Politički život | |||
Listopadni bedževi |
ponedeljak, 08. septembar 2008. | |
Skoro sve što se Nikoliću može zabeležiti kao mana stekao je pod tutorstvom svog bivšeg vođe. Sve što je uradio kako valja to je učinio sam i nasuprot Šešelju. Posle bedža, Toma Nikolić je sa sebe otresao i čitavog Šešelja. Na prvi pogled se čini da je obrnuto, samo zbog toga što su prividi u srpskoj politici omiljeni način da se tavori u zabludama. Vojvoda će još neko vreme upravljati radikalima iz svoje ćelije, sve dok bude onih kojima je slika lažnog mesije važnija od slavske ikone. Ali, to ne može da traje dugo, a i da traje prestaće da bude važno. Da se ne lažemo: bez Tomislava Nikolića radikali ostaju politički siročići, grupa građana bez lidera i saznanja kuda idu i zašto to čine. Vođa koji više nije mogao da podnese da Šumadinac bude bolji od njega, odavno je slep. Za takav uvid nije nam potrebna večna Domanovićeva metafora. Srbija iz koje je Šešelj otišao u Hag više nije ista. Nikolić je konačno razumeo da vojvoda nikada nije razumeo Srbiju, niti je u stanju da tako nešto pojmi. U danima velike sloge Toma je tvrdio da je sve iz politike naučio uz pomoć Šešelja. Možemo zamisliti kakva je to bila fascinacija: Šešelj je već bio disident sa sumnjivom slavom, robijaš sa iskustvom. Njegova nadriučenost odvela je mnoge na krivi put jer su se u autentičnom demagoškom nastupu najgore ideje mogle „prodati” kao najbolja rešenja. Vojvoda je preporučivao Nikoliću šta da čita a šta obavezno da preskače. Možda se Šumadinac, u danima raspaljene čitalačke strasti, upustio u tumačenje Šešeljevog skribomanskog opusa. Čitav taj kupus morao bi da bude ubitačan po svačiji pa i Tomin literarni ukus. Idol je ostao sasvim bez odeće i Nikolić je oprezno, no konačno, razumeo da je pamet negde na drugoj strani. Izgleda ovako: skoro sve što se Tomislavu Nikoliću može zabeležiti kao mana stekao je pod tutorstvom svog (bivšeg) vođe. Sve što je uradio kako valja to je učinio sam i nasuprot Šešelju. I to je bio težak, neoprostiv greh koji se kažnjava istragom, kao što je i SRS u svojoj eutanaziji učinila na noćnoj sednici prošlog petka. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bio je samo poslednji Šešeljev opit o slepoj poslušnosti. Svi su položili taj test osim Nikolića koji je napustio ispit i čitav projekt. Gotovo je, tu se više ništa ne može učiniti! Da li baš? Nikolić je prvi put skinuo onaj bedž u predizbornom agitovanju za predsednika Srbije. To svetogrđe je objasnio potpuno logično: „Ne želim da me Šešelj opterećuje, niti da mi pomaže u kampanji!” Ne sećam se da li ga je okačio još koji put. Možda samo zbog navike lakšeg skidanja, da ne bude previše naglo. Ali, posle svađe s vojvodom oko premijerskog mesta, taj vodenični kamen više se nije viđao na Tominim prsima. Nikolić je u politici učinio ono što Šešelj nikada nije mogao. A bilo čiji uspeh je jedino što pisac stotinu i nešto knjiga ne može da podnese. Sklon da ruši sve za šta se kobajagi zalaže, V. Š. je iz velike zavisti i napada neobuzdane sujete počeo da ruši Nikolića, a sa njim i stranku koja je dužna da ga nosi na srcu. To zbog toga što je u odsustvu neprijatnog tutora Tomislav doživeo veliku evoluciju. Stekao je samopouzdanje, gradio svoju političku inteligenciju na najgorim razvalinama svog idola, donekle kontrolišući besprizornost i prostačku leksiku svojih saradnika. Mada mu se događalo da im se, pod navalom starih emocija, i pridruži. Ali, to je bivalo sve ređe. Kad god je želeo da pokaže kako „kontroliše” politički život u Srbiji, Šešelj je puštao u arenu izdresiranu grupu svojih portparola. I oni su, naravno, deklamovali probrane misli starog majstora parlamentarnih skandala. U njegovom dugom odsustvu, to nije moglo da bude isto. Jer, ono što smisli vojvoda ne zvoni isto kad ponavljaju njegovi najgori đaci. Onda je Toma Nikolić lako razumeo da mu haški sužanj, pre stupanja u novi štrajk glađu, razara čitav posao koji je urađen sa sudnjim mukama. I to je jedan od razloga zašto je njegova odluka od petka uveče dobra i lekovita. Skupštinske kletve i ostala grobljanska epika tako su ostale na čistini. „To nije moje, s tim ja nikakve veze nemam!” Možda će Tomislav Nikolić ovu jesen provesti u pečenju rakije. To je savršen način da se malo opusti i razmeni misli sa šumadijskim seoskim građanstvom. Pa posle može da vidi s kim će i gde! Ne verujem da će posle svega da razbija SRS i tako udari pijukom u temelj svoga dela. To je, ipak, posao u koji se najbolje razume vojvoda Vojislav Šešelj. [Politika, objavljeno: 08/09/2008] |