Ne postoji čudo za Srbiju

Još od kraja balkanskih ratova 1990-ih, mnogi ljudi u Srbiji žive u nadi da se spasenje za Srbiju nalazi u njenom članstvu u NATO-u i Evropskoj uniji. Njeni lideri su postali hipnotisani nadom da će članstvo u tzv. evro-atlantskoj zajednici obezbediti čudo, neophodno Srbiji za dostizanje bezbednosti i napretka. Njihove oči su uprte u Brisel i Vašington. Ali, čudo koje toliko priželjkuju neće se dogoditi, čak i ako Srbija jednog dana postane članica NATO-a i EU. Jedna ovakva procena pokreće dva osnovna pitanja.

Prvo, zašto toliko mnogo ljudi u Srbiji veruje u takvo „čudo“? Mislim da je primarni razlog za to veliki teret istorije. Balkan, uključujući Srbiju, je već dugo ekonomski najsiromašniji region Evrope, i politički najviše zakržljao u svom razvoju. Industrijska revolucija je počela u severozapadnoj Evropi i, zbog mnoštva razloga, imala je manje uticaja idući dalje ka jugu i istoku Evrope. Istočna Evropa, uključujući Balkan, ostala je pretežno ruralno, poljoprivredno i siromašno područje, dok se severozapadna Evropa obogatila. U vreme industrijske revolucije, neke od zemalja severozapadne Evrope bile su kolonijalne sile već više od 200 godina. Veliko bogatstvo stvoreno industrijalizacijom im je omogućilo da učvrste svoju moć i prošire svoje imperije još dalje. U isto vreme, velike imperijalne sile pojavile su se na jugu i severoistoku Balkana. Na kraju, Balkan je postao raskrsnica tih moćnih imperija. Tokom ovih istorijskih previranja, Balkan nikada imperijalnim silama nije bio važan zbog svoje jedinstvenosti i njegovih autohtonih razloga (sui generis). Ali, region je bio važan jer je imao uticaja na interese i moć velikih imperija. Balkan je bio mesto gde su se sve te imperije susretale i gde su se često sukobljavale kako bi osigurale svoje interese i učvrstile moć.

U isto vreme, ta duga istorija dominacije stranaca je na Balkanu uspostavila psihologiju "dobrovoljne viktimizacije/žrtve". Kao rezultat, narod i lideri na Balkanu su naučili da gledaju u strance iščekujući od njih odgovore za svoje probleme. Postoji strah od prihvatanja odgovornosti, strah od nezavisnog delovanja, odbacivanje ideje da je moguće da narodi i lideri na Balkanu „kroje“ svoju sopstvenu budućnost. Mnogi ljudi i lideri na Balkanu su toliko uslovljeni vekovima spoljne dominacije, da su postali zastrašeni zapadnim zvaničnicima. I, naravno, Brisel i Vašington su iskoristili pomenutu psihologiju „dobrovoljne žrtve“, insistirajući na tome da Balkan mora da se potčini njihovoj volji. Sklonost da prihvata i izvršava zahteve stranaca je posebno evidentna u sadašnjoj vladi u Beogradu.

Zastrašivanje obično dolazi iz zapadnih ambasada, ali je pored toga ono i rezultat pritiska od zvaničnika iz severozapadne Evrope i Vašingtona koji posećuju region. Moglo bi se navesti mnogo primera za to, ali setite se samo posete američkog potpredsednika Bajdena u avgustu 2009, posete nemačkog ministra inostranih poslova Vestervelea u avgustu 2010. i posete američkog državnog sekretara Hilari Klinton u oktobru ove godine. Svaka od tih poseta je bio grub, nametljiv, skoro imperijalni akt, i svaki od ovih posetilaca je zahtevao da se narodi i lideri na Balkanu moraju pridržavati onoga što im je rečeno, ukoliko žele da budu istinski slobodni i prosperitetni. I, previše ljudi i lidera u Srbija su bili hipnotisani tim posetama, dobrovoljno pristajući na takvu poziciju.

A šta je poruka koju su Brisel i Vašington dostavili Srbiji i, zaista, čitavom Balkanu? Jasno je da, ako "Srbija i ostatak Balkana žele da se „pridruže Zapadu“ postoje samo dva „vozila“ koja za to mogu koristiti: NATO i EU, to jest tzv. evro-atlantska zajednica. Ali, u savremenom svetu postoje veliki problemi sa ove dve organizacije. Tokom hladnog rata je stvarno postojala "evro-atlantska zajednica," zbog postojanja zajedničkog, sovjetskog neprijatelja. Međutim, sa završetkom hladnog rata, ova evro-atlantska "zajednica" jedva da više i postoji. Sada je to samo jedna retorička realnost koja živi uglavnom u glavama kreatora američke politike. Mi u SAD-u se držimo prošlosti, jer to je mesto gde je postojala naša veličina. Međutim, ovaj mit o američkoj „veličini“ nastavlja, zbog njene psihološke zavisnosti, takođe da živi i u Srbiji. Mnogi ljudi i lideri u Srbiji, kao i širom Balkana, i dalje veruju da postoji nekakva evro-atlantska „zajednica“, jer im kreatori američke politike govore da takva stvar postoji i da će članstvo u toj zajednici obezbediti spas za Srbiju.

U stvarnosti, uprkos nedavnoj NATO konferenciji u Beogradu, NATO je suštinski postao nebitan. Ko je, zapravo, neprijatelj od kojega nas NATO štiti? NATO je postao savez bez svrhe, osim one da ovekoveči svoje sopstveno postojanje. NATO u suštini živi po inerciji. On je samo forma radi forme. Mora se postaviti pitanje - zašto bi članstvo u NATO-u bilo u interesu Srbije? Šta je tačno to što će Srbija dobiti iz tog članstva? NATO čak ne može da ubedi ni sve svoje članove da se uključe u borbenu misiju u Avganistanu, situaciju koju reguliše član 5 „NATO sporazuma“. Ako NATO ne može da se bori u svom punom kapacitetu, kao jedinstveni savez u Avganistanu, od kakve je on onda koristi kao bezbednosna organizacija?

Naravno, EU je druga stvar. Postoji vrednost koju Srbija može izvući od udruživanja sa EU, ali Srbija mora vrlo pažljivo razmotriti kakve prirode bi to udruživanje trebalo biti. EU je danas daleko drugačija organizacija od one kakva je bila pre samo deset godina. Evropska unija je danas organizacija koja se sastoji od više nivoa, sa svojim članicama prvog reda i članicama drugog i trećeg reda. Jasno, Srbija bi, u najboljem slučaju, bila članica trećeg reda. Savremena EU je isuviše velika, glomazna, raznolika i slaba da bi efikasno funkcionisala i zadovoljila interese svake od njenih 27 članica. EU je i finansijski bogalj, što je skorašnjom svetskom finansijskom krizom čak i pogoršano. Nedavno osnovana Evropska agencija za finansijsku stabilnost, koja je dizajnirana da pomogne neuspešnim državnim ekonomijama, znak je slabosti, a ne snage.

Politički gledano, EU ne zna kuda želi da ide, koliko nivoa će održati i kolika će biti. A, zemlje članice prvog ranga sada ozbiljno razmatraju režim formalnih sankcija prema članicama koje "krše pravila". Bugarska je već pod sankcijama, a Rumunija bi mogla biti sankcionisana u bliskoj budućnosti. Evropski standard "uslovljavanja" je predstavljen kao sredstvo kojim se osigurava da zemlje potencijalne članice zadovoljavaju standarde EU. Ali, "uslovljavanje" se češće koristi kao tehnika da se potencijalne članice drže izvan EU, nego da se uvedu u njeno članstvo. S tim u vezi, samo pitajte Turke, koji su prvi počeli pregovore sa EZ/EU pre 47 godina! Pa ipak, zapadni kreatori politike govore Srbiji, i čitavom Balkanu, da svoje spasenje mogu naći samo u članstvu u EU i NATO-u. I opet, mnogi ljudi i lideri u Srbiji, i širom Balkana, zastrašeni i hipnotisani svojom psihološkom zavisnošću od zapadnih kreatora politike, „padaju“ na ovu propagandu, bez razmišljanja je prihvatajući kao „istinu“. To je postalo očigledno krajem prošlog meseca, kada su ministri inostranih poslova EU odlučili da preduzmu preliminarno ispitivanje kvalifikovanosti Srbije za članstvo u EU. Iako su mnogi u Srbiji "proslavili" ovu odluku kao korak napred, ova odluka ministara inostranih poslova nije pomerila Srbiju ništa bliže članstvu u EU. To je bio prazan gest koji je prvenstveno zamišljen kao podrška Tadićevoj vladi, ne pružajući ništa samoj Srbiji.

Dok s jedne strane nema očiglednog razloga zašto bi Srbija trebala da uđe u NATO, još uvek postoji dobar razlog za neku vrstu asocijacije sa EU. Ali, možda bi umesto punog, formalnog članstva, bilo korisnije da se uspostavi dogovor zasnovan na specifičnim i vrlo pažljivo i usko definisanim ekonomskim, trgovinskim i finansijskim interesima. Srbija bi, tako, mogla biti u stanju da ostvari korist od ovakvog udruživanja, izbegavajući zamke i opasnosti koje sa sobom nosi punopravno članstvo. Možda bi za Srbiju bilo smislenije kada bi sledila "multi-vektorski" pristup. Drugim rečima, pored izgradnje specifičnih ugovornih sporazuma sa EU, Srbija bi trebala odlučno razmotriti i sklapanje ekonomskih, finansijskih i bezbednosnih odnosa sa mnogim drugim zemljama i regionima, uključujući Rusiju, Iran, Kinu, Japan, Brazil, itd. Na taj način, Srbija bi gradila međudržavne odnose koji zadovoljavaju njene interese, a koji ne bi bili samo puko izvršavanje samodovoljnih saveta zapadnih kreatora politike.

Autor je profesor studija nacionalne bezbednosti i političkih nauka na Nacionalnom univerzitetu odbrane u Vašingtonu. Stavovi izneti u članku su isključivo njegovi.