Može li pokrajina imati međunarodne granice

Beogradski forum za svet ravnopravnih više puta je, kao udruženje i preko pojedinih svojih članova, javno ukazivao da sam koncept i suština Predloga Statuta Vojvodine i Predloga Zakona o prenosu nadležnosti – ukoliko se bitno ne izmene – vode stvaranju države u državi, slabljenju i razgradnji Srbije kao suverene evropske države. Neustavni karakter predloga Statuta ne može se prikriti kozmetičkim doterivanjima niti neargumentovanim tumačenjima čiji je jedini cilj da se javnost pokoleba i obmane dok se ovi akti ne usvoje, da bi potom sve išlo trasiranim tokom bez mogućnosti zaustavljanja.

Sve to i sada stoji. Zato se ovde ukazuje samo na nekoliko novih činjenica koje su manje prisutne u javnosti.

Granice bez teritorije

Prvo je pitanje – otkuda pokrajini GRANICE i procedura za njihovo menjanje?! U domaćem i međunarodnom pravu teritorija, stanovništvo i granice, uz monopol sile, isključivo su obeležja i prerogative države. Granice označavaju teritoriju na kojoj se vrši suverena vlast, na kojoj deluje aparat sa monopolom prinude. Može li pokrajina imati monopol prinude? Logično je da ne može, ali onda pokrajina ne može imati ni granice, već eventualno, administrativne granice.

Odredba da se granice Autonomne pokrajine Vojvodine ne mogu menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu zvuči kao zaštita teritorijalne autonomije od eventualnog nametanja promena iz centra, u ovom slučaju, iz Beograda. U stvari, u ovako sročenoj odredbi skriveno je pravo Pokrajine da menja granice. Istina, preko referenduma „njenih građana“, ali je bitno da stiče pravo da ih menja. A onda pitanje – koje granice Pokrajina može da menja na referendumu „njenih građana“? Da li samo one prema drugim budućim autonomnim pokrajinama u Srbiji koje se, u načelu najavljuju (Beograd, Šumadija, Istočna i Zapadna Srbija), ili možda i one prema Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji?! Granična linija na Dunavu prema Hrvatskoj, na primer, još nije u svemu definisana. Može li se desiti nešto što u ovom času mnogima može zvučati kao paradoksalno, da neko u nekoj budućoj vojvođanskoj vladi istupi sa tvrdnjom da je i to granica Pokrajine i da će se otvorena pitanja rešavati u pregovorima Vojvodine i Hrvatske? Blaža varijanta je, da Vojvodina polaže pravo da učestvuje u pregovorima sa Hrvatskom zajedno sa predstavnicima Vlade Srbije.

Glavni ili administrativni

Drugo, zamena izraza „glavni grad“ izrazom „administrativni... centar“ u odgovarajućim normativnim odredbama a zadržavanje naslova poglavlja tih istih odredbi „GLAVNI GRAD“ ne samo da je ilustracija partokratskog egzibicionizma, voluntarizma i ogoljene trgovine, već vid nasilja nad zdravom pameti. Može li iko da objasni kako se na pitanju atributa Novog Sada kao „glavnog grada“ dobija, ili gubi, šansa za „bolji život“ građana Pokrajine?! Osim, razume se, za lidere pojedinih stranaka u Novom Sadu, koji s teškom mukom prikrivaju da sebe već vide kao novopečene predstavnike države u povoju i kojima se u susedstvu smeše crveni tepisi i počasni gardisti.

Jasno je da će partokratija u Novom Sadu, oslanjajući se na neizmenjeni naslov u Statutu, isključivo koristiti termin GLAVNI GRAD – jer to odgovara njenoj prirodi i shvatanju sopstvenog značaja – dok će Beogradu za utehu ostati pozivanje na odredbu „administrativni... centar“ kao dokaz (polovične) doslednosti.  

Konstitutivni razvoj

Treće, RAZVOJNA BANKA VOJVODINE se Statutom i Zakonom o prenosu nadležnosti tretira kao konstitutivna kategorija autonomije. Da nije tako, ne bi bilo potrebe da se uspostavlja tim osnovnim pravnim aktima. Srbija kao država, koliko je poznato, nije ni Ustavom ni zakonom predvidela osnivanje RAZVOJNE BANKE. Ima centralnu, emisionu, ali ne i razvojnu banku. Ako Srbija nema razvojnu banku, to dakako ne znači da takva banka ne treba da postoji u Vojvodini. Međutim, ovde se postavlja pitanje koji su razlozi motivisali tvorce Statuta i Zakona o prenosu nadležnosti da se baš tim osnovnim aktima ustanovi Razvojna banka. Ta činjenica upućuje na zaključak da ovde nije reč o jednoj od banaka na slobodnom tržištu kapitala čije je osnivanje rezultat delovanja slobodnih tržišnih zakonitosti, već o poluzi vlasti, države. Sutra će ta banka da dobija sredstva iz budžeta, od osnivača i akcionara koje će pokrajinska vlada „uveriti“ da je upravo njihov interes da se dogovore i udruže (dogovorna ekonomija, ali demokratska, zašto ne!). Tu će se slivati i sredstva iz „povoljnih“ kredita iz fondova EU i drugih koji će znati da valorizuju asimetrični napredak Vojvodine („u odnosu na Srbiju“) na putu ka evro-atlantskim integracijama. (Nisu li evropski fondovi EU, EDB, SB valorizovali demokratski i reformski napredak Crne Gore sve do priznavanja prava na evro kao domaću valutu i do slobodnog i fer referenduma o samostalnosti?)

Ustav srpski, region evropski

Četvrto, pre nekoliko meseci Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je promenu Ustava Srbije obrazlažući svoju inicijativu, pored ostalog, i potrebom stvaranja osnove za ubrzanje regionalizacije. Jedan od argumenata je bio da za Srbiju nije dobro da ima asimetrični raspored nadležnosti po regionima. Sugerisao je da ovlašćenja i nadležnosti koje je Vojvodina već imala ne treba da budu samo njena privilegija već da i drugi regioni treba da imaju, bar približno, ista prava. Posle takve najave čini se da je bilo logično očekivati da se najpre preciziraju zajedničke osnove (kriterijumi) za regionalizaciju pa da se potom donesu i statuti i zakon(i) o prenosu nadležnosti za sve regione, pa i za Vojvodinu. Ako je to tako, zašto se onda žurilo sa Statutom i Zakonom o prenosu nadležnosti za Vojvodinu? Vojvođansko rukovodstvo ne poriče da je Vojvodina region, ali evropski. Kada je reč o tretmanu u okviru Srbije, kako izgleda, ne želi tretman jednog od regiona tražeći poseban „sui generis” status. Za najmanje jednu članicu vladajuće koalicije to je status republike.

Ko je koga požurio? Da li je neko iz EU vršio pritisak da se Statut i Zakon za Vojvodinu donesu ispred i izvan kriterijuma za regionalizaciju uopšte? Da li je Predsednik Republike u međuvremenu promenio svoj stav o nepoželjnosti „asimetričnih rešenja“? Da li su Statutom i Zakonom o prenosu nadležnosti na Vojvodinu uspostavljeni standardi koji će važiti i za druge regione, odnosno, druge autonomne pokrajine (čl. 82. Ustava)? Mogu li i drugi regioni (pokrajine) računati da im Republika prenese oko 200 novih nadležnosti, da imaju svoje građane, granice, glavne gradove (odnosno, administrativne... centre), razvojne banke, vlade, predstavništva u Briselu...

Od četiri osnovne prerogative države Vojvodina ovakvim Statutom i Zakonom o prenosu nadležnosti dobija tri – teritoriju, granice i stanovništvo („svoje građane“). Što se tiče četvrte – monopola vlasti (prinude), 200 prenetih državnih nadležnosti je više nego solidna osnova. To je, kako vidno zadovoljan reče jedan od lidera vladajuće koalicije, maksimum mogućeg u ovom trenutku. Kada se ova konsoliduju, doći će na red i druga ovlašćenja.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih