Lakmus test novog režima

Novi predsednik će delovati u istim parametrima kao i stari zato što se njegovim dolaskom sistem ne menja, a to znači da se lokalna srpska administracija ne može mrdati iz svog političkog kaveza. Osnovni pravci i zadaci su zacrtani, oni se ne mogu birati. Zavisnost novog administratora (ma kako se on zvao) je totalna i to je stanje koje se ne može suštinski menjati sve dok se prihvata logika neokolonijalne okupacije.

Ali ipak postoji jedna stvar koju novi upravnik Srbije može da učini zato što se to još uvek u potpunosti nalazi u okvirima njegovih (ma koliko uskih) autonomnih nadležnosti. On ne može da započne novu ekonomsku, socijalnu, kulturnu ili kosovsku politiku i da ostane na položaju na koji će uskoro stupiti. Međutim, ima jedno obećanje koje on može i mora da održi ako mu je barem simbolično stalo do dostojanstva države kojoj dolazi na čelo i do njenog moralnog zdravlja.

Nakon što je bila obelodanjena masovna krađa glasova u prvom krugu izbora, a to je bila prevara čikaškog stila i dimenzija ako je radi boljeg razumevanja potrebno navesti neki referentni okvir, on je svečano obećao da će taj nečuveni lopovluk biti rasvetljen samo ako u drugom krugu za predsednika bude izabran on. Voila! sada je izabran.

Prva tačka na dnevnom redu nove administracije mora biti da se utvrde razmeri izborne krađe, da se nedvosmisleno identifikuju svi koji su je naredili i na aktivan ili pasivan način u njoj učestvovali, da se krivci po zakonu procesuiraju i da najstrože budu kažnjeni. To je krivičnopravni okvir prvog i najvažnijeg zadatka koji se postavlja pred novi režim. Komplementarni, politički, okvir odnosi se na uvažavanje i ispravljanje svih posledica izborne prevare. Stranke koje su se lažnim predstavljanjem izbornih rezultata okoristile moraju za to platiti barem minimalnu političku cenu u obliku gubljenja nepošteno stečenih mandata na skupštinskom i svim drugim nivoima. Strankama i pokretima koji su na taj način bili oštećeni mora se vratiti ono što im je krađom nepošteno oduzeto.

U pitanju je nešto mnogo ozbiljnije od ideološke konfiguracije nove skupštine i drugih zakonodavnih organa. Najopasnija bolest koja hara Srbijom nije „bela kuga“, to nije ni sida, niti su to posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom. To su sve sekundarne manifestacije osnovnog obolenja koje je zahvatilo srpsko društvo i koje je osakatilo ogromnu većinu građana, a to je gubitak vere. Pre svega, u mogućnost delotvorne društvene akcije, kroz postojeće institucije, kojom bi se problemi koji ugrožavaju život Srbije mogli sagledati, pravilno definisati i najzad rešiti.

Dok se poverenje u mogućnost vršenja političkog uticaja kroz zakonom propisane ustanove građanima ne povrati, Srbija će nastaviti nezadrživo da tone bez obzira ko joj formalno stajao na čelu. Ona će stalno lebdeti između dva kobna izbora: polaganog odumiranja, predajom beznađu, i sledstveno tome kolektivnog samoubistva vršenog kao posledica gubitka vere u sebe i u smisao svoga postojanja, ili očajničkog Makavejskog revolta koji će se nesumnjivo završiti tragično kao onaj u Masadi pre dve hiljade godina.

Ruke novog predsednika jesu vezane, kao i onog koji odlazi. Zarad ostvarenja svojih ambicija on mora da pravi trule kompromise i da glumi pred svima. Prestane li to da čini, njegovo predsednikovanje će se završiti za tri dana jer mehanizmi za uklanjanje neposlušnih postoje i oni se bez oklevanja koriste.

Ali on ima moć da sprovede bar jednu autentično svoju odluku, a to je da ispita okolnosti pod kojima je bio održan prvi krug izbora i da poništi sve utvrđene posledice protivpravnih i neustavnih radnji. To bezuslovno mora da bude prva tačka na njegovom političkom programu. Ne učini li to, njegova priča o „poštenoj Srbiji“ pokazaće se kao još jedna cinična prevara, a on će na samom početku svoga mandata sebe žigosati kao još jednog u nizu političkih varalica, jednakog svima ostalima.