Nacionalna odgovornost ili duboka kriza

- Ne isključujem da se neki od mogućih planova sastoji iz sledećeg scenarija: Tadić odbija da da mandat da se obrazuje nacionalna vlada, čeka se da prođe tri meseca, onda se raspisuju novi izbori kako bi blok oko DS-a, sa LDP-om, Palmom, Krkobabićem i manjinama, pokušao da ipak dobije skupštinsku većinu. Ali, takvo izigravanje demokratskih institucija može da ima nesagledive posledice. Niko odgovoran ne bi trebalo da se šali sa takvim stvarima - rekao je za „Pravdu” prof.dr Slobodan Antonić, politički analitičar,

Da li je najava Dragana Markovića Palme da neće sa Koštunicom kriza u u formiranju nacionalne vlade?

- Problem je što javnost još uvek ne zna kakav je tačno koalicioni sporazum SPS-a, Palme i Krkobabića. Iz izjava vrha SPS-a može da se nasluti da su mandati ipak u rukama Dačića, kao nosioca liste. To znači da ako Dačić želi, on može da uzme te mandate i popuni ih svojim ljudima.

Ali, da li lider SPS-a to iskreno želi?

- Videli smo da Dačić izjavljuje da i koalicija sa DS-om ima prednosti. Eventualno puštanje Palmi da zadrži svoje mandate i uđe u vladu sa DS-om može samo da znači da se Dačić već dogovorio sa Tadićem. Palmin prebeg DS-u ne može se dogoditi bez prećutne saglasnost Dačića. Ipak, da bi DS zajedno sa LDP-om i manjinama imao većinu, Dačić bi morao da pusti i Krkobabića. Ne znam kako bi ostatak rukovodstva SPS-a gledao na to.

Koju bi cenu u tom slučaju platio SPS?

- Ako je SPS napravio koaliciju sa SRS i DSS na nivou Beograda, Dačić bi mogao da se nada da ne bi bila tolika šteta po njegovu stranku. Mogao bi da kaže da je SPS umiljato jagnje koje dve majke sisa. Ali, to bi verovatno bila ne sasvim ispravna računica.

Hoće li Dačićevi glasači prihvatiti takvu njegovu odluku?

- Dačić će svakako morati dosta toga da objašnjava. Međutim, pitanje je koliko će javnost insisitirati na pitanjima nezgodna po Dačića. Ako Dačić zadrži dobre odnose sa oba bloka, to može amortizovati veliki deo naših medija. Oni su ionako pod kontrolom stranaka i stranačkih tajkuna. Tako bi čitava stvar mogla brzo da legne. Ali, ostaje istorijska odgovornost Dačića ukoliko dođe do rđavih posledica po nacionalne interese.

Kakve bi konsekvence mogle da proizađu iz formiranja «evroreformske» vlade?

- Moguća su dva scenarija. Prvi je da takva vlada napravi ozbiljan zaokret u državnoj politici. To bi značilo odustajanje od borbe za Kosmet i prihvatanje svega što se od nas traži iz Brisela i Vašingtona. To bi verovatno bilo praćeno i „čišćenjem” medija od svih onih koji postavljaju nezgodna pitanja. Druga mogućnost bi bila da takva vlada ne zapostavi baš sve nacionalne interese, da proba da se bori za Kosovo, a medije da ostavi na miru. No, čak i uz najbolju volju «evroreformista» da brane nacionalne interese, bojim se da su njihove obaveze prema centrima moći iz inostranstva već tolike da će oni teško moći da izbegnu prvi scenario.

Ako vlast odustane od odbrane nacionalnih interesa, ko drugi može da ih brani?

- Naravno, ako država ne brani nacionalne interese, onda nema ko drugi to da čini i sve odlazi u provaliju. Recimo, kada je Vojvodina u pitanju, ako država Srbija ne vodi dovoljno računa o srpskom nacionalnom interesu, lako je moguće da dođe do daljeg razvoja tzv. vojvođanskog identiteta i do pokušaja stvaranja nekave «vojvođanske nacije». A sve po crnogorskom modelu Mila Đukanovića.

Znači, nacionalno neodgovorna vlada bi samo potpomogla takve procese u srpskoj Vojvodini!?

- U Vojvodini već imate dominaciju autonomaša, pa i secesionista. Ne mislim samo na Čanka. Ni Pajtić u tom smislu izgleda da nije bolji. DS Vojvodine je zapravo jedan „korpus separatum” u okviru samog DS-a. Ako pogledate šta sve Pajtić govori i radi, videćete da je on preuzeo glavne ideje Nenada Čanka. Sa nacionalno indiferentnom centralnom vladom, takve snage u Vojvodini za četiri godine lako bi mogle da napreve «vojvođansku naciju», «vojvođansku crkvu» i «vojvođanski jezik».

Nije li taj proces već na delu?

- Slažem se. Mene posebno zabrinjava što Tadić svakoga dana sa TV ekrana šalje poruku da je «Vojvodina već u Evropi». Time se pravi razlika između «evropske Vojvodine» i nekakve «zaostale» Srbije. Takve poruke su netačne i opasne. One su zapravo u funkciji vojvođanskog secesionizma. Dosad je, makar, postojala republička vlada sa kakvim-takvim nacionalnim opredeljenjem. Zamislite šta će biti ako i na republičkom niovu prevladaju nacionalno indiferentne snage. Separatisti bi očas posla napravili još jednu državu na srpskom tlu. A gubitak Vojvodine bio bi nacionalna katastrofa, teža od bilo koje druge. Odlazak Vojvodine značio bi ne samo gubitak ekonomski važnog dela teritorije, nego bi doveo i do novog izbeglištva. Jedan broj Srba svakako ne bi želeo da ostane u antisrpskoj Vojvodini.

Kako je, uopšte, srpsku Vojvodinu moguće učiniti antisrpskom?

- To se postiže promenom nacionalne strukture. Lako mogu da zamislim secesionističku vlast koja se dodvorava Nemačkoj i Zapadu, tako što obećava vraćanje zemlje u Vojvodini Nemcima. Nadam se da do toga neće doći. Ali samo iz tog detalja vidi se koliko je pitanje nove vlade istorijsko pitanje za Srbiju.

Otkud, odjednom, pomirenje dijametralno suprotnih stavova DS i SPS oko pitanja socijalne pravde u Srbiji?

- Mislim da i Tadić i Dačić dosta naivno računaju na nekakve velike evropske fondove kojima će kupiti socijalni mir. U predizbornoj kampanji Tadić je pominjao čak tri milijarde evra godišnje koje će EU dati Srbiji. To je fantazija. Ono što je realno jeste najviše deseti deo toga. Bilo bi mnogo bolje misliti o tome kako da se pravednije raspodeli ono što se u Srbiji već stvara, kako da se obezbedi bolja zaštita socijalno ugroženih i kako da se zaštitite radnici od neodgovornih poslodavaca.

Koliko je realno plašenje naroda prekidom investicija ukoliko koalicija oko DS-a ne formira vladu?

- Istraživanja pokazuju da je ozbiljan ekonomski razvoj ostvaren samo u onim državama čije je stanovništvo štedelo i iz te štednje su se, preko domaćih banaka, razvijale investicije. Primeri za to su posleratna Nemačka i Japan. Međutim, ove zemlje nisu privatizovale svoj bankarski sisitem kao što je to uradila Srbija. Glavni problem Srbije nije strah investitora, nego to što ovde nema jakih domaćih banaka koje bi mobilisale štednju stanovništva u korist investicija. Srbija je potpuno zavisna od stranih banaka. A njih ne zanima razvoj Srbije već samo kako da što više novca ispumpaju iz zemlje.

Šta bi sve moglo da oteža funkcionisanje nove nacionalno odgovorne vlade?

- Veliki problem za takvu vladu može biti to što «evroreformsiti» kontrolišu medije, finansijski sektor, deo sindikata, mnoge kulturne institucije... Uz podršku iz inostranstva, «evroreformisti» bi mogli da pokušaju da sruše vladu u prvih nekoliko meseci. Taj scenario rušenja nepodobnih vlada je odavno poznat. Tako je svrgnut i Aljende u Čileu. Ali, ako Vlada jasno stavi do znanja da je stabilna i spremna za borbu – naravno u okviru ustava i zakona – i ako se budu povlačili pametni potezi, šanse da takva vlada prežvi prvi udar i zatim izdrži ceo mandat nisu male. Najvažnije je, naravno, izdržati prvih nekoliko meseci.

Kako objašnjavate Tadićevu pretnju da će sprečiti formiranje vlade nacionalnog bloka «svim demokratskim sredstvima»?

- Opasna je i sama pomisao da predsednik države ne dozvoli formiranje vlade bloku koji ima parlamentarnu većinu.To potkopava demokratiju u Srbiji i vodi opasnoj destabilizaciji. Lično se nadam da je Tadić ovo izgovorio u euforiji. Ali, ako je zaista naumio da tako nešto pokuša, biće to svojevrstan državni udar. To će otvoriti ozbiljnu ustavnu krizu. A ona lako može da sklizne u građanski sukob sa nesagledivim posledicama. Nadam se da do toga ipak neće doći.

Antrfile

Radikalno: Kosmet „prelomio” Koštunicu

- Koštunici je pozicija u vladama sa Dinkićem i Tadićem bila znatno komotnija nego što će mu biti sada, ako napravi vladu sa radikalima. On će protiv sebe imati i medije, i finansijski sektor, i sindikate, i sve druge delove društva koji su pod kontrolom nadnacionalnih struktura. Isto bi bilo i da je ušao u kolalciju sa radikalima 2003. ili 2007. Koštunica bi verovatno i sada više voleo da može da izbegne tu golgotu. Međutim, posle amputacije Kosmeta, situacija je takva da više nema kud. Ako neće da odustane od sopstvene nacionalne politike, on mora da napravi savez sa radikalima i socijalistima, i upusti se u borbu. Pa šta mu bog da.

Antrfile

Problematično: SSP ne može da se poništi

- Sporazum o stabilizaciju i pridruživanju formalno ne može da bude poništen, pošto nije ni usvojen. A biće usvojen tek ako ga ratifikuje skupština Srbije. Ono što se može uraditi jeste da se nova vlada ogradi od Đelićevog potpisa i da nova skupština odbije da ratifikuje sporazum. Postoji još jedna mogućnost, a to je da SSP bude usvojen u skupštini uz dodatne uslove pod kojima bi bio primenjivan. To je po međunarodnom pravu moguće ako se u vremenu od parafiranja do ratifikovanja ugovora desi nešto važno. A upravo se to desilo sa proglašenjem secesije Kosova. I ako parlamenti drugih potpisnica kod usvajanja SSP ne budu odbacili tu korigujuću izjavu naše skupštine, onda ona postaje sastavni deo ratifikovanog ugovora. Ali, realno, nije prevelika mogućnost da se to desi.

Antrfile

Konsenzus: Nacionalni interes iznad svega

- Stvari u Srbiji ne mogu brzo da se poprave. Nova nacionalna vlada morala bi da pokaže maksimalnu ozbiljnost da bi Srbija uopšte mogla da se pomeri s mrtve tačke. Ministri u novoj vladi ne smeju ni da pomisle na bilo kakvo namirivanje ličnih ili partijskih inetresa. Cela vlada mora da od samog početka zapne da radi sa maksimalnim kapacitetom. I tek onda su mogući neki rezultati. Finansijski sektor treba stabilizovati, u medijskom ratu se ne sme izgubiti, valja očuvati ustanove sisitema... Samo tako vlada može da preživi i pokuša da zatim pređe u ofanzivu. Naravno, sve to pod pretpostavkom da su uspostavljeni iskreni partnerski odnosi sa Rusijom. Ne kao sa novim stranim gospodarom, već kao sa silom saveznicom i istorijskim prijateljem.

Intervju u listu Pravda, 24-25. maj 2008, str. 16-17.