Ne srljati u pregovore, ne napuštati Rezoluciju 1244

Dosadašnjoj spoljnoj politici, ako smo je uopšte imali kao koherentnu strategiju, treba najpre obezbediti alternativu, potom ići na rešavanje statusa za KiM. Bez te alternative teško se može zamisliti pravedno i održivo rešenje. Jedino bi jasno odbijanje trgovine Kosovom i Metohijom bio znak da je vladajuća elita na visini istorijske odgovornosti za budućnost Srbije. Jedino to bi obezbedilo stvarno poštovanje i ugled kakav Srbija zaslužuje.

Duboko je pogrešno i nedostojno ozbiljne politike i ozbiljnih državnika ako rešavanje vekovnog problema Kosova i Metohije povezuju sa nekakvim datumima, pregovorima o članstvu, investicijama i obećanjima. To što je ona silom oteta i okupirana ne opravdava da se pregovara, trguje ili pogađa o tome šta se, eventualno, može dobiti kao naknada. Za status Kosova i Metohije kao srpske pokrajine nema zamene ili naknade. Status za Sever, nije zamena za status Pokrajine. Inače, za one koji veruju u nagodbe, ili su impresionirani slatkorečivošću svojih zapadnih sagovornika, treba podsetiti da su ti njihovi sagovornici, tokom protekle dve decenije, ostvarivali svoja obećanja isključivo prema neprijateljima, ili suparnicima Srbije i srpskog naroda. Do sada javnosti nisu dostupni ozbiljniji argumenti za ocenu da se nešto izmenilo u strategiji SAD, Velike Britanije i Nemačke (EU) prema Srbiji i srpskom narodu. A da li će se izmeniti na bolje, da li će stvarno a ne samo na rečima, početi da uvažavaju Srbiju? Ubeđen sam da hoće. Za tu promenu, drugih prema Srbiji, neophodna je i promena odnosa Srbije (njenog vođstva) prema samoj sebi, mora početi da uvažava sebe i svoje vitalne interese. Srbija mora znati da kaže NE na svaku podvalu, ili zahtev da žrtvuje svoje vitalne, legitimne, trajne interese zarad pukog oportunizma, ili trenutne komercijalne koristi.

Briga o interesima građana i jasan stav da se status Pokrajine može rešavati samo u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, nisu zahtevi koji se međusobno isključuju. Naprotiv.

Iznenađen sam žurbom! Kažu – sada je najbolji trenutak! Šta je to tako „najbolje“ u položaju Srbije u ovom času što potkrepljuje ocenu da je „sada najpovoljniji trenutak“ za „istorijski dogovor“? Da li je ojačala uloga Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija, kao celine, u procesu rešavanja ovog problema? Da li su SAD i Nemačka (EU) postali manje pristrasni u prilog Albanaca? Da li je Zapad odustao od „plana Ahtisari“ i vratio se Rezoluciji SB 1244? Da li je Srbija obezbedila saveznike izvan onih koji su 1999. učestvovali u osvajačkoj agresiji protiv Srbije i pozvala ih da učestvuju u procesu rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja? Zapad, više nego očigledno, igra na kartu ekonomsko-socijalnog stanja u Srbiji koje je gore nego ikada, da bi ponovo obećanjima investicija, zapošljavanja i „boljeg života građana“ privoleo novu garnituru na vlasti na još veće koncesije u pogledu Kosova i Metohije, nego što ih je dala prethodna vlast. Nova vlast je tek nešto više od tri meseca u sedlu, nema dužih neposrednih iskustava u vođenju države, nije usvojila strategiju ni o Kosovu i Metohiji, niti o spoljnoj politici. Ko ne bi bar pokušao da te okolnosti iskoristi i da ponovo svoje interese nameće Srbiji!

Žure se, kažu, jer ne žele da problem ostavljaju budućim generacijama! A šta će im ostaviti žurbom i „kooperativnošću“ koja je, po oceni mnogih, veća od „kooperativnosti“ prethodnika? Zašto su sadašnji partneri Srbije – SAD, Nemačka (EU) svojim obećanjima, naročito posle 2000. izneverili, kada se zna da je Srbija čak i samu sebe ranjavala, ponižavala samo da bi dokazivala kooperativnost i evropsku opredeljenost? Šta je dobila zato što je prihvatila Euleks „kao statusno neutralno prisustvo“ EU koje je sve svoje kapacitete ugradilo u pripreme za jednostrano ilegalno porglašenje nezavisnosti Prištine februara 2008? Šta je dobila odustajanjem od svoje i prihvatanjem EU rezolucije u GS UN?

Zašto su izostajale obećane investicije, izvršavanje predugovora, izjava o namerama? Zašto investicija ni sada nema, zašto ih neće biti u vremenu pred nama? Zašto budžet Srbije i danas više zavisi od pozajmica iz Rusije, a investicije u infrastrukturu iz Kine i Rusije nego od pomoći i investicija sa Zapada? Pošto je Srbija i dalje pod pritiscima (SAD, Velika Britanija i Nemačka ne vrše pritiske, samo „ohrabruju“ Srbiju da izlazi u susret njihovim interesima) i obmanama to ne postoje uslovi za pravedno, kompromisno i održivo rešenje u vezi sa statusom Kosova i Metohije. Za istinski kompromis koji uvažava važnije interese Srbije sada ne postoje uslovi. Osim ukoliko se za kompromis ne proglasi dobrovoljno odustajanje od prava koja Srbiji pripadaju na osnovu Povelje OUN, osnovnih principa međunarodnih odnosa i konačno, na osnovu Rezolucije SB UN 1244. Zašto državni rukovodioci sve ređe pominju status kao suštinsko otvoreno pitanje bez čijeg rešenja teško može biti trajne stabilnosti? Zašto sve ređe pominju Rezoluciju SB UN 1244? Ako ima bolje osnove, treba je obelodaniti. Ako neko odbija rešenje u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, da li Srbija mora da se pokori, da odustane od odluke organa najodgovornijeg za mir i bezbednost u svetu, da i sama učestvuje u kršenju međunarodnog prava? Šta je to što joj je vrednije, koji forum i sile predstavljaju veći autoritet i obezbeđuju veći „benefit“, od Saveta bezbednosti? Da li Srbija kada je reč o borbi za legitimne interese garantovane po Rezoluciji SB 1244 konsultuje još bilo koju silu, na primer, Rusiju i Kinu, ili je zadovoljna isključivo saradnjom sa SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom? Da li smatra da je dovoljno da Rusiju i Kinu konsultuje samo oko ekonomskih pitanja – investicija u energetiku, gasovod, mostove, železnice i drugu infrastrukturu, oko toga zajedničkog nastupa sa Zapadom na ruskom tržištu i zajedničkom korišćenju bescarinskog režima, ulogom mosta za interese zapadnog kapitala prema Rusiji (!). Nije li to previše uprošćeno: Srbija i Zapad da iskoriste Rusiju! Teško je pretpostaviti da Rusija sedi na ušima, ili da ima problema u direktnoj trgovini sa Zapadom!

Otkuda najednom ta preterana ambicija da se tžak, vekovni problem Kosova i Metohije reši, ako je moguće, čak i pre isteka mandata ove vlade. Nemamo, kaže se, pravo da taj problem ostavljamo budućim generacijama. Kakvo se rešenje ima u vidu? Kakvo se najbolje može postići, moramo biti realni, odavno nismo prisutni na Kosovu i Metohiji. A da li postoje uslovi za pravedno rešenje? Sada je pravi, gotovo najbolji trenutak, odgovaraju. Na osnovu čega se ocenjuje da je sada pravi čas? E, na to pitanje nema odgovora i tu počinje dilema – da li se žuri: Nemačkoj (EU), Velikoj Britaniji i SAD, ili Srbiji? Čini se, ipak, da je Srbiji, njenom rukovodstvu rečeno da Srbiji treba da se žuri, da uzme inicijativu, da prihvati najviši politički nivo, da natera Tačija u defanzivu! Kakva podvala! Samo uđite u mlin, posle ćemo dozirati – malo pritisaka, malo šargarepice, malo po koja ucena. Recepte smo pripremili, rezonuju predstavnici Zapada, dok naše tapšu po ramenima i osmehuju im se.

I otuda serija bilateralnih susreta, sa Eštonovom, sa dvojcem Eštonova-Klintonova i konačno sa Tačijem. Ako je u interesu Srbije i sa đavolom, a kamoli sa običnim adresatima sa Interpolovih poternica i osumnjičenima za trgovinu ljudskim organima. Interes Srbije, na prvom mestu - izjavljuju predstavnici Srbije! To što se susreti sa optuženicima za najteže zločine retko događaju u praksi drugih država, posebno u praksi SAD, Velike Britanije i Nemačke, nije važno. Ne moraju one u svemu da budu primer Srbiji. Srbija je nezavisna, samostalna i suverena, nikome ne ugađa, osim sebi. Ničije naloge ne izvršava, do svih tih ideja dolazi sama, uverena da je upravo to što čini u najboljem interesu Srbiuje i svih građana u regionu. I sve to, svi ti susreti i razgovori sa Eštonovom, Klintonovom, po više puta, sa Tačijem i drugima, odvijaju se bez usvojene strategije! Šta je tu loše, čude se predstavnici Srbije, to je znak visokog poštovanja Srbije, iz toga crpimo ideje za strategiju i taktiku, svi oni, u stvari, nama pomažu kako bi naša strategija bila što realnija, a razgovori tekli bez iznenađenja. Uostalom, to sa Tačijem i nisu neki razgovori za koje je potrebna strategija, tu se više razgovara o metodologiji, tehnikalijama, a politički nivo za bilo koja pitanja, bila metodološka, tehnička, ništa ne smeta. A rukovanje, dajte da ne sitničarimo, kome je to uopšte važno! Uostalom, podrazumeva se i rukovanje sa fusnotom!

I tako, kao da se razumemo bolje nego ikada. I sa Zapadom i sa Istokom. I sa UN i sa EU. I što je još važnije, kao da i građani Srbije sve to primaju sa razumevanjem i odobravanjem. Lako je u dobrom biti dobar, na muci se poznaju junaci. Kao. A da li je baš sve to tako, to nije važno. U politici je važna percepcija. Bar do izvesnog trenutka.

Teza da budućim generacijama nemamo pravo da ostavljamo nerešen problem Kosova i Metohije ima i drugi deo: Ako, zbog okolnosti izvan naše moći, nismo u stanju da u ovom trenutku obezbedimo trajno, rešenje koje će biti pravedni kompromis a ne izraz „ohrabrivanja“ od saveznika terorističke OVK, da li imamo prava da brzopletim odlukama danas lišimo buduće generacije da, u izmenjenim, za Srbiju povoljnijim uslovima, problem Kosova i Metohije reše pravedno, bez pritisaka i nametanja sila koje su od Srbije otele i Albancima poklonile deo srpske postojbine.

Rešenje je svima potrebno. Ali, ne bilo kakvo, već koje može trajati, koje neće biti dobro samo za jednu stranu i eventualno za elitu druge strane, već koje će narod prihvatiti i podržati. Na Balkanu je previše veštačkih, silom nametanih, ali na duži rok, teško održivih rešenja. Opasno je toj virtualnoj idili rešenja-privida zapadnih krojača, dodavati još jednu – „rešenje-privid“ za Kosovo i Metohiju po principu „teritorije za razvoj“, ili za „investicije“, „bolji život građana“, još jednom, po ko zna koji put, na štetu Srbije i srpskog naroda. „Svi će biti dobitnici“, već čujem reakciju. Da, samo, što se na ovim prostorima „ta pjesma nije pjevala poslednjih 20-ak godina“, rekao bi u prepevu savremeni David Štrbac.

Šta se žurbom dobija? Na samom Kosovu i Metohiji, vrlo malo, ili nimalo. Na Severu ukidanje „paralelnih institucija“ i „prelazni period“ sa američkim guvernerom koji poput Vilijama Klajna u bivšoj Sremsko-baranjskoj oblasti, upravlja tom oblašću i stvaranjem „integrisanih institucija“. Da li će Srbi na Severu imati poverenje u takvo „rešenje“? Ako Beograd ocenjuje da hoće, trebalo bi reći na osnovu čega. Ako neće, šta onda dobijamo? Nije isključeno da dobijemo ono što se želelo izbeći. A van Pokrajine, možda taj Datum koji bi u crkvenom kalendaru bio upisan crvenim slovom kao najveći novoverski praznik demokratizovane Srbije. Da, i sastanak srpskih i američkih privrednika pod okriljem Stejt departmenta, kako obeća gospođa Klinton. Sami pregovori sa EU bi najverovatnije trajali narednih 10-ak godina, pod uslovom da EU preživi to vreme i da srpska vlast izdrži odupirući se svakoj alternativi u spoljnoj politici.

Vreme je da se shvati da nijedna politička opcija, pa ni EU, nije bez alternative, pa tek onda da se razgovara o statusu za KiM. Za neke zemlje i Tačija pitanje je rešeno, za druge zemlje, uključujući Srbiju, nije rešeno. Rešiće se kada se ispoštuje Rezolucija SB 1244.

Politika bez alternative, teško može biti ozbiljna državna politika, a pogotovu ne uravnotežena politika za koju se i sadašnja, jednako kao prethodna, vlast deklariše.

Pravedno rešenje je nezamislivo ako se proces izvuče iz Saveta bezbednosti UN i okvira Rezolucije 1244. Drugim rečima, ako se iz procesa eliminišu Rusija i Kina, kao stalne članice SB i većina članica svetske organizacije koje su do sada bile uz Srbiju. To Srbiju ostavlja na milost i nemilost SAD i Nemačke (EU). Ima li smisla podsećati da su se one držale samo obećanja koja su davala protivnicima Srbije. Obećanja prema Srbiji, nisu bila postojana.

Da li je moguće da, posle svega, prihvatimo tuđa tumačenja istorijskih iskustava, interesa i budućnosti Srbije i nas samih!?

Na tako visokom nivou svakako se preuzimaju određene obaveze, daju obećanja, prave predviđanja, kalendari, dnevni redovi. Daju se izjave da je Srbija spremna da normalizuje odnose sa Kosovom radi zajedničkog ulaksa u EU. A državna strategija još uvek nije usvojena i ne zna se kada će biti usvojena. Ni u jednoj izjavi zvaničnika Srbije nema pozivanja na poštovanje Rezolucije SB 1244, niti zahteva da se otvori tema statusa. To otvara pitanje da li će državna strategija o Kosovu i Metohiji na pravi način odraziti dugoročne državne i nacionalne interese, ili će, „konstruktivnim nejasnoćama“ kodifikovati stavove i zahteve koje smo do sada slušali od visokih predstavnika sa Zapada.

Odstupanje od garancija sadržanih u Rezoluciji SB 1244 i od Ustava Srbije radi dobijanja datuma za pregovore može naneti Srbiji nepopravljive štete. Sada ni najviši predstavnici Srbije ne kriju da je priznavanje tzv. Republike Kosovo, uslov za članstvo u EU, samo što mole da Zapad taj uslov ne postavlja tokom pregovora, već na kraju. Dakle, kada se ceo proces bude došao do tačke bez povratka. Do tada, računa se, verovatno, i narod u Srbiji će shvatiti neminovnost priznanja.

Prošlo je dosta godina otkako na stranicama „Politike“ tadašnji potpredsednik Savezne vlade SRJ i lider G-17 plus, gospodin Miroljub Labus pisao da nije bitno da li je Kosovo deo Srbije ili nije jer će jednog dana i Srbija i Kosovo biti unutar EU. Tada je to bilo disidentsko mišljenje jednog od lidera DOS-a, neprihvatljivo Vladi, još manje opoziciji. Čini se kao da je neko danas našao smisla da obnovi ideju Labusa i da je predstavi u novom pakovanju. Istina, ili percepcija?

(Autor je predsednik „Beogradskog foruma za svet ravnopravnih“.)