Куда заиста иде Србија?

Парламентарни избори у Србији донели су резултате, који су у великој мери изненадили и затекли не само аналитичаре, истраживаче и кладионичаре, него и саме политичке актере, и изазвали велике недоумице око тога којим путем Србија заправо креће после 11. маја. Наиме, дословно нико од посматрача и истраживача није предвидео чак ни могућност победе коалиције „За европску Србију“, а камоли да ће коалиција око демократске странке остварити предност од готово десет процената (38,85 према 29,22) у односу на другопласирани и у свим истраживањима фаворизовани СРС.Што се резултата осталих учесника тиче, он се кретао мање-више у оквирима предвиђања, с тим што су коалиција ДСС/НС и ЛДП, добили такође неколико процената мање него што се очекивало. Са својих 11,34 одсто освојених гласова „народњаци“ премијера Војислава Коштунице вероватно су највећи појединачни губитници ових избора и једина странка која је забележила видљив пад у односу на претходне парламентарне изборе, али, упркос томе, још увек нису изгубили своје шансе да и убудуће одлучујуће утичу на политичке прилике у Србији. Релативним губитницима може се сматрати и ЛДП који је једва прешао цензус са 5,3 одсто, па чак, донекле, и радикали, без обзира што су освојили пола процента и двадесет пет хиљада гласова више него на претходним изборима. Ипак, радикалска очекивања, као и све прогнозе, давали су им много више, али је овога пута очигледно заказала традиционална дисциплина радикалских гласача и чини се да је најмање 200-250 хиљада њихових симпатизера остало код куће. Разлози ове апстиненције, односно релативног опадања, или макар стагнације СРС, леже, делом, у млакој, и у односу на агресиван наступ коалиције око ДС недовољно мотивишућој кампањи, а делом и замору радикалског бирачког тела бројним „моралним победама“ на низу претходних избора, а које их нису ни за корак приближиле власти. Коалиција „За европску Србију“ имала је убедљиво најбољу кампању, са највише енергије, али и највише елемената негативне кампање, медијског спиновања и манипулације. На тај начин су, поготову у другом делу и завршници кампање успели да премосте своје хендикепе – пре свега, хетероген састав коалиције, укључујући и партнере са доста проблематичном репутацијом попут Вука Драшковића, или Ненада Чанка – и тежиште кампање пребаце са косовске на евро-реформску тематику. При чему су им главни адути били потписивање ССП, уговор са Фиатом и енергичан медијски наступ Бориса Тадића. Међутим, упркос одличном резултату, може се догодити да ДС и коалиција око њега на крају остану кратких рукава . Наиме, „природна“ коалиција ДС-ЛДП укупно има свега 115 мандата, тако да чак ни са посланицима националних мањина (7) не може да сакупи потребну већину од 126 посланика. С друге стране, стоји већ најављена коалиција ДСС-СРС, која у збиру има 108 посланика и која такође претендује да формира владу. Дакле, упркос најбољем резултату о сада неосновано је рећи да су „про-европске снаге“ у Србији извојевале победу на последњим изборима. Штависе, могло би се претпоставити да је коалиција око Бориса Тадића веома близу тога да се нађе у позицији у којој су се након претходних двоје парламентарних избора налазили радикали – да буду најјача групација у парламенту, али да на крају остану изван власти.Тако долазимо до другог, а можда чак и јединог правог победника ових избора, а то је коалиција СПС-ПУПС-ЈС која је освојила преко триста хиљада гласова и 7,57 одсто. Но, није сам овај резултат утолико импресиван (иако јесте за један проценат и неких осамдесетак хиљада гласова бољи од претходног резултата СПС), колико је важно то што је сада Ивица Дачић из руке Војислава Коштунице преузео „контролни пакет“ српске политике, односно, што сада од СПС-а зависи ко ће формирати владу. Двадесет мандата Дачићеве коалиције пресудиће, заправо, победника ових избора, што је позиција коју ће социјалисти свакако умети добро да капитализују у политичком и сваком другом смислу.Међутим, треба рећи и то да позиција у којој се налази СПС ипак није тако удобна и безопасна ни по њих саме. Уосталом већ сам поглед на перманентно опадање ДСС-а показује да улога „језичка на ваги“ са собом носи и велике ризике. Око Дачића и СПС-а тренутно се бије велика политичка и медијска борба са крупним актерима и још крупнијим улозима, понуде свакако стижу са свих страна, али вероватно, исто тако, и различите претње и „пријатељска упозорења“. Сви наједном брину о судбини, будућности и перспективама СПС-а, упркос томе што је у већинском делу српске јавности СПС све до недавно третиран као аномалија и политички рецидив из Милошевићевог доба. При томе је тешко рећи да ли о СПС-у тренутно више брину демократе, чији су се истакнути чланови својевремено залагали за забрану СПС-а, или, пак радикали, који су их до јуче оптуживали за колаборацију са ДС и преузимали им бирачко тело.Дакле, дилема у којој се налазе социјалисти је једним делом реална, а другим делом произведена од стране заинтересованих политичких и медијских лобија. Чињеница је да је њихово руководство у последње време предузимало извесне кораке ка „отварању“, „модернизацији“ и „европеизацији“ странке, те би им у том смислу ДС био можда погоднији партнер. Али, с друге стране, њихово бирачко тело је по свим релевантним параметрима – однос према ЕУ, НАТО пакту, Русији, Косову и Хашком трибуналу – неупоредиво ближе ставовима радикала и ДСС-а. Штавише, по већини тих питања ставови СПС-ових гласача и функционера чак су и радикалнији од ставова просечних гласача ДСС-а и СРС-а. У том смислу, коалиција са демократама била би не само „изневеравање воље бирача“, што је, уосталом, чест случај не само у српском политичком животу, него би вероватно и запечатило политичку судбину и Дачића и странке. Истина, теоријски је могуће да би за време трајања владе са демократама СПС успео да регенерише странку и прибави нове гласаче, али то је ипак мало вероватан сценарио, с обзиром да позиција у извршној власти у једној транзиционој земљи тешко може бити одскочна даска за подизање рејтинга и прибављање нових гласача. Зато је ипак много вероватније да ће СПС покушати да направи коалицију са Коштуницом и радикалима, али остаје потпуно отворено питање да ли ће ДС и Борис Тадић то прихватити, или свим средствима покушати да спрече – што би онда Србију гурнуло у велику политичку кризу и сукобе. Наговештаји таквог расплета последњих дана стижу са више страна, тако да, премда лично верујем да се тај сценарио ипак неће одиграти, треба имати на уму и такву драматичну могућност.