Nekrolog pobačenom patriotskom bloku

Želim da javnosti kažem svoj stav o uzrocima nestvaranja jedinstvenog opozicionog bloka na aktuelnim izborima. Najpre, nužne su dve napomene. Jedan, ja sam aktivni član DSS-a od 1999. (koji ovde piše isključivo u svoje ime) i dva, žarko sam želeo da bude stvoren patriotski front.

Sada ću pokušati da objasnim zašto, po mom mišljenju, to nije učinjeno. Uveren sam da se sa mnom neće složiti nijedna od partija o kojima pišem.

U idealnom slučaju, ovu celinu činile bi tri stranke: DSS, Dveri i SRS, te mnoštvo malih organizacija i uglednih pojedinaca poput, recimo Kusturice, Antonića, Đurkovića, Vukadinovića, Lompara, Branka Pavlovića, Lazanskog, Čavoškog itd.

Prvi uslov bio bi dogovor prvopomenutih, tj. tri političke partije koje se jasno izjašnjavaju protiv evroatlantskih procesa i prateće dezintegracije naše zemlje. 

Tripartitni savez svakako nije moguć, usled nepokolebivog opredeljenja radikala da ili samostalno časno poginu ili budu opšteprihvaćeni kao vođe tog saveza. Zajednička lista sa Obrazom je za mene iznenađenje, no, držim da je to radikalima bilo prihvatljivo zbog nevelike liderske ambicije obrazovaca. Bilo kako bilo, želim im da prebace cenzus.

Ostaju Dveri i DSS. To su organizacije koje su odlično sarađivale dok su dverjani bili momci iz pravoslavne i patriotske NVO, ali su odnosi naglo zahladeli pred prošle izbore, kad su ti momci rešili da postanu partija i kandiduju se na biralištima. DSS je to doživeo kao izdaju, usled činjenice da je i finansijski i organizaciono pomagao Dverima u vreme njihovog nestranačkog aktivizma. Smatralo se da Dveri bespravno ulaze u glasačko telo DSS-a, pa je među najširim članstvom stvoren priličan odijum prema „Pokretu za život Srbije“, sličan onom prema bratu s kojim se posvađamo oko međe. Šta o tome mislim, rekao sam u dva autorska članka[1] ⁱ [2].

Međusobna komunikacija Dveri i Demokratske stranke Srbije je prilično nefunkcionalna. Opterećena je pogrešnim predstavama koje obe organizacije imaju o sebi.

Dveri nastupaju kao da su blagoslov za Srbiju, a ne, iako originalna i nesvakidašnja, ipak samo jedna od političkih partija i to bez ozbiljne infrastrukture, a DSS postupa kao da je i dalje velika voljena stranka iz Koštuničinog zlatnog doba, ne shvatajući sopstvena ograničenja da ozbiljno pokrene na žestok rad svoje članstvo. Prosečan član DSS-a jednostavno nije klasičan stranački aktivista. On je više poštovalac debatnog kluba. Stranka nema potrebnu žustrinu i hipnotišuću energiju, nužnu za animiranje masa. Odabir tema i stila njihovog predstavljanja neodoljivo me podsećaju na Karajlićev opis Ibrinog neuspeha u Beogradu „Raja hoće veselo, ko će slušat' tuđu muku!“ DSS uporno svira svoj sevdah. Sveža krv je ovoj stranci preko potrebna.

Obema je zajedništvo neophodno, kao i Srbima, da bi se stvari pokrenule, ali i jedni i drugi su, i pored deklarativne volje, ušančeni u svojim pozicijama. Ovo i stoga što se u nas, politikom odavno ne bavi u nameri da se leči društvo, već ili u želji za materijalnim sticanjem ili iz lične ambicije za moći, samopromocijom, verbalnim egzibicionizmom itd.

Treba pomenuti nekolike lokalne zajedničke nastupe (Odžaci, Zemun, Zaječar), koji su završili propašću. Time, pozivanje na aksiomsku sinergiju rodoljubivog udruživanja biva obesmišljeno. Pokušalo se kao lokalni eksperiment i nije prošlo sjajno.

Nadalje, ako posmatramo internet sajtove i forume patriotskog usmerenja, lako ćemo uočiti da je rat među pristalicama Dveri i DSS često bešnji i krvaviji negoli ijedne od njih protiv režima. Dakle, birači jednih ne vole one druge u prilično značajnom procentu. Ipak, dverjanski birači konstantno optužuju Koštunicu za nacionalnu propast, nazivajući ga najvećom srpskom zabludom zato što neće u koaliciju s njima. Sledi da on ne bi bio zabluda i vinovnik propasti čim bi stupio u predizborni savez sa Dverima. Neće, ipak, biti da su Dveri, koliko god meni draga organizacija, jedina ili bar najveća mera patriotizma i nacionalne odgovornosti. To, delom, daje za pravo Koštunici da izjavi da neki žele u koaliciju samo da bi se domogli poslaničkih mesta, bez iskrene podrške politici DSS i stranci kao takvoj.

Međutim, ni to samo po sebi, iako tačno, nije smelo da spreči neko obličje predizbornog udruživanja. Zašto? Zato što su Srbiji potrebni neki dverjanski prvaci u Skupštini. Oni zaista jesu nova snaga, nešto sveže i neko ko ima šta da kaže, na upečatljiv i originalan način. Imaju mladalački zanos, ukorenjeni su u svetosavlju i blagotvorno bi delovali na identitetska pitanja, ako ne u vlasti, a ono u parlamentarnim raspravama.

Kažu da je Marko Miljanov, saslušavši pitanja, kritike i tvrdnje jednog anonimnog čoveka na nekom skupu, odgovorio „Sve je k'o što si rek'o, 'al nije tvoje, da ti to kažeš.“ Tako, iako u nastupu, programu, idejama i željama dverjana ima mnogo istine, nije njihovo da javno iniciraju savez sa starijim, jačim i iskusnijima od sebe. Pokušaj ulaska u dijalog s ravnih pozicija iritira DSS i unapred je osuđen na propast.

Ne mogu biti isto stranke od kojih jedna živi 21, a druga 2 godine, ona čiji je lider pobedio komuniste 2000. i usprotivio se Ustavu iz 1974. i ona koja nije prešla cenzus, a pocepala se već posle prvih izbora.

Dveri su u biti desetoro, petnaestoro prijatelja, jednako kao i kad su bili NVO. Ne postoji strnačka infrastruktura, razgranata mreža gradskih, opštinskih i mesnih odbora, te veliki roj aktivista. To je u glavnom malobrojna, ad hok organizacija, usled čega se i desio skandal s Trećom Srbijom, jer Dveri u Novom Sadu i recimo, Subotici nisu ni postojale. Tamo su pod imenom Dveri nastupili ljudi iz Centra za savremenu edukaciju, odnosno Svetosavske omladine. Pa iako su glasove dobili 99% zbog Dveri, oni su, prirodno, lojalniji sebi nego starešinstvu. To znači, da glasajući za Dveri, nismo uvek sigurni da baš za njih i glasamo (na lokalu). Takođe, Dveri imaju jednog, ali samo jednog, vanserijskog pojedinca. To je Boško Obradović. Takav političar se ne pojavljuje svake decenije. Mlad, otac mnogobrojne porodice, fakultetski obrazovan, vernik, izuzetno načitan i nadaren za debatu i govorništvo, energičan, marljiv i iskren, Boško jeste dragocen za patriotski deo političkog spektra Srbije. Ostatak dverjana jesu takođe mladi, obrazovani, kulturni i čestiti ljudi, ali, ipak, ne takvi da ih se ne bi moglo pronaći i u drugim sličnim organizacijama, relativno mnogo.

Sam Boško nije dovoljan da bi Dveri bile od Demokratske stranke Srbije prihvaćene kao ravnopravna organizacija u pregovorima i nekakvom savezu. Povrh toga, Dveri su na prošlim izborima bile apsolutna novost, animirale su značajan broj mladih, verujućih ljudi i jurnule ka cenzusu, ali nisu uspele. Iako je opravdano sumnjati u nečasno zamešateljstvo koje ih je u tome možda omelo, ipak, ostaje fakticitet da nisu u Skupštini Srbije, niti u Skupštini Vojvodine, Beograda... Već pominjano cepanje pokreta razočaralo je neke njihove glasače, a neke sam neuspeh. Takođe, oni više nisu novi, a još zvoni u ušima prosečnog građanina laž o povezanosti sa Đilasom. Zato, mislim, da samostalno, Dveri teško mogu u parlament.

Iz svega rečenog zaključujem da bi pravi potez bio molba da se vodeći ljudi Dveri i neki ugledni pojedinci uključe na listu DSS-a uz eventualnu mogućnost da stvore sopstveni poslanički klub, kako ne bi „na uvoru svoje ime gubili“. Ni to ne bi prošlo bez otpora u DSS, jer bi se oni koji bi trebalo da se pomere unazad na listi zbog dverjana sigurno bunili, te grebali i rukama i nogama za poslaničku platu i privilegije, ali verujem da bi rukovodstvo pametno odabralo ceneći interes zemlje i mogući doprinos pomenutih čelnika Dveri u zajedničkoj kampanji.

Mogu da zamislim s kakvim bi elanom Boško i društvo raskrinkavali Vučićeva nepočinstva u Skupštini. Sklapanje ovakvog saveza, dalo bi šansu da listu pojačaju i intelektualci iz uvodnih redova. To bi bila respektabilna sila u Skupštini. Nijednoj vlasti ne bi bilo svejedno da svoja nedela brani pred takvim zborom izuzetnih ličnosti.

Zamislite raspravu o reformi vojske između nekog naprednjačkog ćate i Miroslava Lazanskog! Koliko bi Tasovac uspeha imao u odbrani urbanoidskog kulturnog koncepta, suočen u parlamentu s Emirom Kusturicom i Sinišom Kovačevićem? Kako bi stanje u medijima i evrounijatsku bezalternativnost vučićevci prodali narodu pored rafalne paljbe Slobodana Antonića i Miše Đurkovića? Mislite li da bi Selaković mogao da naklapa o nezavisnosti i efikasnosti unapređenog sudstva pred Brankom Pavlovićem?

Ja verujem da bi to bio početak rastura zapadoidskog sistema u Srbiji. Zato i pišem ove retke. Nije mi namera da odlamentiram nad srpskom neslogom i malo proanaliziram ono što i mnogi drugi shvataju. Naprotiv, želim da kažem kako ovo nisu poslednji izbori niti poslednja šansa za Srbiju. Vučićev slom mora doći, jer njegov cirkus neće nikog nahraniti, a raja, k'o raja, kad shvati da je nasankana, obrnuće ćurak naopako, pa će pući kolan vučkovoj kobili i okrenut kola nizastranu.

To će biti nova prilika za opšte rodoljubivo udruživanje. Tada DSS neće smeti da bude suviše sitničav, jer đavo leži u detaljima, a Dveri će morati da iskreno zažele savez, a ne da ga nude, moleći se da ga ne dobiju, kako bi mogli svoju kampanju da vode oko mantre da su oni jedina, prava srpska patriotska opcija.

Autor je kopredsednik UO Srpskog kulturnog kluba