Moja država, moja revolucija

SAD i Evropska Unija troše milijarde i milijarde evra godišnje na reklamiranje u medijima, sponzorišući šou programe i informativne emisije. Zanimljivo je da EU treba toliko da se trudi da promoviše nešto što bi građani Srbije automatski trebali da osete na svojoj koži. Niko na zapadu ne troši pare bez očekivanja da dobije veće pare zauzvrat, odnosno, kao što kaže poznata američka izreka, "You've got to spend money to make money". Neki su mislili da je zapad došao u Bosnu da pomogne tamošnjem narodu, a onda je Bosna dobila ustav po kojem guvernera centralne banke postavlja Međunarodni Monetarni Fond. Drugi su milili da zapad zaista želi da pomogne Albancima na Kosmetu, pa je šef UNMIK-a Bernard Kušner pohrlio da oduzme Trepču od Srba, a amerikanci otvorili bazu Bondstil. Zatim smo smatrali da je zapad uložio milione evra da svrgne Miloševića kako bi pomogao Srbima, sve dok zapad nije naterao novog potpredsednika Vlade Labusa da prihvati 8 milijardi evra duga, jer nismo mogli da plaćamo kamate tokom sankcija. Kad sam čuo da Klintonova u Beogradu opet hoće da nam "pomogne", pao mi je mrak na oči.

Prazna floskula DS-a: "Evropa nema alternativu"

Znanje je sloboda. Ono što građani Srbije moraju da urade sad odmah je da se informišu o okolnostima u kojim žive. Tokom kratke posete Zrenjaninu ovog leta, prišao sam grupici mladih aktivista Liberalno Demokratske Partije koji su delili neke brošure o EU. S obzirom da perfektno govorim engleski, pitao sam ih, sa američkim akcentom, zbog čega su oni za ulazak Srbije u EU (da sam progovorio na srpskom, verovatno se ne bi obazirali na mene). Jedan momak mi je počeo pričati kako će im EU dati prilike da rade svuda po Evropi. Upitan da li činjenicu da će Srbija ostati bez Srba smatra korisnom stranom ulaska u EU, odgovorio je da je, zapravo, prava korist u tome da će moći izvoziti svoje proizvode u zapadnu Evropu. Kada sam mu objasnio, na engleskom, da ni Slovenija ne može da se takmiči sa zapadnom proizvodnjom, pa mora da otvara Merkatore po Balkanu, dok je Srbija rasprodala sve i ostala bez proizvodnje, mladi LDP-ovac se okrenuo ka svom drugu i rekao: "E, Mile, ajd' objasni ovom zašto hoćemo u EU!" Sreća moja, pa sam ga razumeo, ali žalosno je što ni "politički aktivni" mladi ne znaju zašto misle to što misle. Zato neka nađu gomilu različitih izvora o određenoj temi i sami formiraju svoje mišljenje. Ne ono koje žele po svaku cenu da potvrde, već ono koje njima i njihovom društvu donosi istinsku korist. Zapad aktivno pokušava da uništi veru građana u sopstvene sposobnosti da krojimo svoju budućnost. "Ne možemo mi to sami", "treba nam pomoć" i "EU nema alternativu" su produkti zapadne propagande.

Dugogodišnji predsednik Srbije

Neki građani Srbije vole za sebe da kažu da su okrenuti zapadu, da žele da budu "deo Evrope" i da žive "kao ceo svet". Oni se zovu glasači Demokratske Stranke i ostalih stranaka u koaliciji "Za Evropsku Srbiju" ili LDP. Ta opredeljenja ih, dakle, navode da se osećaju vrednijim od onih koji nisu hipnotisani blistavom propagandom. Ti "uzvišeni" Srbi ne shvataju da je prva demokratska vrednost svakog društva poštovanje volje većine. Oni koji su 5. oktobra 2000. godine protestovali su činili daleko gore stvari od protesta protiv održavanja gej parade – ali i jedni i drugi su branili odluku većine. Većina je, zapamtimo, protiv trenutne vlasti u Beogradu i tu činjenicu ne mogu isbrisati ni sve emisije B92 i lažne ankete u Srbiji. Predsednik Socijalističke Partije Srbije Dačić je, sećam se, pre zadnjih parlamentarnih izbora vikao kako nikad neće ući u koaliciju sa DS-om. Američki ambasador u Beogradu Kamerun Manter zna kako treba s Dačićem. Na kraju, dobili smo koaliciju DS-SPS i vlast koju nismo birali. Kada je zapad shvatio da bi im dobro došla još jedna opcija za koaliciju sa DS-om, stvorili su Srpsku Naprednu Stranku. Već mogu da zamislim scenario sledećih izbora: DS opet u manjini, možda im ni SPS nije dovoljan, ali zato je tu SNS...

Demokratija u Srbiji je mrtva. Vlast je izgubila i poslednju trunku kredibiliteta sa kapitulacijom Briselu i Vašingtonu oko Kosmeta i sada nas indirektno uverava da će nam gej parada obezbediti bolji životni standard. Prodali su sve, narod nije ništa dobio, a elite i kriminalci su svakim danom sve bogatiji. Ponižavaju nas posetama Bajdena, Solane i Klintonove, lažu nas u medijima prvo da nismo u krizi, a onda da smo izašli iz te krize u kojoj nikad nismo ni bili, krše obećanja o boljem životu dok u skupštinskom restoranu poslanici jedu jela sa roštilja za samo 50 dinara, zadužuju nas međunarodnim finansijskim institucijama do te mere da smo sada više nego duplo zaduženi u odnosu na Titovu Jugoslaviju, ne daju nam slobodne izbore, a sve to uz svesrdnu podršku zapada i objašnjenje da "proevropska" opcija mora da pobedi, makar i nedemokratskim metodama, i na kraju, što je najgore, ubeđuju nas da im ne možemo ništa. Toliko su uvereni u svoju moć da će bahatost raste svakim trenutkom koji i dalje provode na vlasti. Vreme za promene je sad!

"Svakoj generaciji je potrebna revolucija!"

Ne smemo biti demoralisani, to vlastima ide u prilog. Ne smemo govoriti "uvek je toga bilo", "svugde je tako", jer čovek mora da teži ka savršenstvu čak i kada zna da ono nije sasvim ostvarivo. Oni koji vas obeshrabruju da učinite nešto protiv nepravde je isti tip ljudi koji se protivio ustanku protiv Turaka u 19. veku. Orvel je smatrao da je svest ona ključna ljudskost koja nam daje snagu da se pobunimo. Svest ne smemo gušiti praznim floskulama i samoobmanjivati se da će nas izgraditi oni koji nas ruše. Ne smemo se ni bojati za budućnost, jer nema ničeg lepšeg od budućnosti koju stvarmo mi, a ne koju nam nameću drugi.

U Srbiji ima više nego dovoljno sposobnih ljudi da vode državu ka pravom putu, onom koji će donositi korist svim građanima Srbije. Oni moraju da izađu iz stidljive svakodnevne monotonije i budu hrabri da čine izvanredna dela! Imamo alternativu, imamo snagu, treba nam volja! Građani, ovo nije borba za neku ideologiju, ovo je borba za goli opstanak i slobodu! Revolucija mora da se desi u nama i ako ustanemo zajedno, kao jedan, možemo da pobedimo! 5. oktobra 2000. godine se nije desila naša revolucija – naša revolucija TEK DOLAZI!

A da je DŽeferson živ, mislim da znam na čijoj bi bio strani.