Politički život | |||
Može se reći ponešto na račun predsedavajućeg, mada nije baš poželjno, može se reći, tu i tamo, i protiv vladajuće stranke - ali ne sme se ništa reći na račun Aleksandra Vučića |
četvrtak, 10. maj 2018. | |
Nisam došao na ovaj odbor da se žalim na izrečenu meru opomene i kaznu koju sam dobio, ali mogu da kažem povodom ovih diskusija da sam bio prisutan u obe ove situacije o kojima su prethodno govorile moje kolege. Neću sada da govorim o svom slučaju, reći ću o tome nešto na kraju. Mislim da su i koleginica Stamenković i kolega Marko Đurišić dobili te svoje kazne zaista na pravdi boga i mislim da oni spadaju (uz, hajde da kažem, i moju malenkost, i još neke) među najtolerantnije, najodmerenije i najumerenije poslanike – što naravnone znači da nemamo svoj stav, i da taj stav ne izražavamo relativno oštro i argumentovano. Ali, u svakom slučaju, ne spadamo u one konfliktne poslanike, kakvih, pošteno govoreći, ima i na jednoj i na drugoj strani. Postoje neke kolege i sa strane vlasti i opozicije, koji iz nekih, možda, političkih interesa ili iz razloga temperamenta ili promocije vole tako da se ponašaju. Ali i kolega Đurišić i koleginica Stamenković, pa i moja malenkost – svakako nismo među njima. I zato su te opomene koje smo dobili, iako je svaka od tih priča različita, mislim, pre svega izraz i simptom jednog većeg i jednog mnogo dubljeg problema, koji je mnogo važniji od naših kazni i opomena, koje će biti ili neće biti izglasane. Kažem da nemam ništa protiv, došao sam ne da se branim nego da ukažem, kolegijalno i zaista dobronamerno, na jednu praksu i jednu tendenciju urušavanja ovog parlamenta koja nije dobra i koja se ni po koga ne može dobro završiti.
Nesporno je da je teško narušen ugled skupštine i da se dodatno narušava. Nije to samo od skora, to je već dugo tako i taj imidž, ta slika skupštine u javnosti posledica je svesnog ili polusvesnog udruženog rada više vladajućih političkih garnitura, medija, kao i samih poslanika koji tome doprinose svojim ponašanjem. S tim da sam možda njih (poslanike) trebao staviti na početak. Naravno da ne možemo očekivati od skupštine da bude Akademija nauka, neka akademska katedra ili simpozijum, mada znamo da se na katedrama ili simpozijumima često vode veoma žustre debate, koje ponekad gotovo nalikuju na naše skupštinske. Dakle, ne možemo očekivati pozorišnu atmosferu, ali mora postojati neki minimum reda i tolerancije. Mislim da naši predsedavajući to ili ne žele ili ne mogu da omoguće. Pri čemu ja, možda malo drugačije od mojih kolega, mislim da predsednica parlamenta, kada želi, može i ima autoritet da zavede red u sali, i to je demonstrirala više puta. (Ali imam utisak da često ne želi to da učini ili da nije zainteresovana.) Ali potpredsednici, predsedavajući u njenom odustvu, pogotovu oni iz manjih koalicionih stranaka, prosto to ne mogu, ne smeju i nemaju hrabrosti. Lično sam bio svedok koliko puta upitno i sa strahom pogledaju u pravcu gospodina Martinovića i redova gde sede predstavnici vladajuće stranke i pogledom traže odobrenje i dozvolu da intervenišu, ili da daju reč po poslovniku nekome iz opozicije. Poslovnik jeste loš, ali ne možemo se večno „vaditi“ na njega i pravdati time ovo stanje svojevrsnog mobinga i diskriminacije koje postoji prema predstavnicima opozicije u ovom parlamentu. Ako je poslovnik loš, imali ste prilike da ga promenite, to je već rekao kolega Mirčić i više puta smo svi to rekli. On nije sjajan, ali problem je u tome što se ni on takav kakav jeste dosledno ne primenjuje. A vi znate da je selektivna pravda je zapravo – nepravda. Ponekad čak i gora i veća od obične nepravde. I ovde upravo imamo to na delu – selektivnu primenu poslovnika, takvog kakav jeste, uopšte ne želim da amnestiram ni one koji su ga pravili, niti da ulazim u to šta je bila njihova namera, ali potpuno je jasno da se i taj i takav poslovnik vrlo selektivno primenjuje. Tražio sam pre nekoliko meseci od ovog odbora i dobio informaciju o odnosu kazni, odnosno koliko je kazni izrečeno poslanicima vlasti i opozicije, prošlo je još nekoliko meseci i taj odnos se dodatno narušio, dodatno proporcionalno pogoršao po opoziciju. Taj odnos je, mislim, bio 55, 56 prema 3 kada je reč o kaznama za pripadnike opozicije i pripadnike vladajuće koalicije. Teško je da baš toliko ovo malo opozicije u parlamentu toliko krši poslovnik i zavređuje sve te kazne. A sada je, u međuvremenu, taj odnos još pogoršan i porastao, tj. deset, dvadeset, pa i trideset puta više se kažnjavaju poslanici opozicije. Vraćam se na poentu, poslovnik je takav kakav jeste, selektivno i tendeciozno se primenjuje na štetu opozicije sa jednim gotovo paničnim strahom, da se ne kaže nešto loše, pre svega o jednoj osobi – to je Aleksandar Vučić. Može se reći ponešto na račun predsedavajućeg, mada nije baš poželjno, može se reći i na račun gospodina Martinovića tu i tamo, i protiv vladajuće stranke, ali ne sme se ništa reći na račun Aleksandra Vučića, niti direktno, niti indirektno. Ovu moju opomenu ja sam upravo zbog toga zaradio. Služim se argumentima. Nemam potrebu da bilo koga prozivam, niti da na bilo čiji račun govorim bilo šta ružno. Ja sam samo primenio (i to, koliko sam video, nije u ovom izvodu stenograma u celini prikazano) onaj isti kriterijum koji nekolicina kolega iz vladajuće koalicije (ako su to kolege) non-stop primenjuje na meni i na drugima, hajde da kažemo, prvacima, „drugacima“ ili „trećacima“ opozicicije. Čuli smo već ovde te izraze „Zgrabinovac“, „Kradulović“, „Vlah“, „Vlaščić“... Različiti su to izrazi, manje ili više uvredljivi, duhoviti ili karikaturalni termini koje nekolicina kolega nadeva i kojima gotovo rutinski oslovljava i za kriminalce proglašava poslanike opozicije, što nas unutra, što neke van parlamenta. Naročito Đilasa, Jankovića i Vuka Jeremića. I to se sve toleriše i kod predsedavajućih prolazi bez opomena.
Ja sam u pomenutom slučaju samo delić toga vratio. Čak sam vas pitao: „A šta mislite kad bi tako neko govorio o vama, odnosno o vašem lideru?”. Pa kada neko osporava i pokušava da problematizuje moje poreklo i moje nacionalno izjašnjavanje, jer ja sam uvek bio Srbin i izjašnjavao sam se kao Srbin i onda kada je popularno bilo biti „Jugosloven“ ili nešto drugo. I sad, posle desete, petnaeste situacije kada sam na taj način bio prozivan, rekao sam, otprilike: „Ne, ja nisam menjao nacionalnost. Ja nisam, ali možda vaš lider jeste. Vaš je lider od pravoslavca postao protestant, a od Srbina - Albanac“. Tako sam zaradio ovu opomenu. Nemam problem sa opomenom, samo bih voleo da se taj kriterijum primeni dosledno na sve poslanike, naročito na poslanike vladajuće koalicije. A ako to ne bude slučaj, a izgleda da nema volje da se to radi, onda ne samo što se nastavlja urušavanje parlamenta, nego se dovodi u pitanje naš ostanak ovde. Opozicija se dovodi u nemoguću poziciju, odnosno mi dolazimo u situaciju da prosto bivamo izguravani iz parlamenta, ili da ipak ostanemo unutra, trpeći pri tom sistematske uvrede i napade, osim ako „ćutimo kao bubice“ i trudimo se da nikoga ne iritiramo. Dakle, ne samo što smo mi kao poslanici onemogućeni da vršimo svoju poslaničku funkciju, nego mislim da je to jako loša slika parlamenta koja odlazi u domaću, a naročito u svetsku javnost i nikome od nas nije potrebna, jer je parlament jedan od simbola i simtoma stabilnosti zemlje, a to je važno iz mnogo razloga, uključujući onu čuvenu priču o „stranim investitorima“, „imidžu“, „ugledu u svetu“ itd. Dakle, mi sa parlamentom u kome nema opozicije šaljemo ružnu i lošu sliku i spolja i unutra. Lično, često trpim često kritike od kolega i prijatelja, a verovatno takve kritike trpe i drugi poslanici opozicije, u stilu: „A što sediš tamo? Zašto sedite tamo i dajete im alibi?” Ja imam čitavu lepezu dobrih odgovora zašto i šta je smisao boravka u parlamentu. Ali neki od tih mojih argumenata sada blede i obesmišljavaju se ovakvom praksom i ponašanjem vladajuće većine u skupštini. Tu mislim i na selektivnu primenu poslovnika prema opoziciji, kao kao i na aktuelnu opstrukciju rasprave o amandmanima koja je sada obesmišljena mnoštvom besmislenih amandmana na uvek prve članove prvog zakona koje podnose poslanici vladajuće koalicije i tako potroše sve vreme predviđeno za raspravu. Doduše, neki glas se ipak čuje, neka poruka se ipak pošalje, ali činjenica je da mi je sve teže i biće sve teže opozicionim poslanicima (mislim na pravu, a ne fingiranu opoziciju) pravdati svoj dalji opstanak u Skupštini, ako se sa tom praksom hitno ne prekine. Hvala. (Izlaganje Đorđa Vukadinovića na sednici Administrativnog odbora Skupštine Srbije, 9. maja 2018.) |