovorio na racionalan predlog svog koalicionog partnera Velje Ilića. Samo takav opozicioni pokret može da postane zaista realna alternativa sadašnjoj lošoj i istrošenoj politici.

Prošlo je vreme velikih nacionalnih priča iz devedesetih i još većih evropskih iz dvehiljaditih. Sada je potrebno rešavati konrketne, ali životne narodne probleme. Spasavati što se spasti može. Vratiti dostojanstvo običnom građaninu i u ekonomskom i u nacionalnom smislu. Saslušati njegove probleme i uveriti ga da nije sam, te da vredi raditi na boljitku i opštem napretku. Povratiti mu veru u mogućnost makar minimalne pravde i poštenja. Smatramo da oličenje takve političke smernice treba da bude čovek ne iz beogradskih salona nego iz naroda. To je jedan od razloga što mislimo da je Toma Nikolić u ovom trenutku dobitna kombinacija srpske opozicije. Značajno je što inicijativu za njegovo vođstvo daje čovek iz Koštuničine koalicije, pokazujući time da favorizuje Tomino liderstvo u odnosu na jedinog ozbiljnog protivkandidata za predvodničku poziciju, samog Koštunice, koji pokazuje znake političkog umora i pasivnosti. Na kraju krajeva, Nikolić je dobio u utakmici sa Tadićem preko dva miliona glasova što je svakako ogroman kapital za liderske pretenzije u okviru patriotskog opozicionog bloka.

Ukoliko nacionalno orijentisana opozicija želi da bude ozbiljna alternativa vladajućem bloku, ujedinjenje mora ostvariti što pre. U tom slučaju, predvođen SNS-om, DSS-om i Novom Srbijom (možda i radikalima u perspektivi) na čijem čelu bi bio kao najpopularniji lider istaknut Tomislav Nikolić, opozicioni front bi, formulišući zajedničku platformu izlaska iz ćorsokaka, mogao probuditi dobar deo građana iz apatije i beznađa. Kako da se Vlada bez autoriteta i bez ideja nosi sa krizom i izazovima, a u kojoj dominiraju sitni političari bez velikog uporišta u biračkom telu Srbije. Isto tako, pri eventualnim izborima, ukoliko „rigidni“ radikali ne bi prišli takvom opozicionom frontu bi rizikovali marginalizaciju, jer bi, inateći se, radili u korist opstanka demokrata na vlasti i u korist sopstvene štete.

Da bi se ostvarilo jedinstvo patriotske opozicije, potrebno je mnogo kompromisa i eliminisanja starih srpskih slabosti u opozicionom taboru. Možemo samo konstatovati da je današnja opozicija sa vođom integrativnog potencijala (kakav je, čini nam se, lider SNS-a), čak i ovakva kakva je, sa svim svojim manama, ipak jedina trenutna alternativa aktuelnoj štetočinskoj vlasti.