Najava pobede ili kapitulacija

Na sajtu predsednika Republike nema govora Borisa Tadića sa svečanog skupa Dana Srpske akademije nauka i umetnosti. Zvanični sajt predsednika Republike dao je deo onoga o čemu je predsednik govorio preuzevši vest novinske agencije „Beta“. Može biti da neki tamo misle da je to isto što i pres-služba Kabineta predsednika, a može biti i da neki iz te službe ne znaju šta im je posao i za koga rade. Iako je teško doći do integralne verzije govora, recimo da je „Beta“ dobro prenela ono što je predsednik rekao akademicima...

Na sajtu SANU nema čak ni „Betine“ vesti. Samo celovit govor predsednika SANU, što jeste logično, ali očekivali smo bar Tanjugovu vest o tome šta je govorio predsednik. Međutim, objavljena je samo jedna sličica, fotografijica. Kao da je i sajt SANU uređen u duhu onog Si-En-En slogana da slika vredi hiljadu reči.

U tom objavljenom obraćanju, predsednik SANU, akademik Nikola Hajdin iznosio je neke tehničke detalje u vezi sa izveštajem o radu Akademije u protekloj godini. Bio je veoma ponosan na organizovanje internacionalne konferencije i izložbe o Milutinu Milankoviću. Reče da je to od velikog značaja i da je Milanković u rangu Tesle ili Pupina, što je i nesporno. Nije se osvrnuo na to što je Milanković neuporedivo manje poznat, zapravo nepoznat. Međutim, imajući u vidu da su čak i iz same Akademije na tu izložbu poslali tuđu sliku, a ne Milankovićevu, pa su se posle brže-bolje ispravljali kada je neko od posetilaca rekao – aman ljudi to nije Milanković – jasno je zašto je ta kritika otpala... Elem, Hajdin se nije, dakle, bavio nekim stvarima koje dopiru nešto dalje od unutrašnjih zidova Akademije, što ne ocenjujemo ni ovakvim ni onakvim. Tek da se to konstatuje.

Međutim, da li zbog neke, budi bog s nama, paralele koja možda i ne postoji, a mogla bi da se odnosi se na kontroverzni Memorandum SANU; da l' zbog toga što je to ustanova parekselans em intelektualna, em nacionalna; da l' jednostavno zbog toga što mu se učinilo da bi moglo to tu da se kaže, predsednik Tadić najavi krupne pomake u rešavanju pitanja Kosmeta. I kaže Tadić:

U pregovorima o budućem statusu Kosova potreban nam je drugačiji pristup, "to je ono što danas Srbiji treba. Nefleksibilnost je jedan od temeljnih problema sa kojima se suočavamo. Inovativnost je više nego ikad potrebna u donošenju političkih odluka... Onaj ko nije naučio jednostavnu lekciju da rigidan, krut i preterano tradicionalan pristup koji nije dao rezultate ne može da bude ponovljen ni u budućnosti, gubi pravo i legitimitet da obavlja posao u sadašnjosti... Potrebno je uspostaviti novu odgovornost u društvu i zato se zalažem za netradicionalni pristup uz poštovanje tradicije... među akademicima ima ljudi koji su sposobni da doprinesu ukupnoj stvari i interesima društva i države, ali i onih koji možda ne doprinose u punom smislu pozitivnim procesima... Ali, svako mišljenje je dobrodošlo i toga moramo da budemo svesni. Za nama mora da ostane vreme u kojem su ljudi tretirani kao opasni zbog drugačijeg mišljenja i kao izdajnici zbog drugačijeg pristupa, jer od krutog, tradicionalnog i takozvanog patriotskog mišljenja društvo nije imalo nikakve koristi, samo je patilo i kretalo se iz tegobe u tegobu"[1]

Ako preskočimo deo izjave koji neodoljivo podseća na onu skasku o gostu koji dolazi na krsnu slavu, a onda domaćinu priredi neizrecive neprijatnosti, dakle, ako preskočimo onu ćušku o tome kako nisu svi akademici dobri i ne rade za pravu stvar, ipak je jasno da predsednik hoće da promeni politiku prema Kosmetu. Ako, opet, preskočimo i onaj transcendentalni eksperiment o primeni netradicionalnog pristupa uz poštovanje tradicije za koji smo sigurni da ni sam predsednik ne zna zašto ga je naveo, ali smo uvereni da sam misli da je to mnogo jaka sentencija, ni za najmanje ne umanjujemo njegovu želju da menja politiku prema Kosmetu.

Elem, pošto je politika prema Kosmetu jednostavno neodrživa i nerealna ona se i nužno, pre ili kasnije, mora menjati. Predsednik misli da je sada vreme i to je najmanje sporno. Nevolja je u tome što je sporno to u kom će se pravcu ona menjati. A to se može, čini se iz ove perspektive, samo u dva pravca i oba vode do regulisanja dobrosusednih odnosa Kosova i Srbije, na čemu EU insistira ili će tek insistirati.

Prvi pravac: Priznavanje faktičkog stanja, dakle Kosova u sadašnjim granicama do kojeg će Evropska unija pokušati da dođe i dalje, ako čak i ne bude direktnog dogovora Srba i Albanaca. EU to radi stezanjem raznoraznih omči oko vrata Srbije preko nekih trabant država EU, poput ove haške omče koju egzekutorno zateže Holandija. Nalaziće i druge ad-hok povode: stari dug, imovina, ljudska prava... bilo šta što se učini produktivnim da bi odložili prijem u EU. A na drugoj strani, tiho, ali dovoljno jasno neki drugi, dobri policajac, poručivaće Srbiji da sve to ne mora tako da ide i da će svi problemi jednostavno nestati, ako uredi dobrosusedske odnose sa Kosovom. Ova politika odgovara Americi i Albancima, ali je njen najveći nedostatak neizvesnost koju donosi srpska strana. Odnosno, nije izvesno da će Srbija ikada pristati na tako nešto čak i pod uslovom da nikada ne postane deo EU.

Drugi pravac: Dogovorno razgraničenje Srba i Albanaca i uređivanja sveukupnih odnosa Kosova i Srbije. Ovo je rešenje za koje su se mnogi zalagali. To svakako podržavaju i mnogi srpski nacionalistički krugovi. Od mnogih akademika, Đinđića, Čovića, verovatno i Koštunice, pa do DS i čak liberalnih intelektualaca kao što su Vesna Pešić i drugi. Velika prednost ovog rešenja je to što bi se ono utanačilo na osnovu istorijskog dogovora dva naroda – srpskog i albanskog, i to bi po našem sudu bilo od suštinske važnosti, a mnoge države Evrope uključiv i Rusiju podržavaju ovakav obrt. Sve to izgleda moguć put za izlaznu strategiju nakon presude Međunarodnog suda, a pošto se srpska strana duboko zakopala u iracionalnu Koštuničinu politiku o Kosmetu na jednoj strani, a s druge strane, istovremeno se omogućava da međunarodna zajednica pokuša da ispravi sopstvenu grešku sa kršenjem prava i priznavanjem secesije.

Dakle, ako predsednik misli da pođe ovim drugim pravcem, to onda zaslužuje respekt. Ali, ako ne bude u tome imao snage da izdrži do kraja, pa se to, u putu ka zamišljenom cilju, pretvori zapravo u prvi pravac, svoju suprotnost, onda je bolje da i ne pokušava. Dakle, predsedniče, na ovom polju niko nema prava na pokušaje. To mora da se završi uspehom.