Moja jedina krivica je što nisam poginuo od NATO bombe

(Svedok)

Dragoljub Milanović, bivši glavni urednik i direktor Radio televizije Srbije u doba Slobodana Milošević, jedini je krivac što su Vesli Klark, Havijer Solana i ostali „milosrdni anđeli“ u suludoj akciji bombardovanja RTS u Aberdarevoj, svojim bombama iz „F16“, ili, možda, „stelta“ usmrtili 16 radnika RTS, čija je jedina greška što su obavljali svoj posao, pokušavajući da iz srca Beograda pošalju srpsku istinu u svet. Ta srpska istina se, očito, nije dopadala najmoćnijoj sili u istoriji sveta, NATO armadi i Bilu Klintonu koji je bombardovanjem SCG pokušao da zataška Moniku Levinski, i štetnost pušenja u Ovalnom kabinetu.

U ekskluzivnom intervjuu za „Svedok“ Dragoljub Milanović iznosi svoju ispovest, uz primetnu tugu, što i on, uz 16 poslenika RTS, nije poginuo pod NATO bombama.

Tada bi mu, dosistička vlast, valjda, bar posmrtno, oprostila što se srpskom istinom, u etar, suprotstavljao našim NATO prijateljima i saveznicima koji su gađali zgradu RTS, kao i mnoga porodilašta, bolnice, autobuse, mostove, vozove, na noši ubili malu Milicu Rakić...

Ja sam pokriće Amerikancima i opravdanje što su ubili 16 ljudi u RTS-u. Ne mogu da nam oproste što su nas ubijali.

A, i sad mu, za preostali deo života, ne daju mira: zakazano mu je suđenje za navodno nezakonutu deobu stanova radnicima, a mnogi bivši i sadašnji moćnici delili su i dele i kapom šakom čitave kvartove, recimo u Čika Ljubinoj!

Svedok: Vi ste do poslednjeg dana odslužili desetogodišnju kaznu zatvora. Svi, pa i oni koji su osuđeni u Hagu, puštani su ranije, posle odsluženih dve trećine kazne!?

Dragoljub Milanović: Zato što su to i tako odlučili moji politički „prijatelji“ i neprijatelji. Drugog objašnjenja nema.

S: Pre nekoliko dana ste izašli iz zatvora. Sada vas čeka novo suđenje, za deobu stanova. U Srbiji su svi delili stanove kada su bili na pozicijama, ali je malo ko za to odgovarao...

D.M: Za razliku od ostalih, o meni uvek odlučuje neko drugi.

S: Kako sada, deset godina posle, gledate na ceo slučaj, od NATO bombardovanja, pa do Vašeg izlaska iz zatvora. Zašto ste, zapravo, bili u zatvoru?

D.M: Tako su hteli NATO i DOS. Ja sam pokriće Amerikancima i opravdanje što su ubili 16 ljudi u RTS-u. Ne mogu da nam oproste što su nas ubijali.

S: Svojevremeno sam napisao da - ako je Dragoljub Milanović znao da će da padne bomba na RTS, kako je DOS i njegova propagandna mašinerija tvrdila, a i dalje se ista pesma u većini medija peva, da Vi niste i u tom slučaju za zatvor - nego za neku specijalističku instituciju.

D.M: Mislim da ste tu u pravu. Da sam znao, verovatno bih i ja i moji radnici bežali, kao što bi to učinio svaki normalan čovek. Mi smo verovali u ono što piše u međunarodnom pravu. RTS je kao i svaki mediji zaštićen konvencijama. Pa čak i da smo unutra, u zgradi, imali naoružane vojnike, a nismo.

S: Da li je Vaša osnovna krivica što ste ostali živi?

D.M: Mislim da jeste.

S: Da ste i vi te večeri poginuli, ko bi onda bio kriv?

D.M: Verovatno Milošević.

S: Vi ste, znači, zamena za Miloševića?!

D.M: Pa neki tvrde da sam ja držao Miloševića 10 godina na vlasti. Ludost je što uopšte postoji ideja da je postojala neka velika propagandna mašinerija koja je držala Miloševića na vlasti. Ona ne da nije bila mašinerija, nego jedan sistem koji je bio pod sankcijama izmrcvaren i u još gorem stanju nego država.

S: Da li ste vi zaista bili toliko uticajni i važni u Miloševićevom režimu, kao što tvrde?

D.M: Ključ cele moje tragedije je što ja sebi nisam pridavao ni približno takvu važnost, niti funkciji koju sam obavljao. Izgleda da sam morao. Nikada nisam imao osećaj moći. Naprotiv, imao sam osećaj velike tegobe za svih tih 10 godina koje sam proveo na RTS kao glavni urednik i direktor. Radio sam teško, pokušavajući da koliko – toliko narodu i vlastima pomognem da izađu iz velikih problema. Svi zaboravljaju da tada RTS nije bila javni servis, već državna kuća. Imao sam zakonsku, programsku i statutarnu obavezu da podržavam, sprovodim i propagiram politiku države. Da je bio neko drugi isto bi radio, sa manje ili više uspeha. Danas, u ovakvim medijima, sve može da se izvrda. Gadi mi se profesija u kojoj sam 30-40 godina, jeo hleb i od koje sam odhranio svoju decu. Danas od profesije nema ništa i to ne zahvaljujući novinarima, već okupiranim medijima na čijem čelu su gazde koje ne plaćaju svoje novinare, eksploatišu ih i ucenjuju. Glađu, a gladan stomak često presuđuje...

S: Da li je bilo kakvih informacija da će bombardovati televizije?

D.M: Stalno su stizale razne glasine. Znali smo da je to psihološki rat. Mislili smo o tome, ali nismo verovali da će bombardovati.

 

Da sam znao, verovatno bih i ja i moji radnici bežali, kao što bi to učinio svaki normalan čovek. Mi smo verovali u ono što piše u međunarodnom pravu. RTS je kao i svaki mediji zaštićen konvencijama. Pa čak i da smo unutra, u zgradi, imali naoružane vojnike, a nismo.

 

S: Ali jedan od pokazatelja je i to da su strani novinari, koji su iz RTS emitovali priloge, otišli.

D.M: Oni nikada nisu emitovali tako kasno noću. Uvek su emitovali u periodu od devet do jedanaest uveče. Dakle, nije tačno da smo po tome mogli da znaju. Drugo, nama je par dana uoči bombardovanja došla žena iz američkog NBC-a da traži prostorije u RTS-u da im iznajmimo, kako bi postavili svoj studio. Dogovorili smo se da se vidimo za par dana, ali u međuvremenu su bombardovali RTS. Dakle, ni NBC nije verovao da će nekom pasti na pamet da na RTS sruči bombe. Takođe, dva dana pred bombardovanje, predsednik Međunarodnog udruženja novinara pitao je Solanu da li će bombardovati RTS? Solana je rekao: „Neće“! I, slagao!

S: U pojedinim medijima, i posle vašeg izlaska iz zatvora, kao da se obnavlja čitav slučaj. Pominje se da postoje papiri sa naredbama i rešenja koja bitno utiču na čitavu stvar, pa i zapisnici presretnutih razgovora iz kojih se navodno vidi da je javljeno da će biti bombardovana televizija. Da li, konačno, su pronašli te papire?

D.M: To su čiste izmišljotine i to je velika ljaga na srpskom obrazu. Ljudi koji sve to pogledaju trezveno i normalno videće da tu nema ničega.

S: Da li ste znali da će biti bombardovan RTS?

D.M: To je ključno pitanje za moju tragediju. Čim me to pitate, ja sam mrtav. Ta propaganda da smo znali da će RTS biti bombardovan je to i postigla. Više i ne reagujem na to pitanje. Šta da odgovorim na njega?! Ako neko uopšte pomisli da sam ja to znao i da nisam uradio, kako onda uopšte može da priča sa mnom ili ja sa njim, a da nismo u ludnici?! Naravno da nisam znao. Tu je ranjena i majka Aleksandra Vučića, koji je tada bio ministar informisanja.

S: Ali to pitanje vam svi postavljaju.

D.M: Nisam znao! Celo moje suđenje se vrtelo oko toga – da li sam znao. Niko nije pokazao dokaz da sam znao, nema ih ni dan danas. Pa nije Milošević ovih 12 godina bio na vlasti, nego ljudi iz DOS-a. Da su imali bilo šta što bi ukazivalo na tako nešto, oni bi to sigurno objavili. Pritom, meni nisu dozvolili da koristim postojeće dokumente koji bi potpuno oborili ovu bezumnu presudu.

S: Ako pogledamo celu priču u širem kontekstu, jedni tvrde da ste vi bili Miloševićev „žrtveni jarac“, a drugi da ste bili „žrtveni jarac“ kako bi se udovoljilo NATO?

D.M: Ja sam žrtva tog zločina. Bolje bi bilo da sam prava žrtva i da sam poginuo kao čovek. To je moja najveća rana. Bomba nije bacana na 16 tehničara, već na mene, Milođevića, i naravno srpski narod koji se suprostavljao „milosrdnom anđelu“.

Sa druge strane, neke NVO su smatrale, a i danas misle da je tragedija što nisu poginuli novinari, već tehničko osoblje, jer bi im onda bilo lakše da vode čitavu hajku na mene. I da me valjda opet ubijaju.

S: Hoćete da kažete da bi vama bilo lakše da ste tog dana poginuli i vi?

D.M: Bio bih budala i nečovek kada ne bih znao elementarnu stvar: kao prvi čovek televizije bio sam odgovoran svakoga dana za ono što se dešava, pa i za bombu. Niti ja pokušavam da pred sobom to sakrijem i skinem sa sebe. Voleo da sam ja poginuo. Bar bih sačuvao svoju porodicu da ne prođe kroz sve što je prošla...Ne znam šta bih drugo mogao da kažem, jer uradio sam sve da ih zaštitim. Nisam slao ljude na Košutnjak, niti na druga rizična mesta.

Bio bih budala i nečovek kada ne bih znao elementarnu stvar: kao prvi čovek televizije bio sam odgovoran svakoga dana za ono što se dešava, pa i za bombu. Niti ja pokušavam da pred sobom to sakrijem i skinem sa sebe. Voleo da sam ja poginuo. Bar bih sačuvao svoju porodicu da ne prođe kroz sve što je prošla...Ne znam šta bih drugo mogao da kažem, jer uradio sam sve da ih zaštitim. Nisam slao ljude na Košutnjak, niti na druga rizična mesta.

S: Kako ste u vreme agresije štitili ljudstvo i opremu na RTS?

D.M: Apsolutno sve što je moglo da se isprazni, bilo je ispražnjeno. Imao sam 8.000 radnika i tri televizijska centra. Dva puta su bombardovali TV „Novi Sad“. Niko tom prilikom nije poginuo. Da li mislite da bih se ja igrao sa time i sa svojim ljudima?! Pa u tu kuću u Takovskoj ulazila su i moja deca! Nisam ni znao kada su mi sin i ćerka dolazili. Žena mi je radila sve vreme, menjala je koleginice koje su se brinule i plašile. Učinio sam sve što sam mogao!

S: Niste mogli da se izmestite iz Takovske?

D.M: Mogao sam da uzmeme reportažna kola i da idem po poljanama i stadionima, ali i tu je potrebno ljudstvo i tehnika, jer televizija ne radi sama od sebe. Drugo, niko nije hteo nigde da nas primi, ni pre a ni posle bombardovanja RTS. Pa ko je lud da primi televiziju sa onolikim antenama pod svoj krov?! Takvo je stanje bilo. Čim se antena podigne avaks vas snimi i isto bi bilo kao i na RTS, jer je potrebno tridesetak ljudi da bi sve funkcionisalo.

S: Mnogi novinari koji su posle 5. oktobra 2000. oterani kao „Slobisti“, presudama suda vraćeni su na posao?

D.M: Sud je, ipak – sud. Njemu je u ovim slučajevima bilo malo lakše nego u mom.

S: Gde ste vi bili kada je bomba pala i kako ste doživeli trenutak?

D.M: Bomba je pala u dva sata i šest minuta. Iako neki tvrde da sam do pola dva bio u televiziji, mislim da sam izašao negde oko pola jedan. Ne bih ni izašao da me jedan prijatelj nije pozvao da se sretnemo i nešto razgovaramo. On je došao po mene kolima. Posle kraćeg susreta sa njim odvezao me je kući. Ni sam ne znam koliko je bilo sati kada sam ušao u kuću. Seo sam na krevet i krenuo da se izuvam. U tom trenutku mi je zazvonio telefon. Na vezi je bio Velizar Đerić, tada ministar sporta i kazao mi: „izgleda da je bomba pogodila RTS“. Rekao sam mu da se ne šali i pitao ga da li je to moguće. On mi je kratko rekao da je prošao blizu i da izgleda da je pala bomba.

S: Šta ste uradili onda?

D.M: Okrenuo sam se supruzi i rekao „ja se vraćam“. Pitala me je šta je bilo, samo sam joj rekao – ne pitaj.

S: I kada ste stigli u Aberdarevu?

D.M: Haos. Nemate reči tada. Pitate za žrtve i molite boga da ih nema, ili da ih ima što manje. Stajao sam skamenjen. Ne znam ni ko mi je prišao ni šta mi je rekao.

S: Šta je bilo dan posle? Kada ste saznali koliko je ljudi izginulo. Šta je sa porodicama?

D.M: Prvo morate da znate da se nije odmah znalo koliko je ljudi poginulo. Meni nisu ni govorili ko je stradao, samo su mi saopštavali koliko su ljudi našli. Ja nisam znao šta smem, a šta ne smem da radim. Ratno je stanje. Ko obaveštava porodice? Ja, ili državni organi?! Mnogo je tu bilo pitanja, ali se vodilo računa i oko porodica. Dalje, za mnoge nikada nije ni utvrđena smrt, jer je bomba bila toliko snažna da je uništila dobar deo zgrade i nije bilo ničega.

 

Neki tvrde da sam ja držao Miloševića 10 godina na vlasti. Ludost je što uopšte postoji ideja da je postojala neka velika propagandna mašinerija koja je držala Miloševića na vlasti. Ona ne da nije bila mašinerija, nego jedan sistem koji je bio pod sankcijama izmrcvaren i u još gorem stanju nego država.

 

S: Da li ste se sreli sa porodicama?

D.M: Porodice su se sakupile i odmah krenule da mene optužuju. Ja sam hteo da se sretnem sa tim ljudima, ali oni nisu hteli sa mnom da se vide. Razgovori su išli posredno, preko drugih novinara. Ja sam i na silu hteo da idem da ih vidim, ali su mi kolege rekle da to ne činim jer će biti skandala. Nisam u takvom trenutku hteo još više problema da izazivam.

Prvi put kada je podignut taj spomenik „Zašto“, bio sam i ja tamo. Stajao sam u poslednjim redovima i dao sam jednom kolegi da položi venac u moje ime.

S: Na spomeniku stoji pitanje: „Zašto“? Znate li odgovor?

D.M: Znaju ti ljudi zašto su te noći bili tu. Znaju zašto su poginuli. Zato što ih je neprijatelj pobio. Da nismo bili mi, odnosno oni, bio bi neko drugi umesto nas ko bi obavljao taj posao. Branili smo zemlju od agresora i jedini izvor koji je u svet slao drugačiju sliku o Srbiji.

Na žalost agresora, ni posle bombardovanja RTS nisu uspeli da nas spreče da pošaljemo sliku u svet. Šest sati posle bombardovanja zgrade ponovo se pojavio signal RTS. Jesam li za to kriv?! Pa ja sam bio direktor RTS, a moja zemlja je u ratu. Ma ko da je stradao, ja tu moram da prvo uradim ono što mi je zadatak.

S: Ipak, posle bombardovana zgrade, postavilo se pitanje da li su sve mere preduzete...

D.M: Lično sam posle rata od Miloševića tražio da se organizuje istraga o tome. On mi je rekao da se vodi postupak, misleći na one koji su bacili bombu. Ali sam ja tražio da se sprovede istraga kako bi se proverilo da li je sve preudzeto, pošto su već tada počeli da me optužuju da sam kriv za smrt tih ljudi.

S: Pa, jel bilo istrage?

D.M: Kamo sreće da me je poslušao. Jer bi onda sve bilo jasno crno na belo. Ali nije... Ja i danas živim sa tom činjenicom da su mi pobijeni toliki ljudi u jednoj sekundi. Sa tom istinom živim svakog trena. Nisam kriv, ali sam odgovoran za to.

S: Vi niste bili medijski naročito eksponirani i niste često bili na ekranima. Petog oktobra ste pretučeni. Ko je viknuo „eno ga Milanović“?

D.M: Snimci postoje i sve je vidljivo. U više navrata je došlo do pokušaja ubistva. Podneo sam krivične prijave protiv NN izvršilaca, ali nijedna vlast to nije pokretala. Sumnjam da će i ova.

S: Da li ste vodili neki dnevnik ili beležnicu u vreme dok ste bili u zatvoru?

D.M: Pisao sam nešto. Dosta sam i čitao i to me je održalo. Pisao sam mnogo toga i sada sve to treba sistematizovati. Namera mi je bila da, kada izađem iz zatvora, odem neko vreme na selo. Međutim, vreme provedeno u zatvoru uticalo je na moju porodicu i imam dosta egzistencijalnih problema koje moram da rešavam.

S: Zašto su vas ljudi tukli tog dana?

D.M: Zato što je tog dana bila takva euforija. Nisu tukli samo mene, tukli su mnoge novinare, ali to niko ne objavljuje, od Milana Komrakova do Vere Raičević kojoj su stavljali pištolj na čelo.

S: Kako gledate na ceo taj događaj 5. oktobra?

D.M: To nije bio narod. Njih je bilo oko 200.000. Ni sami više ne žele da govore o broju. Međutim, ti ljudi koji su došli da protestuju nisu išli ni na RTS, ni na Skupštinu. Okosnica svega bile su organizovane navijačke grupe koje su bile plaćene od 10 do 50 maraka. Kada je Legija sa hamerima prošao ulicom Ilije Garašanina, ti klinci su počeli da beže. Oni ljudi koji su normalno protestovali stajali su u masi sa strane i nisu se pomerali. Meni nisu krivi ti klinci, već oni koji su ih poslali.

 

Svi zaboravljaju da tada RTS nije bila javni servis, već državna kuća. Imao sam zakonsku, programsku i statutarnu obavezu da podržavam, sprovodim i propagiram politiku države. Da je bio neko drugi isto bi radio, sa manje ili više uspeha.

 

S: Ljudima koji su 5. oktobra bili na ulicama najmanje je bilo sporno izveštavanje RTS u vreme agresije, ali im je bilo sporno šta je ta televizija govorila pre rata, a i posle.

D.M: Ali ljudi koji su me tukli na ulicama 5. oktora nisu mi rekli „ja sam opozicionar“, već su vikali „ja sam strani plaćenik“.

S: Ljudi koji su bili na ulicama tog dana bili su između ostalog i zbog toga što je RTS jedan prilično veliki deo građanstva koji je bio protiv tadašnje vlasti, nazivao „šačicom izdajnika i plaćenika“ i slično...Mislite li da je to reč objektivnog novinarskog izveštavanja?

D.M: Tako nisu nazivani ljudi na ulicama i građani, već su tako nazivani pojedini lideri opozicije, a za mnoge se ispostavilo da je to bilo tačno. Čak ni za Đinđića nismo vikali da je izdajnik, ali smo prikazali snimak da se on zalaže za bombardovanje Srbije. I to je bilo tačno.

Mi ništa nismo lagali! Nikada nismo rekli da su svi ljudi koji protestuju izdajnici. Čak je i Milošević govorio da je jako malo izdajnika imajući u vidu koliko je teška situacija u zemlji. Opozicija je radila po stranom nalogu. Onda se meni i nije baš sve sviđalo što moji saradnici napišu. Neke budalaštine su prolazile koje nismo videli, ali smo vodili računa koliko smo mogli.

S: Ali ako na Trgu republike ima 10.000 ljudi koji protestuju, i RTS objavi da su oni strani plaćenici, šta nam to govori?!

D.M: RTS nikada tako nešto nije ni objavio. Ako to nađete, izviniću se lično. Ali imali smo slučajeva, recimo, da je Dragan Tomić nazvao demonstrante fašistima. Meni se to nije svidelo, ali smo državna televizija i tada nismo bili javni servis, već smo radili direktno po nalogu države. Ko god da je bio tako je morao da radi.

RTS nikada nije bila takvo zlo kako se trude danas da je prikažu. Isto važi i za Miloševića.

S: Mislite li da je u vreme kada ste vi bili na čelo RTS, ta televizija doprinela da se javnost bolje informiše, ili je njeno izveštavanje doprinelo da se javnost okrene protiv tadašnje vlasti?

D.M: Doprineli smo da se javnost bolje informiše. Sagledajte situaciju ovako: Sve vreme smo mi, mislim na vlast i na RTS koja je njoj bila podređena po zakonu, bili progonjena zver. Sa druge strane imali smo najmoćnije zemlje sveta protiv nas. Da smo dali milijardu evra za propagandu u svetu, oni bi dali tri milijarde i opet nas zakopali. Dakle, nije bilo šanse da išta uradimo. Jedino što smo uspeli da uradimo, učinili smo preko RTS-a – slali smo sliku u svet preko satelita i ljudi su mogli i naš glas da čuju.

 

To je ključno pitanje za moju tragediju. Čim me to pitate, ja sam mrtav. Ta propaganda da smo znali da će RTS biti bombardovan je to i postigla. Više i ne reagujem na to pitanje. Šta da odgovorima na njega?! Ako neko uopšte pomisli da sam ja to znao i da nisam uradio, kako onda uopšte može da priča sa mnom ili ja sa njim, a da nismo u ludnici?! Naravno da nisam znao. Tu je ranjena i majka Aleksandra Vučića, koji je tada bio ministar informisanja.

 

Drugo, ta priča o medijskom mraku devedesetih ne stoji. Od džravi naklonjenih medija imali ste RTS, Novosti i Politiku. Dve novine i televiziju. Sve ostalo je bilo protiv, uključujući i „Svedok“. Pritom su mnogi mediji imali pomoć iz inostranstva, odakle je takođe išla jaka propaganda.

Treće, da se RTS-u nije verovalo, ne bi nas ni bombardovali 1999. ni zapalili 5. oktobra.

S: Sa ove distance, kada znate sve šta je bilo, da li biste promenili nešto u načinu vođenja RTS?

D.M: Više bih se posvetio vođenju kuće, a manje novinarstvu. Cilj bi mi bio da stvorim uslove za profesionalce da još ozbiljnije i bolje rade svoj posao i ozbiljnije tragaju za istinom. Mi nismo mogli da imamo mnoge činjenice u naše vreme. Nešto od toga je bilo do nas, a nešto i do okolnosti tog vremena.

Nikada nisam imao potrebu nešto da naglašavam sebe i o sebi. Ali sada, kada je sve prošlo, i kada vidim šta se sve desilo proteklih godina, stvarno mogu da kažem glasno da sam ponosan na sve ono što sam radio u RTS i na sve svoje saradnike koji su tada radili. Bilo je i grešaka, naravno, ali su one moje i ne krijem ih. Nijednu svoju grešku ne pravdam time da sam nešto morao. Nikada nikoga nisam optužio, niti ću da optužim.

S: Kakvu ste komunikaciju imali sa Miloševićem, da li je ikada uticao šta će objaviti RTS.

D.M: Bože sačuvaj! Nikada. Možda je prokomentarisao nešto, ali nikada nije tražio da nešto ide i te priče su gluposti.

S: Čime ćete se baviti sada, imate 65 godina?

D.M: Ne znam. Voleo bih da se bavim novinarstvom, ali videćemo. Ne želim nikoga da molim. Imam velike dugove koje moram da saniram, iako svi pričaju da sam ja jako bogat, što, naravno, nije tačno.

S: Kako ste vi spasili glavu 5. oktobra?

D.M: Prišao mi je jedan čovek po imenu Vojislav Milenković, koji je bio u vezi sa Nebojšom Čovićem. Taj čovek i njegov sin su me izvukli i sklonili u stranu. On mi se potom predstavio i izvinio, rekavši da njemu nije bila želja da to tako bude. Objasnio mi je da su njemu komunisti oteli imovinu i da je on protiv tadašnje vlasti, ali da nije želeo da do ovako nečega dođe. Potom su došla neka stara kola kojima su me odvezli. Taj čovek me je spasao.

- Savezna vlada je donela odluku da se svi strani novinari proteraju iz Srbije. Onda je Vuk, koji je tada potpredsednik savezne vlade, i Milan Komnenić kao ministar za informisanje, tražili su da se ta odluka poništi. Milošević se složio i novinari su se vratili.

Jedan od razloga za ostanak stranih novinara jeste bio i taj što su oni, da bi emitovali svoje priloge, to mogli da čine jedino iz RTS-a, jer tada tehnika nije bila toliko razvijena. To je značilo da smo mi onda mnogo zaštićeniji, a i da možemo da imamo uvid šta rade.

 

Ta priča o medijskom mraku devedesetih ne stoji. Od džravi naklonjenih medija imali ste RTS, Novosti i Politiku. Dve novine i televiziju. Sve ostalo je bilo protiv, uključujući i „Svedok“. Pritom su mnogi mediji imali pomoć iz inostranstva, odakle je takođe išla jaka propaganda.

 

S: Da li mislite da je RTS, u vreme kada ste bili na njenom čelu, bila objektivna televizija?

D.M: Objektivna televizija ne postoji nigde. Postoji samo mediji koji se trudi da bude što objektivni. RTS je bila istinoljubiva televizija. Kunem se da nisam objavio nijednu laž a da sam znao da je laž. Da mi je neko nešto poturio, to je moguće. Ali ne postoji nijedan novinar, urednik ili radnik na televiziji koji može da kaže da sam ja od njega tražio da nešto nečasno uradi.

Dalje, RTS nije ni bila u situaciji da bude objektivna. Pogotovo u vreme rata, kada je napadnut naš narod. Drugo, mi smo bili blokirani. I kada smo hteli da dobijamo informacije sa druge strane, iz inostranstva, nismo mogli jer tamo nismo imali pristup.

Razgovarao Vladan Dinić