Моја једина кривица је што нисам погинуо од НАТО бомбе

(Сведок)

Драгољуб Милановић, бивши главни уредник и директор Радио телевизије Србије у доба Слободана Милошевић, једини је кривац што су Весли Кларк, Хавијер Солана и остали „милосрдни анђели“ у сулудој акцији бомбардовања РТС у Абердаревој, својим бомбама из „Ф16“, или, можда, „стелта“ усмртили 16 радника РТС, чија је једина грешка што су обављали свој посао, покушавајући да из срца Београда пошаљу српску истину у свет. Та српска истина се, очито, није допадала најмоћнијој сили у историји света, НАТО армади и Билу Клинтону који је бомбардовањем СЦГ покушао да заташка Монику Левински, и штетност пушења у Овалном кабинету.

У ексклузивном интервјуу за „Сведок“ Драгољуб Милановић износи своју исповест, уз приметну тугу, што и он, уз 16 посленика РТС, није погинуо под НАТО бомбама.

Тада би му, досистичка власт, ваљда, бар посмртно, опростила што се српском истином, у етар, супротстављао нашим НАТО пријатељима и савезницима који су гађали зграду РТС, као и многа породилашта, болнице, аутобусе, мостове, возове, на ноши убили малу Милицу Ракић...

Ја сам покриће Американцима и оправдање што су убили 16 људи у РТС-у. Не могу да нам опросте што су нас убијали.

А, и сад му, за преостали део живота, не дају мира: заказано му је суђење за наводно незаконуту деобу станова радницима, а многи бивши и садашњи моћници делили су и деле и капом шаком читаве квартове, рецимо у Чика Љубиној!

Сведок: Ви сте до последњег дана одслужили десетогодишњу казну затвора. Сви, па и они који су осуђени у Хагу, пуштани су раније, после одслужених две трећине казне!?

Драгољуб Милановић: Зато што су то и тако одлучили моји политички „пријатељи“ и непријатељи. Другог објашњења нема.

С: Пре неколико дана сте изашли из затвора. Сада вас чека ново суђење, за деобу станова. У Србији су сви делили станове када су били на позицијама, али је мало ко за то одговарао...

Д.М: За разлику од осталих, о мени увек одлучује неко други.

С: Како сада, десет година после, гледате на цео случај, од НАТО бомбардовања, па до Вашег изласка из затвора. Зашто сте, заправо, били у затвору?

Д.М: Тако су хтели НАТО и ДОС. Ја сам покриће Американцима и оправдање што су убили 16 људи у РТС-у. Не могу да нам опросте што су нас убијали.

С: Својевремено сам написао да - ако је Драгољуб Милановић знао да ће да падне бомба на РТС, како је ДОС и његова пропагандна машинерија тврдила, а и даље се иста песма у већини медија пева, да Ви нисте и у том случају за затвор - него за неку специјалистичку институцију.

Д.М: Мислим да сте ту у праву. Да сам знао, вероватно бих и ја и моји радници бежали, као што би то учинио сваки нормалан човек. Ми смо веровали у оно што пише у међународном праву. РТС је као и сваки медији заштићен конвенцијама. Па чак и да смо унутра, у згради, имали наоружане војнике, а нисмо.

С: Да ли је Ваша основна кривица што сте остали живи?

Д.М: Мислим да јесте.

С: Да сте и ви те вечери погинули, ко би онда био крив?

Д.М: Вероватно Милошевић.

С: Ви сте, значи, замена за Милошевића?!

Д.М: Па неки тврде да сам ја држао Милошевића 10 година на власти. Лудост је што уопште постоји идеја да је постојала нека велика пропагандна машинерија која је држала Милошевића на власти. Она не да није била машинерија, него један систем који је био под санкцијама измрцварен и у још горем стању него држава.

С: Да ли сте ви заиста били толико утицајни и важни у Милошевићевом режиму, као што тврде?

Д.М: Кључ целе моје трагедије је што ја себи нисам придавао ни приближно такву важност, нити функцији коју сам обављао. Изгледа да сам морао. Никада нисам имао осећај моћи. Напротив, имао сам осећај велике тегобе за свих тих 10 година које сам провео на РТС као главни уредник и директор. Радио сам тешко, покушавајући да колико – толико народу и властима помогнем да изађу из великих проблема. Сви заборављају да тада РТС није била јавни сервис, већ државна кућа. Имао сам законску, програмску и статутарну обавезу да подржавам, спроводим и пропагирам политику државе. Да је био неко други исто би радио, са мање или више успеха. Данас, у оваквим медијима, све може да се изврда. Гади ми се професија у којој сам 30-40 година, јео хлеб и од које сам одхранио своју децу. Данас од професије нема ништа и то не захваљујући новинарима, већ окупираним медијима на чијем челу су газде које не плаћају своје новинаре, експлоатишу их и уцењују. Глађу, а гладан стомак често пресуђује...

С: Да ли је било каквих информација да ће бомбардовати телевизије?

Д.М: Стално су стизале разне гласине. Знали смо да је то психолошки рат. Мислили смо о томе, али нисмо веровали да ће бомбардовати.

 

Да сам знао, вероватно бих и ја и моји радници бежали, као што би то учинио сваки нормалан човек. Ми смо веровали у оно што пише у међународном праву. РТС је као и сваки медији заштићен конвенцијама. Па чак и да смо унутра, у згради, имали наоружане војнике, а нисмо.

 

С: Али један од показатеља је и то да су страни новинари, који су из РТС емитовали прилоге, отишли.

Д.М: Они никада нису емитовали тако касно ноћу. Увек су емитовали у периоду од девет до једанаест увече. Дакле, није тачно да смо по томе могли да знају. Друго, нама је пар дана уочи бомбардовања дошла жена из америчког НБЦ-а да тражи просторије у РТС-у да им изнајмимо, како би поставили свој студио. Договорили смо се да се видимо за пар дана, али у међувремену су бомбардовали РТС. Дакле, ни НБЦ није веровао да ће неком пасти на памет да на РТС сручи бомбе. Такође, два дана пред бомбардовање, председник Међународног удружења новинара питао је Солану да ли ће бомбардовати РТС? Солана је рекао: „Неће“! И, слагао!

С: У појединим медијима, и после вашег изласка из затвора, као да се обнавља читав случај. Помиње се да постоје папири са наредбама и решења која битно утичу на читаву ствар, па и записници пресретнутих разговора из којих се наводно види да је јављено да ће бити бомбардована телевизија. Да ли, коначно, су пронашли те папире?

Д.М: То су чисте измишљотине и то је велика љага на српском образу. Људи који све то погледају трезвено и нормално видеће да ту нема ничега.

С: Да ли сте знали да ће бити бомбардован РТС?

Д.М: То је кључно питање за моју трагедију. Чим ме то питате, ја сам мртав. Та пропаганда да смо знали да ће РТС бити бомбардован је то и постигла. Више и не реагујем на то питање. Шта да одговорим на њега?! Ако неко уопште помисли да сам ја то знао и да нисам урадио, како онда уопште може да прича са мном или ја са њим, а да нисмо у лудници?! Наравно да нисам знао. Ту је рањена и мајка Александра Вучића, који је тада био министар информисања.

С: Али то питање вам сви постављају.

Д.М: Нисам знао! Цело моје суђење се вртело око тога – да ли сам знао. Нико није показао доказ да сам знао, нема их ни дан данас. Па није Милошевић ових 12 година био на власти, него људи из ДОС-а. Да су имали било шта што би указивало на тако нешто, они би то сигурно објавили. Притом, мени нису дозволили да користим постојеће документе који би потпуно оборили ову безумну пресуду.

С: Ако погледамо целу причу у ширем контексту, једни тврде да сте ви били Милошевићев „жртвени јарац“, а други да сте били „жртвени јарац“ како би се удовољило НАТО?

Д.М: Ја сам жртва тог злочина. Боље би било да сам права жртва и да сам погинуо као човек. То је моја највећа рана. Бомба није бацана на 16 техничара, већ на мене, Милођевића, и наравно српски народ који се супростављао „милосрдном анђелу“.

Са друге стране, неке НВО су сматрале, а и данас мисле да је трагедија што нису погинули новинари, већ техничко особље, јер би им онда било лакше да воде читаву хајку на мене. И да ме ваљда опет убијају.

С: Хоћете да кажете да би вама било лакше да сте тог дана погинули и ви?

Д.М: Био бих будала и нечовек када не бих знао елементарну ствар: као први човек телевизије био сам одговоран свакога дана за оно што се дешава, па и за бомбу. Нити ја покушавам да пред собом то сакријем и скинем са себе. Волео да сам ја погинуо. Бар бих сачувао своју породицу да не прође кроз све што је прошла...Не знам шта бих друго могао да кажем, јер урадио сам све да их заштитим. Нисам слао људе на Кошутњак, нити на друга ризична места.

Био бих будала и нечовек када не бих знао елементарну ствар: као први човек телевизије био сам одговоран свакога дана за оно што се дешава, па и за бомбу. Нити ја покушавам да пред собом то сакријем и скинем са себе. Волео да сам ја погинуо. Бар бих сачувао своју породицу да не прође кроз све што је прошла...Не знам шта бих друго могао да кажем, јер урадио сам све да их заштитим. Нисам слао људе на Кошутњак, нити на друга ризична места.

С: Како сте у време агресије штитили људство и опрему на РТС?

Д.М: Апсолутно све што је могло да се испразни, било је испражњено. Имао сам 8.000 радника и три телевизијска центра. Два пута су бомбардовали ТВ „Нови Сад“. Нико том приликом није погинуо. Да ли мислите да бих се ја играо са тиме и са својим људима?! Па у ту кућу у Таковској улазила су и моја деца! Нисам ни знао када су ми син и ћерка долазили. Жена ми је радила све време, мењала је колегинице које су се бринуле и плашиле. Учинио сам све што сам могао!

С: Нисте могли да се изместите из Таковске?

Д.М: Могао сам да узмеме репортажна кола и да идем по пољанама и стадионима, али и ту је потребно људство и техника, јер телевизија не ради сама од себе. Друго, нико није хтео нигде да нас прими, ни пре а ни после бомбардовања РТС. Па ко је луд да прими телевизију са оноликим антенама под свој кров?! Такво је стање било. Чим се антена подигне авакс вас сними и исто би било као и на РТС, јер је потребно тридесетак људи да би све функционисало.

С: Многи новинари који су после 5. октобра 2000. отерани као „Слобисти“, пресудама суда враћени су на посао?

Д.М: Суд је, ипак – суд. Њему је у овим случајевима било мало лакше него у мом.

С: Где сте ви били када је бомба пала и како сте доживели тренутак?

Д.М: Бомба је пала у два сата и шест минута. Иако неки тврде да сам до пола два био у телевизији, мислим да сам изашао негде око пола један. Не бих ни изашао да ме један пријатељ није позвао да се сретнемо и нешто разговарамо. Он је дошао по мене колима. После краћег сусрета са њим одвезао ме је кући. Ни сам не знам колико је било сати када сам ушао у кућу. Сео сам на кревет и кренуо да се изувам. У том тренутку ми је зазвонио телефон. На вези је био Велизар Ђерић, тада министар спорта и казао ми: „изгледа да је бомба погодила РТС“. Рекао сам му да се не шали и питао га да ли је то могуће. Он ми је кратко рекао да је прошао близу и да изгледа да је пала бомба.

С: Шта сте урадили онда?

Д.М: Окренуо сам се супрузи и рекао „ја се враћам“. Питала ме је шта је било, само сам јој рекао – не питај.

С: И када сте стигли у Абердареву?

Д.М: Хаос. Немате речи тада. Питате за жртве и молите бога да их нема, или да их има што мање. Стајао сам скамењен. Не знам ни ко ми је пришао ни шта ми је рекао.

С: Шта је било дан после? Када сте сазнали колико је људи изгинуло. Шта је са породицама?

Д.М: Прво морате да знате да се није одмах знало колико је људи погинуло. Мени нису ни говорили ко је страдао, само су ми саопштавали колико су људи нашли. Ја нисам знао шта смем, а шта не смем да радим. Ратно је стање. Ко обавештава породице? Ја, или државни органи?! Много је ту било питања, али се водило рачуна и око породица. Даље, за многе никада није ни утврђена смрт, јер је бомба била толико снажна да је уништила добар део зграде и није било ничега.

 

Неки тврде да сам ја држао Милошевића 10 година на власти. Лудост је што уопште постоји идеја да је постојала нека велика пропагандна машинерија која је држала Милошевића на власти. Она не да није била машинерија, него један систем који је био под санкцијама измрцварен и у још горем стању него држава.

 

С: Да ли сте се срели са породицама?

Д.М: Породице су се сакупиле и одмах кренуле да мене оптужују. Ја сам хтео да се сретнем са тим људима, али они нису хтели са мном да се виде. Разговори су ишли посредно, преко других новинара. Ја сам и на силу хтео да идем да их видим, али су ми колеге рекле да то не чиним јер ће бити скандала. Нисам у таквом тренутку хтео још више проблема да изазивам.

Први пут када је подигнут тај споменик „Зашто“, био сам и ја тамо. Стајао сам у последњим редовима и дао сам једном колеги да положи венац у моје име.

С: На споменику стоји питање: „Зашто“? Знате ли одговор?

Д.М: Знају ти људи зашто су те ноћи били ту. Знају зашто су погинули. Зато што их је непријатељ побио. Да нисмо били ми, односно они, био би неко други уместо нас ко би обављао тај посао. Бранили смо земљу од агресора и једини извор који је у свет слао другачију слику о Србији.

На жалост агресора, ни после бомбардовања РТС нису успели да нас спрече да пошаљемо слику у свет. Шест сати после бомбардовања зграде поново се појавио сигнал РТС. Јесам ли за то крив?! Па ја сам био директор РТС, а моја земља је у рату. Ма ко да је страдао, ја ту морам да прво урадим оно што ми је задатак.

С: Ипак, после бомбардована зграде, поставило се питање да ли су све мере предузете...

Д.М: Лично сам после рата од Милошевића тражио да се организује истрага о томе. Он ми је рекао да се води поступак, мислећи на оне који су бацили бомбу. Али сам ја тражио да се спроведе истрага како би се проверило да ли је све преудзето, пошто су већ тада почели да ме оптужују да сам крив за смрт тих људи.

С: Па, јел било истраге?

Д.М: Камо среће да ме је послушао. Јер би онда све било јасно црно на бело. Али није... Ја и данас живим са том чињеницом да су ми побијени толики људи у једној секунди. Са том истином живим сваког трена. Нисам крив, али сам одговоран за то.

С: Ви нисте били медијски нарочито експонирани и нисте често били на екранима. Петог октобра сте претучени. Ко је викнуо „ено га Милановић“?

Д.М: Снимци постоје и све је видљиво. У више наврата је дошло до покушаја убиства. Поднео сам кривичне пријаве против НН извршилаца, али ниједна власт то није покретала. Сумњам да ће и ова.

С: Да ли сте водили неки дневник или бележницу у време док сте били у затвору?

Д.М: Писао сам нешто. Доста сам и читао и то ме је одржало. Писао сам много тога и сада све то треба систематизовати. Намера ми је била да, када изађем из затвора, одем неко време на село. Међутим, време проведено у затвору утицало је на моју породицу и имам доста егзистенцијалних проблема које морам да решавам.

С: Зашто су вас људи тукли тог дана?

Д.М: Зато што је тог дана била таква еуфорија. Нису тукли само мене, тукли су многе новинаре, али то нико не објављује, од Милана Комракова до Вере Раичевић којој су стављали пиштољ на чело.

С: Како гледате на цео тај догађај 5. октобра?

Д.М: То није био народ. Њих је било око 200.000. Ни сами више не желе да говоре о броју. Међутим, ти људи који су дошли да протестују нису ишли ни на РТС, ни на Скупштину. Окосница свега биле су организоване навијачке групе које су биле плаћене од 10 до 50 марака. Када је Легија са хамерима прошао улицом Илије Гарашанина, ти клинци су почели да беже. Они људи који су нормално протестовали стајали су у маси са стране и нису се померали. Мени нису криви ти клинци, већ они који су их послали.

 

Сви заборављају да тада РТС није била јавни сервис, већ државна кућа. Имао сам законску, програмску и статутарну обавезу да подржавам, спроводим и пропагирам политику државе. Да је био неко други исто би радио, са мање или више успеха.

 

С: Људима који су 5. октобра били на улицама најмање је било спорно извештавање РТС у време агресије, али им је било спорно шта је та телевизија говорила пре рата, а и после.

Д.М: Али људи који су ме тукли на улицама 5. октора нису ми рекли „ја сам опозиционар“, већ су викали „ја сам страни плаћеник“.

С: Људи који су били на улицама тог дана били су између осталог и због тога што је РТС један прилично велики део грађанства који је био против тадашње власти, називао „шачицом издајника и плаћеника“ и слично...Мислите ли да је то реч објективног новинарског извештавања?

Д.М: Тако нису називани људи на улицама и грађани, већ су тако називани поједини лидери опозиције, а за многе се испоставило да је то било тачно. Чак ни за Ђинђића нисмо викали да је издајник, али смо приказали снимак да се он залаже за бомбардовање Србије. И то је било тачно.

Ми ништа нисмо лагали! Никада нисмо рекли да су сви људи који протестују издајници. Чак је и Милошевић говорио да је јако мало издајника имајући у виду колико је тешка ситуација у земљи. Опозиција је радила по страном налогу. Онда се мени и није баш све свиђало што моји сарадници напишу. Неке будалаштине су пролазиле које нисмо видели, али смо водили рачуна колико смо могли.

С: Али ако на Тргу републике има 10.000 људи који протестују, и РТС објави да су они страни плаћеници, шта нам то говори?!

Д.М: РТС никада тако нешто није ни објавио. Ако то нађете, извинићу се лично. Али имали смо случајева, рецимо, да је Драган Томић назвао демонстранте фашистима. Мени се то није свидело, али смо државна телевизија и тада нисмо били јавни сервис, већ смо радили директно по налогу државе. Ко год да је био тако је морао да ради.

РТС никада није била такво зло како се труде данас да је прикажу. Исто важи и за Милошевића.

С: Мислите ли да је у време када сте ви били на чело РТС, та телевизија допринела да се јавност боље информише, или је њено извештавање допринело да се јавност окрене против тадашње власти?

Д.М: Допринели смо да се јавност боље информише. Сагледајте ситуацију овако: Све време смо ми, мислим на власт и на РТС која је њој била подређена по закону, били прогоњена звер. Са друге стране имали смо најмоћније земље света против нас. Да смо дали милијарду евра за пропаганду у свету, они би дали три милијарде и опет нас закопали. Дакле, није било шансе да ишта урадимо. Једино што смо успели да урадимо, учинили смо преко РТС-а – слали смо слику у свет преко сателита и људи су могли и наш глас да чују.

 

То је кључно питање за моју трагедију. Чим ме то питате, ја сам мртав. Та пропаганда да смо знали да ће РТС бити бомбардован је то и постигла. Више и не реагујем на то питање. Шта да одговорима на њега?! Ако неко уопште помисли да сам ја то знао и да нисам урадио, како онда уопште може да прича са мном или ја са њим, а да нисмо у лудници?! Наравно да нисам знао. Ту је рањена и мајка Александра Вучића, који је тада био министар информисања.

 

Друго, та прича о медијском мраку деведесетих не стоји. Од џрави наклоњених медија имали сте РТС, Новости и Политику. Две новине и телевизију. Све остало је било против, укључујући и „Сведок“. Притом су многи медији имали помоћ из иностранства, одакле је такође ишла јака пропаганда.

Треће, да се РТС-у није веровало, не би нас ни бомбардовали 1999. ни запалили 5. октобра.

С: Са ове дистанце, када знате све шта је било, да ли бисте променили нешто у начину вођења РТС?

Д.М: Више бих се посветио вођењу куће, а мање новинарству. Циљ би ми био да створим услове за професионалце да још озбиљније и боље раде свој посао и озбиљније трагају за истином. Ми нисмо могли да имамо многе чињенице у наше време. Нешто од тога је било до нас, а нешто и до околности тог времена.

Никада нисам имао потребу нешто да наглашавам себе и о себи. Али сада, када је све прошло, и када видим шта се све десило протеклих година, стварно могу да кажем гласно да сам поносан на све оно што сам радио у РТС и на све своје сараднике који су тада радили. Било је и грешака, наравно, али су оне моје и не кријем их. Ниједну своју грешку не правдам тиме да сам нешто морао. Никада никога нисам оптужио, нити ћу да оптужим.

С: Какву сте комуникацију имали са Милошевићем, да ли је икада утицао шта ће објавити РТС.

Д.М: Боже сачувај! Никада. Можда је прокоментарисао нешто, али никада није тражио да нешто иде и те приче су глупости.

С: Чиме ћете се бавити сада, имате 65 година?

Д.М: Не знам. Волео бих да се бавим новинарством, али видећемо. Не желим никога да молим. Имам велике дугове које морам да санирам, иако сви причају да сам ја јако богат, што, наравно, није тачно.

С: Како сте ви спасили главу 5. октобра?

Д.М: Пришао ми је један човек по имену Војислав Миленковић, који је био у вези са Небојшом Човићем. Тај човек и његов син су ме извукли и склонили у страну. Он ми се потом представио и извинио, рекавши да њему није била жеља да то тако буде. Објаснио ми је да су њему комунисти отели имовину и да је он против тадашње власти, али да није желео да до овако нечега дође. Потом су дошла нека стара кола којима су ме одвезли. Тај човек ме је спасао.

- Савезна влада је донела одлуку да се сви страни новинари протерају из Србије. Онда је Вук, који је тада потпредседник савезне владе, и Милан Комненић као министар за информисање, тражили су да се та одлука поништи. Милошевић се сложио и новинари су се вратили.

Један од разлога за останак страних новинара јесте био и тај што су они, да би емитовали своје прилоге, то могли да чине једино из РТС-а, јер тада техника није била толико развијена. То је значило да смо ми онда много заштићенији, а и да можемо да имамо увид шта раде.

 

Та прича о медијском мраку деведесетих не стоји. Од џрави наклоњених медија имали сте РТС, Новости и Политику. Две новине и телевизију. Све остало је било против, укључујући и „Сведок“. Притом су многи медији имали помоћ из иностранства, одакле је такође ишла јака пропаганда.

 

С: Да ли мислите да је РТС, у време када сте били на њеном челу, била објективна телевизија?

Д.М: Објективна телевизија не постоји нигде. Постоји само медији који се труди да буде што објективни. РТС је била истинољубива телевизија. Кунем се да нисам објавио ниједну лаж а да сам знао да је лаж. Да ми је неко нешто потурио, то је могуће. Али не постоји ниједан новинар, уредник или радник на телевизији који може да каже да сам ја од њега тражио да нешто нечасно уради.

Даље, РТС није ни била у ситуацији да буде објективна. Поготово у време рата, када је нападнут наш народ. Друго, ми смо били блокирани. И када смо хтели да добијамо информације са друге стране, из иностранства, нисмо могли јер тамо нисмо имали приступ.

Разговарао Владан Динић