Neodgovorni zaključci, optužbe i opsesije

Noam Čomski je svojevremeno istakao da ga od ekonomskih posledica koje će zadesiti Jugoslaviju nakon uvođenja sankcija daleko više brinu društvene posledice. I zaista, došlo je do urušavanja javnog morala i propasti porodičnih vrednosti. Nakon petooktobarskih promena ovaj se nezahvalan trend nastavio, te je danas srpska država na umoru. Nakon proteklih deset godina medijske ofanzive u Srbiji je došlo do gubljenja zdravog razuma. Mediokriteti su zaposeli medijske kuće, a oni koji se izdaju za liberale i bezalternativne evropejce su uglavnom bivši titoisti koji toleranciju prema suprotnom mišljenju shvataju vrlo jednoznačno - tolerantno je prihvatiti moj stav, a netolerantno iznositi suprotan.

U takvoj medijskoj atmosferi, u kojoj je suprotno mišljenje, čast izuzecima, prognano na internet medije i blogove, ubrzo je postalo nemoguće voditi uljudnu raspravu i saslušati sagovornika. Život u Srbiji je sve teži, intelektualci koji imaju suprotan stav u odnosu na predominantan su potpuno skrajnuti na margine. U opštoj konfuziji bilo je logično da se pre ili kasnije pojave ekstremna mišljenja koja polako postaju dominantna. Kada vam neko deset godina uporno govori da ste narod ubica, koljača i ludaka, logično je da će proizveti kontrareakciju. Omladina je prirodan izbor - obično su godine, energija i neiskustvo te koje presuđuju kada je u pitanju prihvatanje nekakvog ekstremnog političkog stava. Elem, ako je to donekle razumljivo - mada stoga ne i manje opasno - kada su u pitanju mladi, vrlo je neodgovorno kada su u pitanju intelektualci koji javno izražavaju svoj politički stav.

Život u Srbiji je sve teži, intelektualci koji imaju suprotan stav u odnosu na predominantan su potpuno skrajnuti na margine.

Tako se, bez ikakvog razloga, među kritičarima pojava u društvu stvorio razdor koji je odmah u startu prešao granice pristojnog razgovora i razmene argumentacije, te se odmah prešlo na lične uvrede. Frustracija je velika, svi bi hteli sve i odmah da menjaju iako prethodno nisu promislili o posledicama. A kako je sve započelo?

Započelo je time što je Slobodan Antonić imao hrabrosti da iznese svoj stav povodom pokušaja da se Kosmet brani diplomatskim putem u Generalnoj Skupštini UN i nije želeo da prihvati tezu da je vlast od početka znala da će spor izgubiti i da će rezoluciju povući, a da je sve drugo bila „samo predstava za mase“. Moja namera nije da ovde branim Slobodana Antonića i njegov zaključak, već pravo na slobodno mišljenje i na drukčiji stav. Prosto je neverovatno kako je deo „patriotske inteligencije“ preko noći zaključio da je Antonić „izdajnik“, u paketu sa celim NSPM.

Međutim, taj nedostatak želje i strpljenja da se drugi sasluša i da se njegovi argumenti uzmu u razmatranje pre nego što ga nazovu „izdajnikom“, „plaćenikom“ i „budalom“ predstavlja deo šire atmosfere opšteg ludila, a možda i želje za promocijom sebe kao „ispravnog patriote“; u nekim slučajevima, tako što će se denuncirati onaj koji je već poodavno stvorio svoje ime i kredibilitet.

Kada vam neko deset godina uporno govori da ste narod ubica, koljača i ludaka, logično je da će proizveti kontrareakciju.

Ne radi se samo o tome da su takvi slučajevi degutantni i mučni. Oni su i opasni kao nagoveštaj mogućih društvenih dešavanja u budućnosti, i stanja na kojem se već uveliko radi, a to je da jedna katastrofalna, ali već islužena politika, bude zamenjena drugom, kvazipatriotskom. Takođe, ne znam šta je sporno biti kritičan prema najvećoj opozicionoj partiji, a ne samo prema vlasti? Da li „naša“ opozicija treba da bude zaštićena kao „beli medved“, pa se kao takva ne sme kritikovati, posebno ako se u istupima njenih lidera prepoznaje nastavak iste pogubne politike koju trenutno gledamo? Nije li pomalo neodgovorno uporno tražiti smenu loših da bi došli jednako loši, ili još gori? Nije li to pomalo ishitreno, i ne podseća li to na izreku „sjaši Kurta da uzjaše Murta“?

Kako god bilo, paranoja se toliko uvukla u tekstove nekih analitičara tako da se svaki potez i svako suprotno mišljenje stavlja u neverovatne kontekste. Nalik teorijama zavere, sve je povezano, sve potkupljeno, svi namerno rade u istom cilju „rušenja Srbije“, a naročito oni koji se protiv tog rušenja bore i koji su odavno stekli kredibilitet požrtvovanih boraca i društvenih radnika koji se trude da toj istoj državi i srpskom narodu budu od koristi. Da li je moguće da je jedan suprotan stav dovoljan za zaključak da su svi oni „izdajnici“? Radi se o vrlo opasnom i tendencioznom etiketiranju. I taman kada se stvar malo stišala, ponovo se oglasio Miša Đurković i povodom citiranja jednog teksta objavljenog na NSPM-u u emisiji „Insajder“ napisao kako mu je zbog toga drago i da je on oduvek „bio za to da se sve frakcije komunista objedine“.[1]

Nalik teorijama zavere, sve je povezano, sve potkupljeno, svi namerno rade u istom cilju „rušenja Srbije“, a naročito  oni koji se protiv tog rušenja bore i koji su odavno stekli kredibilitet požrtvovanih boraca i društvenih radnika koji se trude da toj istoj državi i srpskom narodu budu od koristi.

Ova neverovatna izjava je mene, kao i verujem sve čitaoce i autore Nove srpske političke misli duboko uvredila. Niti je NSPM „komunistički“ časopis, niti su autori koji objavljuju svoje članke na NSPM „komunisti“ (što ne znači da ih nema ili ne sme biti - nisam znao da je to zabranjeno?). I gde bismo stigli ako bismo obraćali pažnju na to šta će i šta sve mogu „E-novine“, „Peščanik“, „Insajder“ i ostali da citiraju i iskoriste? Elem, tako zlonamerna i neistinita  izjava, koja bi valjda sad trebalo da izazove poplavu oduševljenja i odobravanja kod nacionalnije čitalačke publike, neumesna je i ne priliči bilo kome, a pogotovo nekome ko pretenduje na to da je ozbiljan intelektualac. Uostalom, ako već hoćemo da se bavimo „teorijama zavere“, evo probaću i ja da iznesem jednu. Šta ako su ovo poslednji i vrlo usaglašeni napadi na NSPM sa raznih strana deo šire i organizovane strategije da se NSPM i njegovi autori dezavuišu zato što predstavljaju smetnju realizaciji planova Imperije u Srbiji i najozbiljniju konkurenciju drugosrbijanskom monopolu na kulturnom i intelektualnom planu? I šta ako je „negde“, odnosno „tamo gde treba“, zaključeno da bi taj atak na NSPM valjalo izvesti ne samo sa „drugosrbijanskih“ pozicija, koje su se do sada u tu svrhu pokazale kao neefikasne, nego i od strane „nacionalnih revolucionara“ , i da su u tu svrhu pronađeni ili aktivirani neki i, naizgled, strašno beskompromisni i radikalni novokomponovani „patrioti“, kojih donedavno nigde nije bilo? Pod tim ne mislim na bilo koga po imenu i prezimenu.

Vidite kako je lako, ako se bavimo neopreznim i ne do kraja utemeljenim analizama, skliznuti u opasne i dalekosežne zaključke? Mora da se razume da nisu svi stavovi identični, da svako ima pravo na svoj stav, pošto ukoliko kritikujemo jedan sistem kao totalitaran, ne smemo i sami da propagiramo jednoumlje i totalitarnost. Uostalom, ako su „svi komunisti konačno na jednom mestu“, kao što veli Đurković, šta sa časopisom „Pečat“? Teško da je to desničarski i „ne-komunistički“ časopis, ali nisam primetio da Đurković tu ima nekih primedbi. Da li bi bilo ispravno, s obzirom da znamo kakav je ideološki profil tog lista i s obzirom da Đurkovićev portal sa Vučelićem i njegovim Pečatom tesno sarađuje i prenosi članke iz njega još pre nego što se Pečat pojavi na kioscima, izvesti zaključak o ideološkoj pripadnosti i „komunizmu“ samog Đurkovića? Naravno da ne bi.

Srpska pravoslavna crkva je oduvek imala i hrišćanski ali i preovlađujuć nacionalni karakter. Eventualni raskol i deoba na one koji brane nacionalni karakter crkve i one koji brane univerzalno hrišćanski karakter crkve mogla bi rascepati srpsko nacionalno biće i konačno dotući srpski identitet i biti uvod u nestanak.

No, daleko od toga da mislim da su svi tekstovi gospodina Đurkovića tendenciozni i loši. Naprotiv. Mada mislim da bi bilo mnogo pohvalnije da, kao što mu je skrenuo pažnju Nebojša Bakarec, i u svojim kolumnama koje piše za Politiku, zastupa isto onako „žestoke“ i „beskompromisne“ stavove kao u „Novom Standardu“.

Sa druge strane, Svetislav Basara, čovek kome je NSPM večita i užasno inspirativna tema je još jednom pokušao da na malom prostoru kritikuje teze koje se iznose u analizama objavljenim na internet portalu NSPM. Tako se gospodin Basara podsmeva Antonićevom tekstu, u kome se poziva na jedinstvo crkve i upozorava na opasnost od crkvenog raskola[2]. Basarini argumenti su da je takvih raskola već bilo, i kod Grka, i kod drugih naroda, da su oni u pravoslavnom svetu normalni i da tome ne treba pridavati previše važnosti. Ni po čemu mi nismo posebni. Bogami, jesmo, itekako smo posebni. Hteli mi to da priznamo ili ne, činjenica je da je Srpska pravoslavna crkva kroz vekove bila stožer srpskog nacionalnog bića i da bi eventualnim raskolom sam srpski identitet bio doveden u pitanje. Istorija nam je pokazala da su Srbi i SPC neraskidivo povezani. Mi smo jedinstven primer i po tome što jedini slavimo krsnu slavu (ne računam zanemarljive izuzetke), pošto smo od naše pravoslavne crkve načinili srpsku narodnu crkvu. Srpska pravoslavna crkva je oduvek imala i hrišćanski ali i preovlađujuć nacionalni karakter. Eventualni raskol i deoba na one koji brane nacionalni karakter crkve i one koji brane univerzalno hrišćanski karakter crkve mogla bi rascepati srpsko nacionalno biće i konačno dotući srpski identitet i biti uvod u nestanak.

Međutim, nije taj argument ono što me brine. Brine me Basarina opsesija Novom srpskom političkom misli. Zar je moguće da ne može da pronađe neku drugu, važniju temu sem te? Da li u ovoj državi i društvu postoji neki akutniji problem za Basaru? I kako je moguće da maltene svaki tekst završi uvredom na nečiji račun? Ovoga puta, u pitanju je bila uvreda i ironija na Antonićev račun. Prosto mi nije jasno da li je čoveku toliko zabavno da čita i komentariše tekstove sa NSPM-a, ili to radi iz čistog mazohizma. Ili je naprosto reč o nekom i nečijem „domaćem zadatku“? 

Svetislav Basara, čovek kome je NSPM večita i užasno inspirativna tema je još jednom pokušao da na malom prostoru kritikuje teze koje se iznose u analizama objavljenim na internet portalu NSPM.

Ne znam, ali preporučujem da pokuša da pronađe neke druge teme. Čisto da čitaocima ne dosadi. Izbor tema o kojima piše me podseća na čuvenu priču o novinaru koji je u Titovo vreme, prolazeći mračnom ulicom, napisao tekst o neosvetljenim trotoarima, dok je na 50 metara od njega Državna Bezbednost tukla nekog nepoznatog čoveka.

Neće biti da je najveće intelektualno dostignuće govoriti pohvalno o Karleuši i njeno (ili „njeno“) kolumnističko stvaralaštvo proglašavati za „udarac nogom u jaja mladoturske čaršije“[3].

Otužno zvuči. I ne priliči nikome. Pa čak ni jednom Basari.