Lažni patriotizam i „slovenska odbrana“ Aleksandra Vučića

Sadašnjeg predsednika Vlade prvi put sam bliže upoznao 18. marta 2004. godine, kada su posle čuvenih martovskih događaja Srbi u severnom delu Kosovske Mitrovice držali straže da bi sprečili prodor separatista u severni deo grada. On je tada kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke došao da poseti Srbe, da im da podršku i, pretpostavljam, ohrabri ostanak na njihovom vekovnom ognjištu. Ono što je meni lično palo u oči da je u njegovoj šetnji kroz grad bilo više od sto članova i simpatizera Srpske radikalne stranke. Na ulici žene su mu prilazile, ljubile mu ruku gledajući ga kao Mesiju, kao spasioca njihovih života, imovine, slobode...

Sledeći dolazak današnjeg premijera u Kosovsku Mitrovicu bio je 2013. godine neposredno posle potpisivanja Briselskog sporazuma, ali je doček građana, Srba, bio sasvim drugačiji. One iste žene koje su ga pre nepunih deset godina dočekivale sa ljubavlju i zahvalnošću sada su ga pljuvale kao najgoru fukaru i najcrnjeg izdajnika. Takav neprijatan doček Aleksandar Vučić je pripisivao nama iz Demokratske stranke Srbije, pre svega meni, ali apsolutno nije bio u pravu. Nismo to organizovali pre svega iz političkih razloga, a ne zato što tadašnji potpredsednik Vlade nije to zasluživao. Naši motivi su bili da je on visoki funkcioner države Srbije i da bismo mi jednim ružnim dočekom obrukali i sebe i sopstvenu državu.

Naši protivnici sa Zapada i Šiptari bi se time samo naslađivali. Sa druge strane, da je to bilo u našoj režiji, broj ljudi u to vreme koje smo mogli da skupimo sigurno ne bi bio manji od 5000 hiljada, a ne šačica žena i slučajnih prolaznika koji su se tu zatekli prilikom dolaska prvog potpredsednika Vlade.

Ono što je još padalo u oči prilikom te njegove druge posete, a što se jasno videlo na sastanku na kojem su bili odbornici sve četiri opštine sa severa Kosova, to je neopravdano veliki strah Aleksandra Vučića. Tada se videlo da sva njegova priča o tome da se on nikoga ne boji, da je hrabar, pada u vodu. Razloga za preplašenost i zabrinutost nije bilo jer nikome ni u snu nije palo na pamet da fizički nasrne na visokog državnog funkcionera.

U njegovom obezbeđenju sa uniformama bila je prisutna i žandarmerija države Srbije sa komandantom Bratislavom Dikićem, kao i pripadnici jedinica „Kobra“ i drugih specijalnih jedinica države Srbije. Bilo je to posle četrnaest godina prvo pojavljivanje srpskih specijalaca u uniformama na teritoriji Kosova i Metohije, doduše u obezbeđenju samo jednog čoveka.

Da nije tako hrabar kako se predstavlja, imao sam prilike da vidim i u Skupštini Srbije kao poslanik, kada je bila rasprava o Briselskom sporazumu. U samoj skupštini, u hodnicima, galeriji bilo je prisutno više od pedesetak telohranitelja u obezbeđenju prvog potpredsednika Vlade, što je padalo u oči. Tim pre jer sam bio poslanik u Skupštini Srbije kada je funkciju predsednika Vlade obavljao Zoran Đinđić, koji u svojoj pratnji nije nikda imao više od jednog do dva telohranitelja.

Pored ličnog isticanja muškosti jer se navodno ne boji nikoga, i lično poštenje je osobina sa kojom se predsednik Vlade predstavlja građanima Srbije. Iz tog razloga on sebi gradi imidž velikog borca protiv korupcije i kriminala. U Srbiji se istakao hapšenjem više tajkuna da bi sebi pribavio oreol srpskog Eliota Nesa.

U predizbornoj kampanji 2012. godine obećavao je građanima Srbije da će samo kroz tenderske procedure da uštedi državi više od 600 miliona evra. Ali da li je baš tako? Mnogi njegovi poslovi, pre svega sa Arapima, obavijeni su velom tajne i bude sumnju upravo na velike finansijske malverzacije i mahinacije.

I samom laiku je jasno da projekat „Beograd na vodi“ glavnom protagonisti ovog posla omogućuje neslućenu dobit. Zbog apsolutne zatvorenosti medija tek ponegde stidljivo procuri informacija o neregularnim poslovima premijera i njegovih ljudi upravo preko nameštenih tendera.

Pre mesec dana je predsednik komisije za tenderske procedure podneo ostavku jer je samo tokom juna bilo više od 280 žalbi na nezakonito skrojene tendere u režiji sadašnje vlasti. Čak i poklanjanje više od 2200 hektara građevinskog zemljišta na Zlatiboru privatnoj firmi od strane ministarke Zorane Mihajlović nije moglo da prođe bez blagoslova prvog čoveka Vlade jer, u protivnom, zbog ovako teškog krivičnog dela on bi je smenio.

Ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako za nekoliko godina, kada se mediji u Srbiji budu "otvorili", saznamo da je sadašnji predsednik Vlade najbogatiji čovek Srbije.

U obračunu sa političkim protivnicima i neistomišljenicima Aleksandar Vučić pokazuje surovost i brutalnost. U toj borbi on obilato koristi medije kao i informacije svih obaveštajnih službi čiji je šef. Ništa ne prepušta slučaju jer u dobroj meri kompromituje i one sa kojima je u vlasti kao što je slučaj sa Ivicom Dačićem, nekadašnjim predsednikom Vlade, a sadašnjim ministrom spoljnih poslova, zbog njegove bliskosti sa narko-bosom Darkom Šarićem.

Pokazuje i retko viđenu nezahvalnost, kao što je medijsko linčovanje njegovog političkog oca, a predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koje se sigurno ne odvija bez njegove prećutne saglasnosti. Ako svoje političke protivnike ne može drugačije da amortizuje, on ih medijski marginalizuje. Lično sam imao prilike da se u to uverim kada bih u holu Skupštine Srbije kao narodni poslanik držao konferencije za štampu. Čim bih pristupio mikrofonu, nastupio bi beg novinara i njihovih kamera sa jedinim ciljem - da se medijski stopiram jer o čemu mediji ne izveštavaju kao da se nije desilo, niti kazalo.

Ono što čovek mora da prizna Aleksandru Vučiću jeste njegova sposobnost manipulacije građanima Srbije. Opet su mediji ti koji mu u tome pomažu. Igrajući na kartu kratkog pamćenja sopstvenog naroda, on drastično smanjivanje plata i penzija, iako je u predizbornoj kampanji drugačije govorio, "pegla" tako što najavljuje građanima da će im podići plate i penzije, i to simbolično u odnosu na ono što im je oteo. Građanima se nameće kao neko ko brine o njihovom standardu.

Briselskim sporazumom, čiji je glavni kreator, on se faktički odrekao Kosova i Metohije, ali to mu ništa ne smeta da danas - onako radikalski - izgovori „Ne dam Gazivode“, ili sebe prikazuje kao borca koji ne dozvoljava da Kosovo bude član UNESKO, a u sporazumu iz Brisela stoji da Srbija neće ometati ulazak Kosova u međunarodne insitucije i organizacije. Srbi na Kosovu i Metohiji kažu: „Zavodi nas za Goleš planinu“.

Njegov odnos prema političarima iz zapadnih zemalja pokazuje servilnost i snishodljivost. Sam priznaje da mu uvek klecaju kolena kad se sastaje sa Angelom Merkel. To mu ne smeta da prema svojim potčinjenima, čak i ministrima, pokazuje osornost i nadobudnost. Narodna poslovica za takve kaže: „Dobar sluga, al` zao gospdar“.

Često predsednik Vlade ističe "Ako im nisam dobar, neka me smene", misleći upravo na svoje „prijatelje“ iz Evropske unije i SAD. Iz toga proizilazi da njega nije birao narod Srbije nego su ga na vlast doveli zapadnjaci, zbog čega se i ponaša kao marioneta. 

Pokazuje sposobnost da svoje kritičare privuče na svoju stranu pre svega novcem, a u dobroj meri i funkcijama na koje ih postavlja. Čitava plejada srpskih nacionalista je na taj način ućutkana i od njihovih listova i sajtova ostalo je jedino rusofilstvo. Rusofilstvom pokušavaju da kompenzuju promenu ideologije, odnosno izdaju nacionalnih i državnih interesa Srbije.

Aleksandar Vučić svoj odnos prema Istoku i Zapadu svodi na poziciju sedenja na dve stolice. Možda je to nekada bilo moguće, danas nije. Nastoji da sebe građanima Srbije predstavi mudrim tako što se ne odriče Rusije, a prisvaja vrednosti Zapada. Lično mislim da će mu to na kraju doći glave. Oni koji su ga doveli na vlast, a to je pre svega Zapad, i prema kojima ima obaveze, neće mu dopustiti dugo da balansira.

Događaji u Srebrenici upravo to potvrđuju. Vetom na rezoluciju o Srebrenici, koju su stavili Rusi, on se zamerio i Londonu i Vašingtonu, na čiji je nagovor morao da ode u Srebrenicu, gde je naleteo na minu.

Sigurno je, i u tome se svi slažu, da rulja koja ga je napala to ne bi smela da uradi bez svojih pokrovitelja sa Zapada. Kako god se to tumačilo, on je od svojih zapadnih „prijatelja“ dobio žuti karton. Tamo nije smeo da ide jer su sve činjenice govorile da će biti napadnut. Može Aleksandar Vučić da opravdano histerično beži pred gnevnom masom, ali predsednik Vlade Srbije sebi ne sme da dozvoli da se nađe u takvoj poziciji.

I koliko god mislio da može da igra na dve karte, Aleksandar Vučić će na kraju morati da se odluči. Zasad ga još drže jer bez imalo snebivanja zajedno sa Zapadom ustrojava još jednu albansku državu na Balkanu. Kada to završi potpisivanjem bilateralnog ugovora Beograda i Prištine, onda će morati Rusima da uvede sankcije. Ako ne uvede, stići će mu politički svilen gajtan sa Zapada. Mehanizme za to i Brisel i Vašington imaju. Počev od kontrole medija u Srbiji do brojnih mahinacija i malverzacija sadašnje vlasti, o čemu su apsolutno obaveštene, Srbijom prošarane, strane obaveštajne službe.

U svakom slučaju „Slovenska odbrana“ igranjem šaha sa Bakirom Izetbegovićem u Beogradu teško može da mu pomogne. Jednostavno rečeno: „Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju“.

Čak i ako uvede sankcije Rusiji, on je za Zapad potrošena politička ličnost. Oni već traže njegovu zamenu u Srbiji, a Miodrag Kostić je samo jedan od kandidata. Sve je već viđeno.

(Autor je član Predstavništva DSS)