Mi smo narod na biološkom, ekonomskom i moralnom izdisaju. Ne vredi trošiti snagu na Kosovo, treba se okrenuti RS

U poslednjoj emisiji „Crno-beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“, gostovao je istoričar Milan St. Protić, bivši gradonačelnik Beograda, ambasador SR Jugoslavije u Vašingtonu, a potom i Republike Srbije u Švajcarskoj i Linhenštajnu. Jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije, samog DOS-a, a potom i Demohrišćanske stranke Srbije, te jedan od najznačajnijih protagonista i svedoka borbe protiv režima Slobodana Miloševića i petooktobarske „izneverene“ revolucije, kako je sam naziva, govorio je o danima koje je proveo kao učesnik u tadašnjoj vlasti i njenim neuspesima. Sagovornici su se dotakli fenomena negativne selekcije kao problema koji uništava srpsko društvo od vremena posle drugog svetskog rata i komunističkog režima. Milan St. Protić je konstatovao kontinuitet tog obrasca i nakon pada Miloševićevog režima.

„Ni u DOS-ovo vreme nije bilo mnogo bolje po tom pitanju… I po drugim pitanjima, ali po ovom posebno. Ni mi, odnosno oni koji su u to doba vladali, a sa kojima sam i ja zajedno u tome učestvovao, nismo forsirali najbolje, najsposobnije, najvrednije, nego smo gledali na to da i mi primenjujemo ta alternativna pravila…“, priznaje Protić. „ U prevodu, pravila poslušnosti, lojalnosti, nepotizma…“, nadovezao se Vukadinović, a Protić se sa tim složio.

Ni mi, odnosno oni koji su u to doba vladali, a sa kojima sam i ja zajedno u tome učestvovao, nismo forsirali najbolje, najsposobnije, najvrednije

Domaćin je pohvalio Protićev samokritički osvrt na sopstveni politički angažman i konstatovao da su malobrojni na javnoj sceni spremni da na takav način prihvate odgovornost i realistično posmatraju svoj učinak. Odgovor gosta je bio da tako nisu spremni da posmatraju samo oni nezreli, koji nikad nisu odrasli. Vukadinovića je pomen nezrelosti u kontekstu negativne selekcije asocirao na predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Protić se sa tim složio i nastavio:

Srbija je danas na najnižim granama. Ovakav bašibozluk nije vladao Srbijom od 1804.

„Kad čovek u Životu nikad sebe ni u čemu ne isproba, kada nema nikakvu karijeru, profesiju, poziv, kada je od fakulteta počeo da se bavi politikom, a politika je… Da ne kažem sad šta je, znate na šta aludiram… Svakako nije nikakva struka.“(… ) „Kad pogledate kakvi su ljudi sačinjavali DEPOS (Demokratski pokret Srbije) 92. godine, kada je on osnovan, i kakve su to kerijere bile, kakava su to imena bila, kakva su dela iza tih ljudi stajala,pre i nezavisno od toga što su odlučili da se suprotstave Miloševiću. I pogledate danas ljude koji su na javnoj sceni, videćete drastičnu razliku upravo u tom smislu. U intelektualnom smislu, Srbija je danas na najnižim granama. Ovakav bašibozluk nije vladao Srbijom od 1804. A ovaj prvi čovek Srbije upravo u tome prednjači, da nikad ništa u životu nije radio i da se i danas poziva na svoj prosek na fakultetu, ili na svoje navijačke dane na Zvezdinom severu, jer to je sve njegovo životno iskustvo. Ništa drugo u životu nije ni pokušao da radi pa da se u tome dokaže, nego je zahvaljujući takvim okolnostima ušao u politiku i preko toga stigao ovde dokle je stigao. Vidim da tako vaspitava i svoju decu.“

Učinak pokreta kojem sam pripadao bio je veoma mršav – ali je u tom periodu ova zemlja ipak bila demokratska 

Protić priznaje da, uprkos impresivnim biografijama, politička garnitura koja se borila protiv Miloševićevog režima, a potom ga i zamenila, nije ostvarila adekvatne rezultate, niti ispunila obećanja koja je godinama davala narodu:

Mi nemamo mnogo čime da se pohvalimo, osim što mora da se prizna da u tom periodu od 2000. do 2012. godine, ova zemlja je ipak bila demokratska. To pokazuje, ako ništa drugo, i činjenica da je 2012. godine opozicioni kandidat mogao da pobedi na predsedničkim izborima

„Ako govorimo o učinku, onda je on veoma mršav. I moj, lični, i čitavog tog pokreta kojeg sam bio deo. Mi nemamo mnogo čime da se pohvalimo, osim što mora da se prizna da u tom periodu od 2000. do 2012. godine, ova zemlja je ipak bila demokratska. To pokazuje, ako ništa drugo, i činjenica da je 2012. godine opozicioni kandidat mogao da pobedi na predsedničkim izborima, pa potom i da opoziciona stranka ili koalicija pobedi na parlamentarnim izborima. To je naše dostignuće. I nije to malo dostignuće. U svemu drugome, dakle u onim suštinskim reformama, koje je narod očekivao i koje smo mi očekivali – a ja prvi, zbog toga sam svojevremeno u to bio i ušao –  nije se gotovo ništa ostvarilo.“ 

Govoreći o svojoj kratkoj „vlastodržačkoj“ karijeri, Protić je rekao da je padom Miloševića već ostvario to što je želeo, a da se na svojim funkcijama nije dobro osećao, niti ih je želeo. „Već sam tad imao problem sa sobom na tom mestu predsednika skupštine grada(Beograda), kada to mesto nije podrazumevalo nikakva izvršna ovlašćenja i kad su drugi odlučivali, a ja sam samo bio odgovoran pred građanima, i to mi se ništa nije dopadalo. A ni uopšte mi sa ta pozicija nije dopadala. Ja sam hteo da podnesem ostavku čim se završe parlamentarni izbori u Srbiji, krajem decembra meseca i kada sam ja zamislio da će biti zaokružena pobeda nad Miloševićem…Onda je došla ponuda da idem u Vašington, i prvobitna moja odluka je bila da odbijem. Na kraju sam pristao (nakon Koštuničinog ubeđivanja) uz priličan otpor da odem u taj Vašington… U pokušaju da nešto uradim, tražio sam da imam odrešene ruke i takav sam dogovor postigao sa Vojom Koštunicom – ali to se nije tako ostvarilo. Kao što sam imao takav dogovor i za Beograd, pa se ni to nije ostvarilo. I tako se cela ta moja vlastodržačka priča, hvala Bogu završila za kraće od godinu dana.“

Zašto (ne) treba prihvatiti nezavisnost KiM? Da li se Srbi prema komunizmu drže kao žrtve „štokholmskog sindroma“?

U nastavku, Vukadinović je citirao Protićeve izjave da je „Kosovo za Srbe izgubljeno“ i da „ne treba na to trošiti nacionalnu energiju“, i upitao ga čime obrazlaže takvo stanovište.

Srbija nema ni snage, ni mogućnosti ni autoriteta da nad tom teritorijom uspostavi svoju vlast. Mi ćemo to malo snaga što imamo da iscrpimo u toj uzaludnoj borbi i na kraju nećemo ništa uraditi

„Zato što Srbija nema ni snage, ni mogućnosti ni autoriteta da nad tom teritorijom uspostavi svoju vlast“, odgovorio je Protić. „Zato što, ako hoćete prosto da Vam kažem, ne može sedam miliona da vlada nad dva miliona, ili milion i po. Pokazalo se da ni mnogo veće nacije od nas, ni mnogo veće države s tim ne mogu da izađu na kraj. (…) Ono čega se ja bojim u slučaju Srbije jeste da ćemo mi to malo snaga što imamo, a na izdisaju smo kao narod, po mom sudu… Na izdisaju smo, biološkom, izdisaju moralnom, izdisaju ekonomskom… Mi ćemo to malo snaga što imamo da iscrpimo u toj uzaludnoj borbi i na kraju nećemo ništa uraditi. Mi nemamo na kraju odgovor na pitanje: I da kosovo ostane u sastavu Srbije, šta ćemo onda da radimo?“ Postavivši ovo retoričko pitanje, Protić objašnjava kako bi u tom slučaju Albanci postali prejaka politička snaga u Srbiji, do te mere da bi postali ključni za donošenje državnih odluka i da bi tako Albanci mogli dospeti čak i na čelo države. 

Svoj argument Protić  zaključuje navodeći svoje stanovište o uzroku neprilike u kojoj se Srbija nalazi: „Kombinacijom antisrpskog, namernog, zlonamernog antisrpstva Titovog režima i idiotske Miloševićeve politike, mi smo izgubili Kosovo“, zaključuje istoričar, naglašavajući da takvo stanje konstatuje „teška srca“, ali da zakopavanje nacionalne politike u teritorijalna pitanja može biti samo štetno.

Slažući se delimično sa Protićem, Vukadinović je primetio da poslednjih 20 godina Srbija i nije bila „zakopana ni u nacionalne interese, ni u teritorije – pa opet nismo procvetali ni demografski, ni demokratski, ni institucionalno“. Vukadinović je konstatovao „promenljivost stanja na terenu“ kao veoma značajan faktor pri razmatranju ovog problema, što podrazumeva da istorijski trenutak, bilo koji i kakav god bio, nije večan i situacija se već u nekom sledećem momentu može preokrenuti, te postavlja pitanje: „Znam ja da se i u životu i u istoriji stvari uglavnom na silu i dobijaju i gube. Ali zašto bismo mi sada tu silu legalizovali i legitimizovali sopstvenim prizanjem?“

Protić nije dao konkretan odgovor na ovo pitanje, ali je istakao da je, po njemu, Republika Srpska od mnogo većeg značaja za nacionalno pitanje Srba nego Kosovo. Protić smatra da treba više pažnje posvetiti srpskom entitetu BiH nego KiM, dok Vukadinović, ne poričući značaj Republike Srpske, kaže da odricanje od južne pokrajine ne samo da ne bi ništa pomoglo, nego bi, po njegovom mišljenju, čak i naškodilo statusu RS.

Sistematski, punih šest decenija, komunizam sekao srpstvo u korenu. Na svakom nivou

Do kraja razgovora, sagovornici se nisu usaglasili oko pristupa kosovskom pitanju, ali su se u značajnoj meri složili oko uzroka trenutnog istorijskog posrtanja Srba i njihove države. „Sve ovo o čemu govorimo, po mom dubokom uverenju, i stanje u kojem se nalazi Srpstvo i sve ove dileme koje Vi i ja imamo i oko kojih se ne slažemo su posledica toga što je sistematski, punih šest decenija, komunizam sekao srpstvo u korenu… Na svakom nivou. I kad je došao kraj, mi smo se nažalost, po onom stokholmskom sindromu i dalje držali tog komunizma“, zaključio je Protić.

(NSPM)