Politički život | |||
Mantra o „zloj državi“ koju obavezno treba proterati iz medija najveći je uzrok aktuelnog informativnog haosa i medijske prljavštine |
četvrtak, 26. april 2018. | |
Eh sad, tu treba razlikovati formu i suštinu. Sadržinski, kako sam shvatio, svi pozdravljaju tu meru, u nadi da će nova medijska strategija biti bolja i da će se, kako je više puta naglašeno, „inkluzivno“ praviti, sa učešćem svih relevantnih i zainteresovanih strana. I, to je dobro. Ali, loše je ono, na šta je malopre skrenuta pažnja – način na koji se to saopštava, pomalo kao neka vrsta akta milosti, samovolje ili možda naknadnog „glasa razuma“ dve ličnosti, predsednika i premijera. I to je ono što je loše, i što mnogo govori o prirodi sistema u kojem živimo. No, to je samo jedan par rukava. Drugo, ono važnije, zbog čega sam i uzeo reč, jeste da sam želeo da pozdravim ovaj izveštaj, ali i da stavim jednu ozbiljnu primedbu. Dakle, ja sam više-manje opštepoznati evroskeptik, jedan od najvećih i nastarijih u zemlji, ali mislim da je dobro da imamo izveštaje poput ovog što ga je uradio ovaj vaš „konvent“ (naravno, ako se ne shvati kao „sveto pismo“). To ne samo da „ne može da škodi“, već može i da koristi, kako svakoj vlasti, ako je pametna, tako i, naravno, nama u opoziciji, kao i svima onima spolja koji ocenjuju i prate razvoj raznih institucionalnih parametara – a tu govorim o ljudskim pravima, odnosno medijima, medijskim slobodama, vladavini prava i svemu drugom za šta bi trebalo svi da smo svi zainteresovani, nezavisno od toga šta mislimo o samoj ideji priključenja i šansama za priključenje Srbije Evropskoj uniji. Ali, u pogledu tih preporuka i onoga što smo ovde čuli, slažući se sa dobrim delom onoga što je rečeno, skrenuo bih pažnju na jedan detalj i jednu frazu koja se provlači i u prethodnoj medijskoj strategiji i u ovom izveštaju, kao manje-više nesporna i oko koje izgleda postoji kosenzus i od strane EU i od strane organizacija koji su sastavljači ovog izveštaja, a to je – „zla“ država. Država koja se, eto, još ne povlači dovoljno iz medija, i da je to najveće zlo i glavni problem. Ja se slažem da je problem neuređenost ove zone, pogotovo kad se pominje npr. Tanjug, njegov nedefinisan status i ostalo. Ali, moram priznati da ne spadam među one - i nisam usamljen u tome, a iskustvo mi je dalo za pravo ovih par godina i to se, uostalom, može videti i u ovom vašem izveštaju – koji su govorili i koji kažu: „Samo da povučemo i da proteramo državu iz medija i onda će sve biti super i cvetaće med i mleko“. Pa, evo, skoro smo je proterali. Ako izuzmemo par javnih servisa (RTS i RTV), i par štampanih medija (Politiku i Novosti), država je proterana iz medijske sfere. A medijsko polje je gore nego što je ikada bilo. Zloupotreba medija i politizacija medija su danas još mnogo gore, i to upravo na tim privatnim i privatizovanim medijima. Dakle, mislim da se malo isuviše formalno i formalistički tome pristupa, uključujući i ovo što je kolega Zlatko Minić pomenuo u svom inače sjajnom, sažetom i dobrom izveštaju. On je, naime, pomenuo „opasnost“ od oživljavanja ideje „regionalnih javnih servisa“. Ja, nasuprot njemu, mislim da je to dobra ideja, a svakako bolja od ovoga što imamo sada. Ja sam, ima tome već dosta godina, zajedno sa nekim kolegama iz medijske sfere i iz političkog života učestvovao u seriji tribina, mislim baš u organizaciji „Konrada Adenauera“, gde smo govorili upozoravali gde će završiti ovo sa „projektnim finansiranjem“, obaveznom privatizacijom i tzv. „depolitizacijom“ medija, odnosno, sa navodnim i ultimativnim povlačenjem države iz medija, čime je, zapravo, široko otvoren prostor najgoroj, najprljavijoj komercijalizaciji i, istovremeno, najgoroj političkoj zloupotrebi. I, nemojmo nad time sada da zatvaramo oči. Dakle, dobro je što će se resetovati ova priča o medijskoj strategiji. Dobro je što će sada biti prilike da se ponovo čuju različita mišljenja. Ali, nemojte da šablonski pristupamo tome, po nekom diktumu, po nekoj mantri s početka ovoga veka, kad je bila aktuelna fraza „Privatizuj, ukini, povuci državu i onda će sve biti dobro, jer država je najveći neprijatelj slobode medija, biznisa i svega“. Ne, rekao bih da naš, srpski primer iz poslednje decenije pokazuje da najveća opasnost preti upravo od divlje privatizacije i uzurpacije medijske sfere. Zato, pored svih drugih pomenutih stvari oko kojih se slažemo, na primer, oko REM-a, koji, ovakakav kakav jeste, predstavlja jednu apsolutnu bruku i sramotu i ne samo da ne vrši svoju nadzornu funkciju već, zapravo, dodatno doprinosi zagađenju medijskog prostora svojim nečinjenjem i nemešanjem, moram da kažem – treba biti vrlo oprezan s ovom pričom o povlačenju države iz medija. Jer smo je već u velikoj meri povukli i skoro ukinuli, a dobili smo samo to da se „država“, odnosno centri političke vlasti i moći, neformalno i nezvanično, putem fiktivnih i skrivenih vlasnika, mešaju, kontrolišu i proizvode ovaj medijski haos i prljavštinu koju gledamo svuda oko sebe. Hvala. |