Najveća pretnja

Demokratija je ono što oni kažu da je demokratija

Kada je 1998. Medlin Olbrajt, tadašnji američki državni sekretar, vršila pritisak na evropske kolege da podrže bombardovanje Srbije, jedan od tih kolega je odgovorio da njihovi advokati nisu uspeli da nađu pravni osnov za podršku napadu NATO-a na Srbiju, a ona je na to navodno odgovorila: „Pa, angažujte nove advokate”. Na kraju su svi evropski saveznici u NATO-u našli prave advokate i svi znamo šta se dogodilo u martu 1999. Ovaj jednostavan, ali opasan komentar odražava konsenzus koji se polako pojavljuje među zapadnim političarima, diplomatama i intelektualcima kad je u pitanju shvatanje demokratije. Prosto rečeno, njihov stav je da je demokratija tu da njima služi i da je demokratsko sve onošto služi njihovim potrebama. Demokratija je ono što oni kažu da je demokratija.

Isti je slučaj i kad su pitanju pravo (domaće i međunarodno) i njihovi i tuđi ustavi. Predsednik Buš je to uzdigao do nivoa arogancije ili čak prezira kada je ministarstvo pravde izdalo zvaničan dokument koji građane lišava njihovih građanskih i ustavnih prava, odobrava torturu prilikom saslušanja pritvorenika i omogućava vladi SAD da neograničeno drži u pritvoru strane državljane ne otkrivajući zašto su pritvoreni. Osim toga, predsednik Buš je daonovo tumačenje američkog ustavatime što potpisuje zakone koje Kongres usvaja, ali istovremeno kroz specijalne predsedničke ukaze može da izuzme sebe i svoj personal od tih istih zakona.

Kada govorimo o ovom „novom” ili postdemokratskom ponašanju važno je preispitati mentalitet i intelektualno opravdanje za ovako nedemokratsko ponašanje. Mentalitet ili ideologija koja stoji iza ovakvog vladanja podseća me na vehabije, talibane, pa čak i na samog Osamu bin Ladena. Svi oni tvrde da je većinsko tumačenje „prave” vere i demokratije u osnovi netačno i jeretičko i da će samo pravo tumačenje i primena njihovih principa voditi u spasenje. Naravno, pravo tumačenje je ono koje daje grupica pojedinaca sa ciljem ostvarenja sopstvenih interesa. U tome je ključ, jer oni koji se zalažu za ovu vrstu demokratije veruju da su njihovi interesi nedeljivi od interesa države i naroda. U njihovim očima njihov uspeh je jedina nada za mir, napredak, pa čak i demokratiju.

Po toj definiciji nije dovoljan uspeh, bilo politički bilo ekonomski; oni moraju do kraja da unište svakog neprijatelja i da eliminišu svako protivljenje. Sve to rade sa velikim moralnim ubeđenjem da obavljaju božji posao i da su jedino oni prave „demokrate”. Svako ko se s njima ne slaže nevernik je i neprijatelj. Učvršćivanje i održanje na vlasti je njihov raison d`etre. Ljudi koji ih ne podržavaju su vredni žaljenja, jer ne razumeju da oni sve što rade rade da njima bude bolje. Ovi političari i vladini funkcioneri zapravo žrtvuju najbolje godine svog života da bi radili „ono što je najbolje” za njihov narod. Kada ih ljudi smene na izborima, onda ovi ljudi pokazuju pravi prezir i egoizam koji stoji iza njihovog ponašanja, pa zaključuju da će birači dobiti ono što „zaslužuju” i da će platiti to što su izdali jedine prave branitelje i prijatelje.

Ovakav trend vladanja se širi po celom svetu i predstavlja možda najveću pretnju vladavini zakona i građanskih prava u 21. veku. Već nam je doneo Gvantanamo, jedinstvenost kao argument u međunarodnom pravu (koji SAD i neke zemlje EU koriste u slučaju nezavisnosti Kosova) i praksu „prepuštanja” (radi se zapravo o kidnapovanju i pritvaranju stranih državljana). Ako se niko ne suprotstavi, doneće nam autokratiju, politički progon i nove sukobe. Zato je čak i za malu zemlju kao što je Srbija pitanje ko će doći na vlast manje važno od pitanja zašto oni žele vlast i kako će do nje doći.

[Politika 09.06.2008.]