|
Odgovor glavnog urednika Katalaksije na tekst "Eksploatiacija bez granica"
Sport napadanja i pljuvanja LDP na sajtu NSPM je jedan od najraširijenijih i najomiljenijih sportova "nacionalno svesne" inteligencije. Ipak, to najčešće podrazumeva kritike za nacionalnu izdaju, nedovoljan "patriotski" kapacitet i manjak uštivnosti i razumevanja za ratne zločince i ratnu politiku 1990-ih i njihove današnje jatake i nastavljače. Ipak, nedavno smo i u toj disciplini dobili inovaciju: pod naslovom "Eksploatacija bez granica", mogli smo da pročitamo kritiku ekonomskog programa LDP, Ekonomija bez granica, iz pera autora Vladimira Markovića (Marković 2008).
Ovaj autor je inače u krugovima studenata i profesora Filozofskog fakulteta poznat pod znakovitim nadimkom Vlad-Marks, zbog svoje krajnje marksitičke ortodoksnosti i aktivizma u raznim radikalno-levičarskim organizacijama popout "Socijalnog fronta". U jednom tekstu pre godinu ili dve, sociolog Jovo Bakić je citirao napad na časopis Katalaksija na forumu organizacije Socijalni Front koji gotovo od reči do reči ponavlja sve teze iz Vlad-Marksove najnovije paškvile. Taj napad je potpisala osoba s nadimkom "Komesar" a neverovatna sličnost tog teksta sa novom Markovićevom paškvilom nedoljivo nameće zaključak da bi upravo Marković/Vlad-Marks mogao biti taj forumski Komesar: Pomenute individue (Ivan Janković i Borislav Ristić) zastupaju stavove koji se kreću u rasponu od usvajanja intelektualne antiratne pozicije "Druge Srbije" do glorifikacije Draže Mihailovića, Augusta Pinočea i ratne politike DŽordža Buša, od tirada protiv države i birokratije do obožavanja konzervativnih vrednosti nacionalne tradicije i patrijarhalne porodice. Sve je ovo protkano najzagriženijim antikomunizmom i zapenušalim tržišnim fundamentalizmom, izraženim u drečećim parolama i bombastičnim frazama. Kada svoje vizije poželjnog društva izražavaju na ovaj način, on i zapravo prikazuju kapitalizam idealnotipski, u zaoštrenoj formi, u njegovim krajnjim konsekvencama ." (Bakić, 2006) Ako čitalac sad pogleda Markovićev novi prilog na NSPM videće da on samo ponavlja i neznatno dopunjuje ono što je već pre možda dve godine napisao "Komesar" na forumu Socijalni front. Štaviše na samom tom forumu jedan od diskutanata se raduje što su "analize naših drugova počeli da prenose svi živi" (SF, 2008) što praktično znači da je Marković njihov član. Inače, na tom forumu najuočljiviji simboli su srp i čekić, zatim petokraka, a ponegde i anarhističko slovo A, a na wikipedijinoj odrednici se kaže da je ta organizacija između svojih ostalih aktivnosti bavi Vođenjem različitih oblika kampanje protiv privatizacije društvene imovine, javnim manifestacijama, tribinama, distribucijom antiprivatizacijskih letaka i plakata, kao i direktnijim oblicima sabotiranja vladine propagande za privatizaciju (štagod ovo poslednje značilo). Forumaši jedni druge tituliraju sa "drugovi" i "drugarice", a ogromna većina njih se smatraju komunistima i radikalnim marksistima. Sam Marković je uz ovaj tekst predstavljen kao osoba koja se azlaže za "reafirmaciju marksističke teorije i proleterski internacionalizam". To je kontekst koji čitalac treba da ima na umu kad čita pomennuti tekst. Jedan od tih drugova komunista i anarhosindiaklista, Komesar alias Vladimir Marković zvani Vlad-Marks, sada je skinuo forumsku masku i istupio pod punim imenom i prezimenom, da na sajtu kojim dominira koncepcija amnestiranja skorašnje nacionalističke prošlosti, patrijarhalizma, klerikalizma, itd napadne liberale. Kako se samo levi i desni ekstremisti lako dogovore ko im je najveći naprijatelj, i stave svoje razlike u zagradu!
Markovićeva paškvila ima dva dela. Prvi deo obuhvata kratku analizu i "marksističku" kritiku ekonomskog programa LDP, a drugi pokušaj diskreditovanja LDP ličnim napadom na mene, kao na jednog od pisaca i promotera tog programa. Ukratko o obe stvari.
Najpre, prvi deo. Posle lapidarnog i u osnovi tačnog predstavljanja osnovnih odredbi programa, autor prelazi na kritiku. Ta kritika nažlost nije ozbiljna, niti argumentovana, već predstavlja karakterističnu kolekciju popularnih radikalno-levičarskih talking points o tranziciji, liberalizmu, konkurenciji, tržištu itd. Recimo autor tvrdi da sve stranke u Srbiji, uključujući i SPS, sprovode ili zagovaraju "neoliberalne reforme", a LDP je samo najekstremniji među njima. Ipak, ako pogledamo program i nastupe SPS u ovoj kampanji videćemo samo demagoško-populističke zahteve za duplim povećanjem penzija i plata, većim beneficijama za sindikate, većim porezima i državnom potrošnjom, i atake na postojeću vlast zbog nedovoljne socijalne osetljivosti. Kakav je to "neoliberalizam"? Ili naprosto iz ptičje, revolucionarne perspektive "Socijalnog fronta" sve što je manje od komunističkog prevrata, "eksproprijacije eksproprijatora" i streljanja kulaka, po definiciji predstavlja "neoliberalizam"? Kakav je, s druge strane, "neoliberalizam" DS, DSS ili G 17 plus? U svom programu "20 tačaka" (G 17 plus, 2008) za ove izbore DS i G17, kao i ranijim programima svih ovih stranaka, izlistava se niz mera državne pomoći i subvencija svemu i svakome, od malih do velikih privrednika, od akcija javnih radova do subvencionisanih stanova, od zemljoradnika do penzionera, od mladih nezaposlenih do starijih nezaposlenih, od radno intenzivnih industrija do kapitalno intenzivnih industrija. Svakome sledi neka crkavica o trošku poreskih obveznika. Kakav je to neoliberalizam? O radikalima ne vredi ni trošiti reči: oni se potpuno slažu sa našim Vlad-Marksom da je tranzicija od 2000 naovamo uništila sve banke i firme koje vrede i da je sad gore nego pre 5. oktobra. Kakva je, na koncu, to navodno konsenzualna, "neoliberalna" ekonomska politika u zemlji u kojoj državna potrošnja jede više od polovine GDP, porezi i doprinosi na plate iznose preko 60% bruto zarade, postoji vrlo zatvoreno tržište, ni jedan od velikih dražvnih sistema nije privatizovan itd?
Stepen neznanja o nekoj stvari je visoko kreliran sa brojem problematičnih tvrđenja koja zahtevaju obrazloženje, a koja autor ne obrazlaže, već podrazumeva. Umesto da recimo osporava tvrdnje LDP da slobodna trgovina doprinosi ekonomskom rastu, ili da minimalna nadnica povećava nezaposlenost, ili da privatizacija preduzeća povećava ekonomsku efikasnost i plate zaposlenih, on misli da je dovoljno ponavljati ubeskraj gluposti o "neoliberalizmu" i "divljoj tranziciji" i "potrebi socijalne solidarnosti" i verovati da to što se rečene gluposti u toplom gnezdu Socijalnog Fronta uzimaju kao biblijska istina, znači da one jesu biblijska istina.
Bazična nekompetencija autora, ovaj put ne samo ekonomska već i političko-teorijska, vidi se naročito u drugom delu gde on prelazi na operaciju ličnog napada na mene da bi diskreditovao i LDP. Tu on navodi šest ili sedam teza o meni i časopisu Katalaksija čiji sam urednik, za koje (iz konteksta vidimo) veruje da pokazuju identitet liberalizma i desnog esktremizma. (To su uglavnom one iste teze iz "Komesarovog" dopisa na Socijalnom Frontu koji je citirao Bakić, samo apgrejdovane uvlačenjem LDP-a u igru). No, pri pažljivijim čitanju, vidimo da nikakve protivrečnosti nema između tih stavova i liberalnih ideja. Najčešće su te Markovićeve kritike tačne ali za dokazivanje "desnog ekstremizma" irelevantne opservacije o meni ili nekom drugom autoru sa Katalaksije, ili se, u jednom ili dva slučaja, radi o falsifikovanom ili pogrešnom predstavljanju naših stavova.
Recimo, tvrdi se, pozivajući se na tekst Andreje Vražalića, da je Katalaksija protiv demokratije jer zagovara primat individualnih prava, "zbog čega poželjna liberalna vlast počiva na potpuno drugačijoj vrsti legitimiteta od demokratske. Iz toga, zatim, sledi zalaganje za ograničenje demokratije, jer politikom treba da se bave ljudi koji su specijalizovani za to zanimanje". Ovo izgleda kao da Vražalić, i ja kao njegov saborac sa Katalaksije, verujemo da je demokratija loša, a rešenje problema diktatura neke prosvećene elite. Ali, kad pročitate Vražalićev tekst vi vidite da je reč o standardnoj liberalno-konstitucionalističkoj kritici demokratije gde on kao ideal uzima konstitucionalnu republiku američkih Očeva utemeljivača, lokovski ideal checks and balances, vladavinu prava i parlamentarizam, a neograničenu demokratiju vidi kao napad na te tradicionalne liberalne vrednosti. Vlada koja se u sve meša u ime volje većine, ugrožava prava pojedinca. To je standardna kritika paternalizma države blagostanja koja ide od Tokvila, preko Konstana, do Mizesa, Hajeka ili Bjukenena, i nema nikakve veze sa podmetnutim zalaganjem za nekakvu diktaturu provećenih.
Takođe, i da time pređemo na tačna a irelevantna Markovićeva tvrđenja, nije jasno zašto bi moja (zapravo izvorno Hajekova) tvrdnja da je "socijalna pravda" besmislen pojam bila u neskladu sa ideologijom LDP kao liberalne stranke? Kategorija socijalne pravde je potpuno nejasna, i obično se koristi kao "teorijsko" opravdanje državne redistribucije dohotka, sa ciljem postizanja većeg stepena jednakosti. Ali, na kom moralnom temelju je zasnovana ideja da svi moraju biti ekonomski jednaki, i do koje mere se mora vršiti redistribucija? Samo manjina radikalnih komunista misli da svi moraju da imaju apsolutno jednake udele, a ostali zagovornici redistribucije podrazumevaju da je neki stepen nejednakosti nužan. Koliki stepen nejednakosti, meren recimo Ginijevim koeficijentom, i zašto baš taj a ne neki drugi? Ako te kriterijume nemamo (a niko nam ih još nije dao) socijalna pravda zaista ostaje besmislica, koja se koristi kao opravdanje svake redistribucije. Sve su to pitanja koja autor ne postavlja jer on i njegovi drugari o tome ne razmišljaju, pa veruje da i niko drugi ne može da razmišlja.
Još je manje jasno šta je antiliberalno on našao u mom opisu histerije globalnog zagrevanja kao pokušaja da se pod novim izgovorima obnovi ideja svetskog ekonomskog planiranja i državnog socijalizma (Janković, 2008). Veliki broj liberalnih ekonomista i filozofa, ne samo klimatologa, misli upravo to. Jedan od vodećih liberalnih reformatora u Evropi, češki predsednik Vaclav Klaus objavio je upravo knjigu u kojoj tvrdi kako danas nije ugoržena planeta nego sloboda i prosperitet čovečanstva od strane socijalističkih panera i ekoloških fanatika koji koriste globalno zagrevanje kao paravan za zaustavaljanje ekonomske globalizacije.
Ili recimo Draža Mihailović (još jedna Komesareva dosetka koju njegov dvojnik sa stranica NSPM reciklira). Vlad-Marks je ubeđen da je LDP-u konačno doakao kada konstatuje da pisac njegovog ekonomskog programa veruje da su "četnici dobri momci" (dočim su oni fašistički saradnici okupatora kako naš borac za "proletersku solidarnost" veruje), koji Dražu proglašava za komandanta legalne vojske, a "antifašizam" kao ideologiju smatra besmislenim, a komuniste revolucionarima koji jednu okupaciju žele da zamene drugom (Marković, 2008). Ali, što bi bilo koji liberal branio komunističku diktaturu ili optuživao ne-komunističke antifašiste za saradnju sa okupatorom (osim ako ne želi da pokaže svoje neobrazovanje u toj stvari, poput Markovića)? Dražu legalnim komandantom vojske nisam proglasio ja, nego legalna vlada u Londonu koja ga je postavila za ministra vojnog a Slobodana Jovanović za njegovog zamenika. Da li je Draža dobar momak ili ne za svet je verovatno od mnenja mladih komunista i anarhosindikalista u Srbiji važnije to što je od strane američkog predsednika Trumana 1949. odlikovan najvišim američkim državnim odlikovanjem za doprinos borbi protiv fašizma. Ili je od američkog predsednika vlasniji da sud o Mihailoviću donese drug Staljin ili Titov sudija Miloš Minić ili Titova dvorska istoriografija? Kada se pak radi o taktičkoj saradnji sa Nemcima, Marković je pogrešio – mi je ne pripisujemo (pa makar i "opravdavajući je") Draži nego komunistima, koji su predvođeni Đilasom i Velibitom na martovskim pregovorima u Zagrebu 1943 postigli dogovor sa Nemcima da se u slučaju iskrcavanja saveznika na Balkan bore zajedno protiv saveznika i Mihailovića. A pod taktičkom saradnjom četnika o kojoj govori naš autor, mislimo na saradnju Đujića sa Italijanima (ne Nemcima), a protiv ustaša. S druge strane, antifašizam kao ideologiju opet nisam odbacio ja, nego slavni zapadni istoričari poput Fransoa Firea ili Ernsta Noltea. Opet, autor kao suštu istinu podrazumeva krajnje sporna komunistička gledišta na modernu istoriju, koja on toliko nekritički prihvata da se čak i ne trudi da za njih da bilo kakav argument. Misli da ako njegovi "saborci" i on u nešto veruju to mora biti samorazumljivo i svima ostalima.
Ili, kakve veze sa liberalizmom ima pitanje da li sam ja ili nisam podržavao svrgavanje Sadama Huseina sa vlasti u Iraku? Masovnost "antiratnih" demonstracija u Zapadnoj Evropi ja sam opisao kao dokaz da ne treba mnogo verovati u doktrinarno demokratsku mudrost da je narod uvek u pravu. Šta je tu sporno s liberalnog ili bilo kog stanovišta? Nije li narod u Nemačkoj, u još većem broju od onih koji su 2003 marširali za Sadama, marširao za Hitlera 1930-ih, pa nas to ne navodi da verujemo da su, samo zbog svoje brojnosti, bili u pravu. Ljudi, pa bili u većini ili u manjini, mogu da naprave sjajne stvari ali i velike gluposti, to zavisi od karaktera stvari koje rade, a ne od toga da li su u većini ili u manjini. Parola "ne damo krv za naftu" je komunistička budalaština pa ponavljala je trojica ili četvorica skojevaca u Beogradu, ili stotine hiljada demonstranata u Evropi. Autor opet niske argumentativne standarde svog neposrednog ideološkog okruženja pokušava da kao opšti standard prošvercuje i na "otvorenu scenu".
Kad je reč o našoj podršci Pinočeu, autor je opet zgrožen kako neko može verovati da je Pinoče spasao Čile i Južnu Ameriku od komunizma, i pretovrio Čile u ekonomski najuspešniju zemlju u Latinskoj Americi. I kako se mi usuđujemo da zahteve za ekstradiciju Pinočea Španiji nazivamo levičarskom hajkom? No, razdvojmo najpre činjenice od vrednovanja: Čile pod Pinočeom, a i posle Pinočea, jeste ubedljivo ekonomski najprosperitetnija zemlja Latinske Amerike, toliko da je stekla nadimak "Švajcarska u Andima". Ekonomski rast se kretao preko 6% na godišnjem nivou skoro sve vreme Pinočeove vladavine, najveći deo industrije je privatizovan, liberalizovana je spoljna trgovina, privatizovan penzioni sistem koji ima duplo veću vrendost penzija nego u državnom sistemu, properitet prosečnog Čileanca je neslućeno porastao. To su činjenice. Da li će progon političkih neistomišljenika, uključujući i torture i nestanak oko 2 000 ljudi, što obuhvata kako teroriste pale u borbi sa vojskom tako i jedan broj civila koji su pobijeni po zatvorima i drugde, biti smatran važnijim od prosperiteta koji je na dugi rok nastao u Čileu kao posledica reformi koje je inicirao Pinoče, to je stvar individualnog izbora. Kao što je stvar individualnog izbora da li ćemo Denga smatrati herojem koji je spasao Kinu kulturne revolucije i uputio je na stazu kapitalističkog razvoja, ili zločiincem koji je izgazio decu tenkovima na Tjenanmenu. Kad je Deng umro svako razuman ga je slavio bez obzira na užasnu stvar koju je uradio na Tjenanmenu. Svako razuman po mom sudu mora slaviti ono što je uradio Pinoče na spasavanju Čilea od komunizma i propadanja, iako je užasno ono što je radio po svojim zatvorima. Ali, poenta je da levičarima ne smeta Deng, a bogami ni Fidel Kastro (koga zapadni mediji nazivaju "kubanskim predsednikom" a ne "diktatorom" iako je sa svojim pajtašem Če Gevarom pobio dest puta više ljudi nego Pinoče, i iz čijeg komunističkog raja niko ne može da pobegne a da ne bude pokošen mitraljezima obalskih straža, kao što je svaki Pinočeov protivnik mogao legalno da emigrira iz Čilea).
Na kraju o navodnoj antiliberalnosti vere u tradicionalnu porodicu. To je takođe već raspravljeno u odgovoru Bakiću povodom njegovog citiranja Komesara. Citiram odgovor na prigovor za "nespojivost" podrške patrijarhalnoj porodici sa liberalizmom: " podrška patrijarhalnoj porodici i socijalnom konzervativizmu su sastavni delovi klasične liberalne misli; od Adama Smita, preko Hjuma, Berka, Fergusona, Tokvila, Konstana, pa sve do Mizesa, Hajeka ili Hopea, svi ključni liberalni mislioci su visoko uvažavali vrednost tradicionalne porodice i drugih ustanova građanskog društva (novac, pravo, parlamentarizam, podela vlasti itd). A neki su porodicu branili i mnogo vehementnije i oštrije od nas dvojice, i pisali još prodornije "tirade protiv države i birokratije" u isti mah, verovali ili ne! To što drug Komesar to ne zna, ne znači da to ne postoji, već samo da u marksističkim slikovnicama o tome ništa ne piše, i da zato njegove "produbljene analize" treba uzeti cum grano salis ." (Janković, Ristić, 2006)
Kao što cum grano salis treba uzeti i nove/stare analize njegovog dvojnika Vladimira Markovića. No, od njega samog je značajnija činjenica da je jedan od značajnih medijskih proxija DSS-a našao za uputno da iskoristi bizarnog neo-komunističkog paškvilanta zaljubljenog u marksizam i proletersku solidarnost za napad na LDP. To da kao kritiku ekonomskog liberalizma ove stranke, nisu bili u stanju da smisle ništa pametnije ni uverljivije od toga, zorno svedoči o njihovom intelektualnom bankrotstvu i nemoći.
P.S. Naknadno sam otkrio da je isti tekst V. Markovića prenet i na blogu B 92 što već celoj stvari daje komičan ton, i samo dokazuje staru istinu koliko su levi i desni kolektivistički mozgovi "izomorfni".
Reference:
Vladimir Marković (2008), Eksploatacija bez granica, http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_vladimir_markovic1.htm
Jovo Bakić (2006), Desni i levi politički ekstremizam u Srbiji, http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=34&Itemid=1
Ivan Janković (2007), Alarmistički mitovi o globalnom zagrevanju, http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=93&Itemid=1
Ivan Janković Borislav Ristić , Kome smeta "Katalaksija"?, http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=35&Itemid=1
G17 plus (2008), Program u 20 tačaka, http://www.g17plus.org.yu/download/20mera.pdf
SF, 2008, http://www.revleft.com/vb/eksploatacija-bez-granica-t78035/index.html Autor je urednik internet časopisa Katalaksija |
.jpg)
