Ne može se reći "i Moskva i Brisel "jer su to dve suprotstavljene sile

I KOSOVO I RUSIJA! nije uobičajena predizborna parola za jednokratnu upotrebu. To je nadvremenski poklič celokupnog srpskog naroda i najkraći opis svega najvažnijeg što treba da znamo o svom položaju u svetu i u večnosti. Sve ono u šta verujemo, sve čemu se nadamo.

Srpsko Kosovo, sa svim našim manastirima, našom srednjovekovnom slavom, našim herojima koji su životima i čašću branili tu svetu zemlju, sa svim stradanjima koje je podnosio srpski narod tokom dugih vekova patnje i junaštva, sa nekom dubokom tajnom ugrađenom baš u ovaj prostor gde ima više svetinja nego zaselaka i u kome su rođeni i srpska država i Srpska pravoslavna crkva, i naša istorija i naša kultura.

Srpsko Kosovo su i ogromna prirodna bogatstva, neprocenjiva količina ruda i dragocenih metala (lignita, olova, cinka, nikla, srebra, hroma, mangana, bakra, kobalta, boksita, molibdena, aluminijuma, pa čak i zlata). Najplodnija zemlja i lepota prirode što zaustavlja dah.

Takvo je naše, ono srpsko Kosovo, u koje smo se zaklinjali od kad postojimo, u koje verujemo od kad znamo za sebe i koga neće izdati i zaboraviti ga nijedan pravi Srbin, duhovni potomak Svetog Save i Svetog Kneza Lazara.

Nije slučajno što kod nas, od davnina, majke uče decu „Kletvi Lazarevoj“, onoj koju svi pamtimo i koja pred Bogom i srpskim junacima svih vremena žigoše izdajnike Kosova. Jer je Kosovo za svakog Srbina nešto veće, više i mnogo važnije od tamo neke „teritorije“. Kosovo se ne može deliti i seći kao što se ne sme deliti, seći ili prodavati slavska ikona nad kandilom u našem domu.

Rusija je ona, večno nam naklonjena, evroazijska imperija, koju nimalo slučajno zovemo „majkom“ i osećamo je kao naše jedino pouzdanje i oslonac u često nemilosrdnom i po nas neprijateljski nastrojenom svetu.

To je Rusija koju ne doživljavamo samo kao jednu od bezbroj država na planeti i nekakvog „mogućeg trgovačkog partnera“. Rusija koja za nas nije i nikada neće biti samo ime sa spiska svih zemalja sveta.

Ovo je Rusija koju nekako osećamo kao svoju i dok slušamo njenu himnu, i dok gledamo njene crkve i beskrajne pejzaže sa brezama ili pod snegom, i dok uživamo u melodiji ruskog jezika i lepoti njene ćirilice, i dok čitamo ruske pisce kao da su naši, a ne tuđi, i dok slušamo muziku u kojoj odjekuje i nešto naše, drevno i slovensko.

Rusija je drugo ime za naš zemaljski zavičaj, jedina zemlja na svetu, osim Srbije, koju osećamo kao Otadžbinu: kao čvrsto uporište i poslednju nadu za dostojanstveni opstanak naše države i srpskog naroda na užarenoj mapi savremenog sveta.

Koliko se god neki naši odrođeni sunarodnici smejali onoj čuvenoj „Nas i Rusa dvesta miliona“, ovaj ponosni opis našeg zajedništva još jedan je dokaz koliko se osećamo jače i sigurnije dok je Rusije i njenog herojskog naroda, sa nama i uz nas.

I KOSOVO I RUSIJA! je opis svega najvažnijeg što treba da imamo na umu kad govorimo o srpskoj politici.

Samo sa Kosovom i sa Rusijom, Srbija je ono što zaista jeste i što je oduvek bila.

Nisu valjda iz hira i zabave naši preci zidali Žiču i Studenicu, Gračanicu i Visoke Dečane, nije valjda uzalud princ Rastko Nemanjić napustio sve zemaljsko i otišao na Svetu Goru gde je osnovao i za celokupan srpski narod podigao Hilandar, nisu se tek tako srpski vitezovi i oklopnici junački borili u bitkama koje se i danas pamte i s ponosom prepričavaju, nisu se tolike srpske sestre i neveste zauvek i u suzama opraštale od svoje braće i muževa, provodeći ostatak života u crnini i molitvi — da bismo se mi danas poigravali s onim zbog čega su živeli i ginuli ti heroji.

Nisu se kovali mačevi, branile granice, uzdizale tvrđave, mukotrpno obrađivala zemlja, hranila i podizala deca, krvlju i znojem natapao svaki delić Kosova — da bi ga se Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i drugi izdajnici srpskog naroda sad dobrovoljno odrekli i zauzvrat dobili cinično tapšanje po ramenu od onih koji ga poklanjaju našim vekovnim dželatima!

Nismo valjda toliko ludi i bestidni da Kosovo proglasimo nepotrebnim balastom ili teretom koga treba što pre da se otarasimo, da ga što pre damo svojim neprijateljima, a da bismo  počeli „da živimo punim plućima i bez obaveza“?!

Nadamo se da nismo baš toliko „zaboravni“ da sve ono što smo o Kosovu osećali, u sebi potisnemo za par godina ispiranja mozga i menjanja svesti, koje se nad nama otvoreno i besramno sprovode.

Laž o tome da je Kosovo „nemoguće braniti“, da je ono „praktično već odavno postalo šiptarsko“ i da je „ceo svet protiv nas“, odmah pada u vodu čim se setimo onoga što se neki među nama uporno trude da zaborave.

Sve njihove laži odmah se tope, magla u kojoj lutamo u trenutku nestaje — čim se setimo Rusije.

Sa Rusijom je i te kako moguće braniti ne samo Kosovo i Metohiju, već i sve druge delove srpske Otadžbine, čim se setimo kako, eto, nije baš „čitav svet protiv nas“, jer je sa nama Rusija, na kojoj su zube polomili i Napoleon i Hitler i njihove moćne armije.

Sa Rusijom i uz Rusiju, Kosovo može biti samo privremeno okupirano, ali će, čim to istorijske okolnosti dozvole, ponovo biti vraćeno u srpsko okrilje i u granice naše Otadžbine.

Svako naredno planetarno „mešanje karata“ prilika je da se mnogo šta, pa i pitanje Kosova, ponovo stavi na dnevni red i da sve danas naizgled „izgubljeno“ bude vraćeno gde zaista pripada.

Vezivanje budućnosti Kosova uz Rusiju jedina je formula nade, ali, istovremeno, i najozbiljniji politički argument za naše neodustajanje od Kosova, njegova najveća barikada i jedini neosvojivi položaj.

Međutim, da bi se to ostvarilo, na Rusiju se u zvaničnoj Srbiji ne sme gledati briselsko „objektivnim“ i vašingtonsko „nepristrasnim“ pogledom, po diktatu onih koji ne žale truda ni milione evra i dolara kako bi jačanje Rusije zaustavili i nas od nje zauvek odvojili. Naši zajednički neprijatelji znaju da ako se odreknemo Rusije i Kosova, postajemo samo jadna karikatura samih sebe, nešto potpuno suprotno od svega što smo oduvek bili i nekada predstavljali.

„Operacija Zaborav“ poslednji je čin pokušaja našeg totalnog porobljavanja — ali ne zaboravite: svaki ugovor sa đavolom, pa i ovaj najnoviji, „evropski“, mora se dobrovoljno i svojom krvlju potpisati.

Zato je poklič I KOSOVO I RUSIJA! naš najkraći geo-politički program, najsažetija ideološka poslanica, naša poslednja odbrana, uslov našeg opstanka na planeti i u istoriji, ali i najspasonosnija narodna molitva.

Samo Srbija sa Kosovom i samo Srbija sa Rusijom su opisi Srbije vredne poštovanja, vere u sebe i smisao svega što se događalo od Svetog Simeona i Svetog Save pa do danas.

Neka niko ne pomisli kako smo mi, koji juče, danas i zauvek pred sobom nosimo sudbinsku parolu I KOSOVO I RUSIJA! nekakvi tvrdoglavi zanesenjaci.

Naprotiv!

Mi smo samo normalni Srbi, kojima je strano ma kakvo eksperimentisanje sa srpskim identitetom i suštinom Srpstva. Zato što mi znamo i ko smo i odakle smo, i s kojim idejama trajemo vekovima, i kuda to ide srpski put, i kako se njim mora koračati i koja nas sve iskušenja i opasnosti vrebaju.

Znamo šta je šta i ko je ko u srpskoj istoriji i sadašnjosti.

Mi ne odustajemo od onoga što nam je sveto i najvažnije već pred prvim teškoćama (kao toliki drugi), niti se, ne daj Bože, odričemo svoje vere i ideala onda kad nam oni ne donose očekivanu pobedu, udoban život i aplauze.

Mi smo nepopustljivi samo tamo gde je to neophodno. Tamo gde ne sme biti popuštanja, niti ma kakvih nečasnih kompromisa.

Mi nikada nećemo odustati od Kosova, jer znamo da je ono, iako privremeno okupirano — zauvek srpsko.

Mi nikada nećemo zaboraviti na srpsko Kosovo i na bratsku Rusiju.

Nikada vas nećemo izdati, niti ćemo od borbe za slobodu Srbije i srpskog naroda ikada odustati. Za razliku od drugih koji su na temu Kosova i Metohije mlatili praznu slamu samo da bi pridobili neki glas na izborima, a koji danas Kosovo i Metohiju ni ne pominju, mi smo već svojim životima pokazali od kakvog smo materijala sačinjeni, protiveći se lažima i izdaji po cenu progona i ličnog stradanja.

Mi vas ni u šta ne ubeđujemo, već samo jasno i glasno izgovaramo kako je jedino moguće da Kosovo ponovo postane i ostane srpsko.

Predstavljamo svoju geopolitičku i stratešku viziju, onu što sobom nosi mogućnost bratskog savezništva, koje će pitanje Kosova i Metohije držati otvorenim do povratka u ustavno-pravni i otadžbinski okvir Republike Srbije.

Ko zna šta nosi noć, a šta dan.

Život je čudna rabota.

Možda će se uskoro u sadašnji „Bondstil“ useliti ruski specijalci? Uz totalno izmenjeni odnos snaga na mapi sveta koja će izgledati sasvim drugačije nego danas.

Čak i tokom našeg životnog veka, pa čak i tokom poslednjih tridesetak godina, u svetu su se događale tolike mnogo manje moguće stvari, pa zašto se ne bismo nadali ovakvom sudbinskom spletu okolnosti?

Niko ne može da nam zabrani da verujemo u ono što drugima, možda, deluje nerealno i neostvarivo.

Čuda se događaju samo onima koji u njih veruju.

Bar smo to mogli da naučimo iz sopstvene istorije.