Na marginama jedne čestitke: Srbija kao garant Dejtona

Bakir Izetbegović – Šansa koju RS ne sme da propusti

Dejton čiji je garant i Srbija ratifikovan je u Savetu Bezbednosti UN što čime je i formalno postao deo sistema međunarodnog prava pod okriljem UN. S druge strane, Srbija (SRJ) je 1997. demonstrativno napustila Bonsku konferenciju[1] upravo zbog neslaganja sa „bonskim ovlašćenjima“ jer su,suprotna Dejtonu.

Najnovija faza pritisaka na RS pokazuje da SAD i EU nastavljaju politiku dvostrukih standarda bez obzira na njene bumerang efekte koji se ispoljavaju kroz produženu nestabilnost u BiH i šire. Pogubnost politike dvostrukih standarda, jednostranost u podršci terorističkoj OVK i secesiji Kosova i Metohije po svaku cenu, vraćaju se sada SAD-u i EU u vidu Izveštaja Dika Martija koji razotkriva duboko licemerje i prljave metode kojima se ta politika služi.

Unitaralizacija u BiH nasilničkim oduzimanjem ustavnih ovlašćenja RS zagarantovanih Dejtonskim sporazuom odvija se da bi SAD i EU izašle u susret željama i interesima bosanskih Muslimana, i time podmirili širi interessi Zapada. Ne jednom su istaknuti američki političari isticali zasluge SAD za „stvaranje muslimanske države u srcu Evrope“. Incko sada koristi i dolazak Bakira Izetbegovića (sin Alije Izetbegovića) za novog člana Predsedništva BiH da bi privoleo rukovodstvo RS da prihvati ustavne promene suprotne Dejtonu. Pošto je Bakir, navodno, umeren i konstruktivan političar to je prilika da se Banja Luka oslobodi svih predubeđenja i strahovanja da bi ustavne promene mogle biti zlonamerne, odnosno, štetne po RS.

Unitaralizacija u BiH nasilničkim oduzimanjem ustavnih ovlašćenja RS zagarantovanih Dejtonskim sporazuom odvija se da bi SAD i EU izašle u susret željama i interesima bosanskih Muslimana, i time podmirili širi interessi Zapada. Ne jednom su istaknuti američki političari isticali zasluge SAD za „stvaranje muslimanske države u srcu Evrope“.

Incko kaže: „Izborom Bakira Izetbegovića za člana Predsedništva BiH imaćemo potpuno novu situaciju, novi zamah koji treba iskoristiti“[2] Dakle, poruka je jasna, ko ne vidi „potpuno novu situaciju“, ko je protiv šanse i „zamaha“ što ga donosi Izetbegović - snosiće odgovornost, iskusiće na svojoj koži „bonska ovlašćenja“!

Niko, zaista, ne sumnja u to da Valentin Incko uživa podršku Vašingtona i Brisela, da sa tom podrškom, u krajnjoj liniji, može i otvoreno da preti, da smenjuje i danju i noću, ali toliko potcenjivanje zdrave pameti kakvim odiše ocena o „potpuno novoj situaciji“ i „zamahu“ koje donosi izbor Izetbegović je, najblaže rečeno, preterano i štetno.

Evropski – unitarna Bosna i federalizovana Srbija

Dakle, u slučaju BiH, SAD i EU nameću centralizaciju vlasti (nadležnosti) u Sarajevu, jer je to, navodno, uslov efikasnije, moderne, valjda i demokratskije, države. Čak je i oduzimanje i centralizacija imovine koja se nalazi u RS uslov napredovanja prema Evropskoj uniji. U slučaju Srbije, SAD i EU imaju sasvim drugačije zahteve. Da bi joj se priznao status moderne i demokratske evropske zemlje, da bi postala kandidat za člana EU, od Srbije se traži da prihvati ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije, odnosno, da uspostavi „dobrosusedske odnose“, da Vojvodini prizna federalni status, da promeni Ustav kako bi izvršila korenitu decentralizaciju državnih funkcija, da regionima (pokrajinama) i lokalnoj samoupravi prenese, pored ostalog, vlasništvo nad državnom imovinom na njihovim teritorijama. Može li se očekivati da Inckov partner na Kosovu i Metohiji, Piter Fejt zatraži centralizaciju državne (društvene) imovine Srbije, koja je sada uzurpirana, njenim stavljanjem pod kontrolu Srbije, odnosno, Beograda? Jer, i jedan i drugi, predstavljaju istovremeno „međunarodnu zajednicu“ i EU i primenjuju iste, evropske standarde.

Nažalost, zasad, praksa SAD i EU pokazuje da jedne standarde i zahteve primenjuju kad je reč o BiH, sasvim suprotne kad je reč o Srbiji, odnosno, Kosovu i Metohiji. Tako je od početka jugoslovenske krize. Da li će tako i ostati, ostaje da se vidi.

Licemerna politika SAD i EU ima jasne iste ciljeve i iste posledice, koje je ovom prilikom suvišno objašnjavati. Ono što nedostaje to je odgovor Vašingtona i Brisela na pitanje - zašto prema Srbiji i srpskom narodu na Balkanu nastavljaju suštinski istu, ili još rigorozniju politiku svih godina nakon „demokratske revolucije“ oktobra 2000. koju su vodili celu deceniju pre toga? Sa Slobodanom Miloševićem, koga su tretirali kao svog protivnika, kako tako, postigli su dva suštinski bitna sporazuma – prvi, Dejtonski kojim je postignut mir u Bosni i utvrđen sistem na kome mir počiva. Garantovanje postojanja i nadležnosti Republike Srpske neodvojiv je deo tog sistema. I drugi, rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 (iz 1999. godine) kojom je okončana agresija NATO na Srbiju (SRJ) i kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, odnosno, da se Pokrajina Kosovo i Metohija ostati pod suverenitetom Srbije, čak i da će, u tom smislu, i delovi srpske vojske i policije imati pravo da se vratite u Pokrajinu, uključujući povratak i na granice.

U slučaju Srbije, SAD i EU imaju sasvim drugačije zahteve. Da bi joj se priznao status moderne i demokratske evropske zemlje, da bi postala kandidat za člana EU, od Srbije se traži da prihvati ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije, odnosno, da uspostavi „dobrosusedske odnose“, da Vojvodini prizna federalni status, da promeni Ustav kako bi izvršila korenitu decentralizaciju državnih funkcija, da regionima (pokrajinama) i lokalnoj samoupravi prenese, pored ostalog, vlasništvo nad državnom imovinom na njihovim teritorijama.

Od „demokratske revolucije“ u Srbiji oktobra 2000. Vašington i Brisel ubrzano rade na reviziji i negiranju značaja i jednog i drugog međunarodno-pravnog dokumenta. Što je najvažnije u tome brzo napreduju koristeći ne samo metod „štapa i šargarepe“ već i kooperativnost vlasti, o nevladinom sktoru i nekim političkim partijama da se ne govori. Kako objasniti da kooperativnoj, prijateljskoj, „demokratskoj“ vlasti ni formalno, faktički još manje, ne priznaju ni onoliko koliko su priznavale autoritarnoj vlasti?

Konstruktivna čestitka

Retko kad se prigodnim čestitkama povodom nacionalnih praznika posvećuje veća pažnja. To je razumljivo jer su sastavljene od toliko puta ponavljanih izraza i fraza. Samo bi poneko između protokolarnih izraza, našao vešto upakovanu poruku ili signal. Nešto je drugačija čestitka Predsednika Borisa Tadića upućena ovih dana Predsedniku Miloradu Dodigu povodom 19. godišnjice osnivanja Republike Srpske.

U toj čestitci, gotovo integralno objavljenoj u svim važnijim medijima u Beogradu predsednik Tadić, pored ostalog, kaže: „Želim Vam uspeha u nastojanjima da se u vreme svetske ekonomske krize poboljša standard građana RS“. Nedvosmislena, jasna i može se reći, pragmatska želja: bolji život. Što često ponavlja da želi građanima svoje zemlje, Predsednik Srbije želi i građanima Republike Srpske. Koliko u svečarskoj atmosferi paše pominjanje svetske ekonomske krize, koliko je socijalno-ekonomska situacija u RS i Srbiji posledica svetskih a koliko izvorno domaćih uzroka – ostavimo po strani. Možda je to samo dozivanje pameti: do boljeg života može se stići samo ubrzanim hodom ka Evropi, odnosno, ka evroatlantskim integracijama. Upravo onako kako je eksplicite poručeno Istambulskom deklaracijom.

Ali, vidljivo je, tu RS nailazi na Visokog i predstavnika EU Valentina Incka koji je veoma nezadovoljan stavovima rukovodstva Republike Srpske, posebno, predsednika Dodika. Pre nego što upiše prelaznu ocenu, Incko traži ustavne promene, dalje odricanje RS od svojih nadležnosti po Dejtonu, centralizaciju vlasti u Sarajevu do ograničavanja konsensusa, imovine i finansija u Sarajevu, inače,slede „bonska ovlašćenja“. Upravo je za dan RS darivao suspenziju Zakona o državnoj imovini koji je donela Skupština RS.

Predsednik Srbije u telegramu-čestitki kaže da će se „Srbija kao potpisnik Dejtonskog sporazuma i dalje zalagati za dogovor tri konstitucionalna naroda i dva entiteta“. Dogovor o čemu? O ustavnim promenama koje, zna se, pokreću bosanski Muslimani nezadovoljni obimom vlasti dobijene po Dejtonu. Da li RS želi prenos stečenih i garantovanih nadležnosti u Sarajevo, da li je nezadovoljna Dejtonom? Koliko je poznato iz izjava njenih legitimnih predstavnika i odluka njenih institucija, ne želi da se odriče stečenih prava, nije joj u interesu, neće da trguje nacionalnim i državnim interesima, neće u EU po svaku cenu. Tako govore njeni izabrani predstavnici.

BiH se čuva Dejtonom, a ugrožava revizijom

Predsednik Tadić u telegramu-čestitki ocenjuje: „Putem dogovora najbolje može biti obezbeđena celovitost Bosne i Hercegovine i njen brži napredak u evropskim integracijama“. A zatim, Predsedniku Dodiku, odnosno Republici Srpskoj poručuje: „Neka odluke RS budu pun doprinos takvoj budućnosti vaše zemlje“.

Sve, reklo bi se, jasno i korektno rečeno.Ipak, ima mesta za pitanja. Prvo, koliko je ovo čestitka povodom praznika RS, a koliko je praznik samo povod za saopštavanje političkih stavova o ustavnim promenama u jednoj susednoj državi, članici OEBS-a i Ujedinjenih nacija, u ovom času, i aktuelnom predsedniku Saveta bezbednosti? Neobično je što se ti stavovi, uključujući i šta Srbija očekuje od institucija Republike Srpske, saopštavaju javno? Kao da je neko zatražio da Srbija izjavi da je budućnost Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i da njene institucije prestanu da pominju načelo referenduma, čak ni kao zaštitu od sve većih pritisaka ka unitarizaciji, odnosno, ukidanju RS? Kome je upućena poruka da se putem pregovora najbolje može obezbediti celovitost BiH? Po našem dubokom uverenju celovitost BiH se čuva doslednom primenom Dejtona, a ugrožava se nastojanjima da se izvrši njegova revizija, direktno ili zaobilazno. Ta opasnost nije manja zato što reviziju zahtevaju SAD i EU! Naprotiv. Podleganje pritiscima EU i SAD da se od RS pretnjama i ucenama iznude nova ograničavanja njenih prava stečenih po Dejtonuje ravno je saučesništvu u daljoj destabilizaciji i BiH i regiona, pogotovu, što se u susedstvu primenjuje ista opasna politika kršenjem rezolucije SB 1244 o Kosovu i Metohiji.

Nešto je drugačija čestitka Predsednika Borisa Tadića upućena ovih dana Predsedniku Miloradu Dodigu povodom 19. godišnjice osnivanja Republike Srpske.U toj čestitci, gotovo integralno objavljenoj u svim važnijim medijima u Beogradu predsednik Tadić, pored ostalog, kaže: „Želim Vam uspeha u nastojanjima da se u vreme svetske ekonomske krize poboljša standard građana RS“. Nedvosmislena, jasna i može se reći, pragmatska želja: bolji život.

Drugo,ako se već prihvati javno tretiranje važnih pitanja uz pozivanje na status Srbije kao države garanta, bilo bi, po našem mišljenju, sasvim osnovano i principijelno afirmisati principijelni stav da će se Srbija, kao garant Dejtonskog sporazuma, i dalje zalagati za njegovu doslednu primenu u interesu mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu i u Evropi. Dužnost i uloga garanta nekog sporazuma sigurno nije da podržava njegove promene, zaobilaženje, ili negiranje, već da traži i obezbeđuje njegovo očuvanje, snagu i doslednu primenu? Ne vidim koga bi, naročito, zašto bi, to smetalo bilo kome. Želim da verujem da Srbija ostaje privržena poštovanju i doslednoj primeni Dejtona i da nema interesa da direktno, ili indirektno podržava njegovu reviziju. Najmanji je interes Srbije da prihvati uprezanje u američko-briselska kola za vršenje pritisaka na RS. Kakvi god bili interesi Srbije da očuva i unapredi svoje odnose sa SAD i EU to nikada ne sme da se ostvaruje po cenu udaljavanja od Dejtonsko-pariskog sporazuma i od rezolucije SB 1244. Najzad, iskreno verujem da jedino dosledna primena i poštovanje Dejtona predstavljaju garanciju mira i trajne stabilnosti u BiH. I više od toga, cela arhitektura odnosa uspostavljenih na prostoru bivše Jugoslavije posle 1995. suštinski zavisi od poštovanja Dejtona i rezolucije SB UN 1244.

U javnosti i Srbije i RS svakako bi bila dobro primljena afirmacija saradnje na osnovu Sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima, tim pre, što je i taj vid saradnje predviđen Dejtonsko-pariskim sporazumom. Ali, za to, očigledno nije bilo mesta u telegramu-čestitki jer je prostor popunjen deklarisanjem odnosa Srbije prema ustavnim promenama u BiH.

Šta bi sa statusom Kosmeta i rezolucijom SB 1244?

Srbija je 9. septembra 2010, u GS UN napustila sopstvenu i prihvatila rezoluciju-diktat SAD/EU o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde. Sve priče o kontinuitetu državne politike su puko (samo)zavaravanje bez ikakvog pokrića u stvarnosti. U toj rezoluciji, koja se bez iakvog osnova predstavlja kao nekakav kompromis, ne pominju se ni rezolucija Saveta bezbednosti 1244 kojom najvažniji organ svetske organizacije garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, niti status Pokrajine kao predmet budućih pregovora. Nametanje teme o brizi vlasti za rešavanje životnih pitanja Srba na Kosmetu, vraćanja prognanih, sudbine nestalih i otetih, statusa srpskih svetinja – koliko god bila prijemčiva za javnost, teško može eliminisati zabrinutost. Ta zabrinutost dolazi otuda što je vlast iz javnog političkog života gotovo potpuno izostavila zahteve da se buduća rešenja moraju tražiti u okvirima rezolucije SB 1244 i da je budući status Pokrajine za Srbiju otvoren problem koji će se rešavati pregovorima, a ne politikom svršenih činova. Državni predstavnici više ne pominju sintagmu „i Kosovo i EU“, zaboravili su na tvrdnje da su „Kosovo i članstvo u EU dva nezavisna procesa“, da je „Euleks statusno neutralan“ i mnoge druge namenjene domaćoj javnosti. Sada se javljaju nova tumačenja kao, na primer, da u dobrosusedstvu sa Kosovom, što je zahtev EU, nema ničega lošeg, da nezavisnost jedino može priznati Vlada svojom odlukom na sednici. Pošto to Vlada neće učiniti, budući pregovori Beograd - Priština, bez obzira na format i nivo, eventualni potpisani sporazumi neće značiti implicitno priznanje nezavisnosti.

Zaista, nije li vreme da se razmisli - kolika je cena „napretka Srbije na evropskom putu“?