Nesvrstanost danas

Vodeće zemlje pokreta nesvrstanosti poodavno su pokrenule inicijativu da se u septembru ove godine u Beogradu obeleži 50 godina od njegovog osnivanja. Srbija je tu inicijativu prihvatila i ponudila da ulogu domaćina ministarske konferencije koja bi se tim povodom održala podeli sa bivšim jugoslovenskim republikama koje su za to zainteresovane. To je logično imajući u vidu istorijsku činjenicu da je prvi samit nesvrstanih održan u Beogradu, tada glavnom gradu SFRJ, septembra 1961.

Pokret nesvrstanih čini danas 118 zemalja punopravnih članica, što predstavlja oko dve trećine članica Ujedinjenih nacija. Među članicama Pokreta su i zemlje sa izuzetno dinamičnim ekonomijama kao što su Indija, Indonezija, Južna Afrika, Nigerija, Angola, a među posmatračima su, pored ostalih, Kina i Brazil – članice BRIK-a. Više članica i posmatrača Pokreta nesvrstanosti su članice Grupe 20 ekonomski najsnažnijih zemalja sveta od kojih zavisi kako izlazak iz globalne ekonomske krize, tako i ekonomsko-socijalna budućnost planete. Gotovo sve arapske zemlje, drugi veliki proizvođači i izvoznici nafte, gasa, strateških minerala i sirovina Afrike, Azije i Latinske Amerike nalaze se u Pokretu i prihvaćene su kao važni partneri najrazvijenijih zemalja kao što su SAD, Japan, Kanada i Zapadna Evropa.

Konferencija Pokreta nesvrstanih na ministarskom nivou, makar i povodom jubileja, jeste nesumnjivo značajan međunarodni događaj i prilika da domaćin potvrdi i ojača svoj ugled i međunarodne veze, da afirmiše svoje interese i prioritete. Svakako, to je ujedno i prilika da po sazna i nauči po nešto korisno. Nema malih i beznačajnih partnera.

Iznosi se da je Srbiji konferencija NZ nepotrebna, štetna, čak i apsurdna. Kao obrazloženje ovakvih neočekivanih ocena navodi se sijaset „argumenata“ od navodno niskog (ministarskog) nivoa učesnika i nedavnih pobuna protiv autokratskih režima u nekim arapskim zemljama.

U novije vreme, međutim, pojedine političke ličnosti u javnosti zagovaraju stav da donetu odluku o prihvatanju domaćinstva konferencije treba preispitati. Iznosi se da je Srbiji konferencija NZ nepotrebna, štetna, čak i apsurdna. Kao obrazloženje ovakvih neočekivanih ocena navodi se sijaset „argumenata“ od navodno niskog (ministarskog) nivoa učesnika i nedavnih pobuna protiv autokratskih režima u nekim arapskim zemljama, preko toga „da nas je Pokret izbacio iz svojih redova“, da bi Srbija bila „serviser, ili turistička agencija“, sve do ocena da Pokret „više nema nikakav politički značaj“, da to može štetiti naporima Srbije oko kandidature za članstvo u EU, da Srbija ima veliki deficit u trgovinskoj razmeni sa NZ, da podrška NZ Srbiji u vezi sa Kosovom i Metohijom nakon zajedničke rezolucije Srbije i EU nije bitna i da se može istopiti i slično.

Što se tiče ocene da je Pokret bez ikakvog značaja, da je njegovo postojanje čak „apsurdno“, takve i slične ocene su, blago rečeno, neodmerene i pretenciozne. One ne bi bile vredne osvrta kada se ne bi čule u Beogradu i kada ne bi dolazile od autoritativnih političara ključne stranke vladajuće koalicije. Njima je, na primer, razumljivo, opravdano i „demokratski“ što NATO opstaje i posle pada Berlinskog zida i raspuštanja Varšavskog pakta, što krši Povelju UN, što se širi prema Rusiji, pa čak i to što od odbramenog prerasta u ofanzivni, od regionalnog u globalni vojno-politički savez, ali im smeta što opstaje, prilagođava se i deluje unutar UN Pokret nesvrstavanja.

Što se tiče nivoa predstojeće konferencije, uveren sam da bi Pariz, Beč, Brisel, Rim, Oslo, ili bilo koji drugi grad u Evropi i svetu, bili veoma zadovoljni kada bi dobili priliku da budu domaćini ministrima iz tako značajnih i uglednih zemalja kakva je ogromna većina članica i posmatrača PNZ. I niko se ne bi osećao inferiorno, niti bi mu na kraj pameti bilo da je „serviser“ ili „turistička agencija“.

Tačno je da je Pokret nesvrstavanja nastao u periodu hladnog rata, dakle u uslovima koji su bili drugačiji nego sadašnji. S obzirom na vidne, sve prisutnije napore da se njegova pozitivna uloga devalvira, istine radi treba podsetiti da je Pokret odigrao je istorijski značajnu ulogu u četiri osnovna pravca: dekolonizaciji, smanjivanju blokovske konfrontacije, jačanju solidarnosti među zemljama u razvoju (jug – jug) i demokratizaciji međunarodnih odnosa preko sistema Ujedinjenih nacija. Pokret je vešto izbegavao pritiske da bude rezerva ili moneta za potkusurivanje u globalnom odmeravanju snaga – Varšavskog i Severnoatlantskog pakta.

Pedeset godina posle, svet je drugačiji, ali daleko od željenog stanja. Varšavski pakt je rasformiran. Ne postoji rizik od globalnog konflikta, pogotovu nuklearnog, ali je vojni intervencionizam postao praksa, baš kao i usitnjavanje državnih teritorija širenjem separatizma i terorizma. Zvanično nema trke u naoružavanju ili otvorene konfrontacije velikih sila, ali militarizacija je duboko zahvatila i Evropu, a godišnji izdaci na oružje u svetu iznose oko 1,5 triliona dolara. Kolonijalizam je predat istoriji, ali težnje za dominacijom i održavanjem odnosa neravnopravnosti su dobile nove oblike. O tome svedoče mnoge pojave i problemi kao što su: rastući jaz između siromašne većine i bogate manjine, širenje gladi, bede, opakih, ranije nepoznatih bolesti, novih oblika diskriminacije. U tim uslovima, Pokret nesvrstanih, javlja se kao snaga sa značajnom ulogom u borbi protiv politike dominacije i neokolonijalizma. Otvorene težnje bogatih da ustoliče pravilo – što je njihovo to je isključivo njihovo, što pripda manje razvijenim to pripada i drugima (razvijenima) ne može da ne izazove zabrinutost. Utoliko pre, što razvijeni imaju velku nadmoć u finansijskom kapitalu i oružanoj sili. Zato, princip suvereniteta nad prirodnim, u prvom redu energetskim, resursima, postaje veoma aktuelan, a njegova odbrana je vredna udruženih napora Pokreta nesvrstanosti i drugih međunarodnih foruma (UN).

Savremeni trend multipolarizma pogoduje naporima za demokratizaciju međunarodnih odnosa i za jačanje uloge Ujedinjenih nacija. Istovremeno su vidljivi veliki napori da se taj trend zaustavi, što naravno nije moguće. Pokret nesvrstanih svakako ima značajne interese i dobre perspektive da se reafirmiše kao faktor demokratizacije međunarodnih odnosa i jačanja uloge međunarodnog prava. Reforma sistema Ujedinjenih nacija, kao nesporan cilj međunarodne zajednice, teško je zamisliva bez doprinosa Pokreta nesvrstnih, ne samo zbog toga što nesvrstani čine dve trećine članstva svetske organizacije, već i zbog promena u globalnom rasporedu snaga pri čemu je niz nesvrstanih zemlje postao nezaobilazan činilac uspešne realizacije svih značajnijih ciljeva razvoja. Više je nego jasno da će neke NZ postati stalne članice reformisanog Saveta bezbednosti UN.

Tačno je da je Pokret nesvrstavanja nastao u periodu hladnog rata, dakle u uslovima koji su bili drugačiji nego sadašnji. S obzirom na vidne, sve prisutnije napore da se njegova pozitivna uloga devalvira, istine radi treba podsetiti da je Pokret odigrao je istorijski značajnu ulogu u četiri osnovna pravca: dekolonizaciji, smanjivanju blokovske konfrontacije, jačanju solidarnosti među zemljama u razvoju (jug – jug) i demokratizaciji međunarodnih odnosa preko sistema Ujedinjenih nacija.

Ravnomerniji ekonomski i tehnološki razvoj, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, iskorenjivanje bede, gladi i siromaštva su važne pretpostavke globalne stabilnosti, socijalnog napretka i unutrašnje demokratizacije. To su ujedno i uslovi za iskorenjivanje bar dela uzroka međunarodnog terorizma koji je nesporno velika opasnost za razvijene i nerazvijene. Otuda je i produbljivanje saradnje među nesvrstanim zemljama važan uslov stabilnosti i napretka na globalnom planu, uključujući i uspeha u borbi protiv međunarodnog terorizma. Privredni i naučno-tehnološki napredak pojedinih nesvrstanih zemalja kao što su Indija, Indonezija i JAR mogu povući razvoj drugih iz Pokreta, što se u praksi već pokazalo kao dobro u odnosima tih zemalja sa zemljama Afrike, na primer. Razume se, ovde se ne radi o zalaganju za autarhiju, već o logici korišćenja unutrašnjih, ne malih resursa, kroz saradnju unutar Pokreta radi jačanja partnerskih odnosa sa razvijenim zemljama. Ako se udružuju razvijeni radi boljeg zadovoljavanja sopstvenih ekonomskih i političkih interesa, zašto bi bila jeres da se udružuju manje razvijeni čije su potrebe za razvojem još veće.

Srbija ima bogatu tradiciju i pozitivni saldo ekonomske i političke saradnje sa nesvrstanim zemljama. Nema, zaista, ni najmanje razloga da se ta saradnja na bilo koji način potcenjuje, ili dovodi u pitanje, jer je to neodgovorno i štetno. Postoje svi razlozi da Srbija tu saradnju produbljuje i unapređuje bar onoliko koliko to čine članice EU, SAD, Japan i Kanada. Ako ne i više.

Dosta vremena je proteklo, a mi smo poslovično skloni pomodarstvu, zaboravu, nekoj vrsti oportunizma. Podsetimo se samo na nekoliko primera. Jugoslavija je sa dalekom Angolom osamdesetih godina imala trgovinsku razmenu od preko 200 miliona dolara godišnje. Iz te zemlje „Naftagas“ već 30 godina povlači sopstvenu naftu iz zajedničkih ulaganja sa najvećim evropskim i svetskim naftnim kompanijama. Ulaganja su mnogostruko naplaćena, a naša angolska nafta i danas, kada je barel dostigao cenu od 120 dolara i kada vrtoglavo raste, i dalje stiže u Srbiju. U Keniji i Tanzaniji jugoslovenske i srpske firme su izgradile oko 3.000 kilometara puteva raznih standarda i to naplatile po tržišnim cenama. Srpske, svetski renomirane firme, „Energoprojekat“, „Aeroinženjering“ „Planum“ i „PIM“ su širom Afrike izgradile desetine kapitalnih objekata kao što su aerodromi, hidrocentrale, luke, vodosistemi. I sve to naplatile, po tržišnim cenama. Sam „Energoprojekat“ je u Peruu realizovao i naplatio projekat hidrosistema „Ćira Pjura“ vredan preko 1,2 milijarde dolara.

Mnogo je sličnih primera korisne saradnje na koje srpska privreda može biti ponosna. Na kojima se i vlast i privreda danas mogu inspirisati. A što se tiče deficita u razmeni sa NZ, uzroci nisu na strani naših partnera već u Srbiji. U uslovima velikog trgovinskog deficita Srbije u ukupnoj razmeni sa inostranstvom, ne treba da čudi deficit u razmeni sa NZ, pogotovu onim iz kojih se uvozi nafta. Nije li upravo objavljeno, da trgovinska razmena sa Japanom iznosi 118 miliona dolara od čega je samo jedan milion izvoza iz Srbije! Problem je što Srbija malo proizvodi, što nema ponudu, a ne što drugi malo uvopze iz Srbije. Da li je EU odgovorna što Srbija nije u stanju da ispuni odobrene izvozne kvote junećeg mesa?

Što se tiče pobuna i zbacivanja autokratskih režima u pojedinim NZ, treba verovati da će narod u tim zemljama naći najbolja rešenja koja će odgovarati njihovim interesima i da će se do septembra stanje normalizovati. Kakve god vlade budu izabrane u Egiptu, Tunisu ili Libiji, bilo bi teško zamisliti da će napustiti Pokret nesvrstavanja koji je i danas za mnoge zemlje simbol i oslonac suverenosti i nezavisnosti. Planirana Konferencija NZ u Beogradu, iako svečarska, imala bi pozitivan efekat i u odnosu na unutrašnja previranja u nizu arapskih zemalja.

Kakve god vlade budu izabrane u Egiptu, Tunisu ili Libiji, bilo bi teško zamisliti da će napustiti Pokret nesvrstavanja koji je i danas za mnoge zemlje simbol i oslonac suverenosti i nezavisnosti. Planirana Konferencija NZ u Beogradu, iako svečarska, imala bi pozitivan efekat i u odnosu na unutrašnja previranja u nizu arapskih zemalja.

Kada je reč o statusu Srbije unutar PNZ, treba podsetiti da Srbija (SRJ) nije bila isključena, već privremeno suspendovana. Kada je suspenzija istekla, od Srbije je zavisio njen budući status. Srbija se odlučila za status posmatrača, to je legitimno, nije u sukobu sa evropskom orijentacijom, još manje sa zvaničnom politikom vojne neutralnosti. NATO je 1999. godine izvršio oružanu agresiju na Srbiju (SRJ). To Vladi Srbije ne smeta da predstavnike NATO dočekuje uz najviše počasti niti da u junu ove godine bude domaćin konferencije na kojoj će učestvovati više desetina NATO zvaničnika.

Što se tiče Kosova i Metohije, najmanje je razloga da se umanjuje značaj podrške NZ stavovima Srbije, njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Ta podrška ima trajni značaj za Srbiju nezavisno od bilo kakvog razvoja u budućnosti. Javno govoriti da ta podrška više nije značajna, ili da će se istopiti, jednostavno, nije časno. A ni tačno. Osim, ako se ne planira da Srbija i formalno prizna secesiju.  

Nema, zaista, opravdanih razloga za pometnju i kolebanje. Srbija treba da ispoštuje svoju odluku i učini sve da bude dobar domaćin konferencije NZ. Od toga može imati samo koristi.