Kriptoanaliza ili zdrav razum – odlučite sami

O skrivenim motivima

Osnovna kriptoanalitičarska metoda je potraga za skrivenim motivima nekog delatnika. Motivi su za kriptoanalitičare po pravilu nečasni i zato skriveni, pa je osnovni zadatak kriptoanalitičara „raskrinkavanje“ motiva i time samog delatnika. Najgore je što oni tu metodu primenjuju čak i u čisto saznajnoj sferi. Recimo, Antonić i Vukadinović, po kriptoanalitičarima, ne pišu o „drugoj Srbiji“ zato što je to, nažalost, vladajuća i maligna ideologija naše medijske i kulturne elite, već da bi skrenuli pažnju sa pravih neprijatelja i da bi „kupovali poene tamo gde to nije ni na koji način opasno“, „sve po onoj narodnoj `da se Vlasi ne dosete`“. Takođe, Vukadinović i Antonić nisu, do 9. septembra, imali razumevanja za pojedine Jeremićeve spoljnopolitičke poteze – pre svega za diplomatsku borbu protiv priznavanja Kosova – zato što su ti potezi bili ispravni. Ne, oni su to radili zato što su „naviknuti na državne fondove i širom otvorene medije“, odnosno zato što su kao „nekada veoma bliski DSS-u“, „požurili da okrenu ćurak naopako“, „pošto je ta stranka izgubila vlast“.

Za optužbu da nešto radite iz nečasnih motiva praktično nema uspešne odbrane. Ako vas neko optuži da hvalite neki postupak subjekta A zato što vas on plaća, sve što možete da kažete u svoju odbranu jeste: „Nije tačno“! Ali, to nekako izgleda malo, kuso, neuverljivo... Častan čovek se oseća neprijatno kad treba da dokazuje svoju čast, i zato najčešće bira da uvređeno zaćuti. Na to po pravilu i računaju razni klevetnici. A kriptoanalitičari su najčešće obični klevetnici, zaodenuti u publicističko ili internet ruho.

Drugi mogući način odbrane od ove optužbe jeste da pokušate da kažete da niste plaćenik subjekta A zato što ste toliko puta kritikovali upravo subjekat A. Recimo, kako ja mogu biti „režimski analitičar“, ako sam, od formiranja ove vlade (jula 2008), na sajtu NSPM objavio, prebrojao sam, ukupno 151 tekst, i ako su svi tekstovi kritički, manje li više eksplicitno, na račun režima? Kako ja mogu biti „režimski analitičar“, ako sam toliko puta direktno kritikovao Tadića[2], njegove ministre[3], najviše funkcionere DS-a[4], a o Briselu i Vašingtonu[5] da ne pričam? Pa ja sam objavio više kritičkih tekstova na račun ovog režima nego sva petorica ove gospode zajedno! A o ubojitosti i kvalitetu tih kritika i da ne pričam...

Ali, kriptoanalitičar ima odgovor i na ovu odbranu. To je čuvena Anđelkovićeva teorija o „dr Šajeviču“. Po Anđelkoviću, „režimske analitičare“ odlikuje to što „u 95 posto (slučajeva) prozivaju vlast“, dok samo „u 5 posto posebno bitnih slučajeva(...) otvoreno rade njoj u prilog“[6]. Tako sam ja mogao napisati ne 151 tekst protiv vlasti, već 151 milion tekstova. Ali kada sam, zajedno sa Đorđem Vukadinovićem, agustovsku (prvu) verziju Rezolucije UN o Kosovu ocenio kao dobru i važnu, a Anđelković, Balaban i ostali kao „veleizdajničku“[7] i „simuliranje konfrontacije srpskih vlasti sa tzv. međunarodnom zajednicom“[8], e to je onda bio onaj „bitan slučaj“ koji me je raskrinkao kao izdajnika. Dakle, dovoljno je bilo da se čovek samo u jednom pitanju ne složi sa našim vrlim kriptoanalitičkim patriotama, i da mu se, bez obzira na sav dotadašnji otpor režimu (i bez obzira na to što se ispostavilo da smo uglavnom bili u pravu), odmah prilepi etiketa „režimskog analitičara“ i izdajnika.

Ukratko, kriptoanalitička metoda objašnjavanja nečijeg ponašanja, preko „raskrinkavanja“ njegovih nečasnih motiva, izgleda ovako. Najpre, kriptoanalitičar utvrdi da se u nečemu sa njim ne slažete. On se neće upitati da li je to možda zbog toga što imate u vidu neke druge činjenice, zato što nešto više znate od njega, ili, naprotiv, zato što manje znate od njega, pa jednostavno grešite. Ne, taman posla! On će odmah zaključiti da vi mislite drugačije od njega stoga što vas neko plaća da tako mislite. To što u ostalim stvarima mislite kao i on, njega nimalo neće pokolebati u tom zaključku. Naprotiv, odmah će iskonstruisati ak hok teoriju („dr Šajevič“), po kojoj ste vi u 95 posto slučajeva zapravo „lažnjak“, glumac koji vara publiku da ispravno misli, a svoje pravo, izdajničko lice odista otkriva tek u 5 posto slučajeva. I to, eto, baš slučajno, upravo u onom pitanju u kome ne mislite isto što i on!

O prošlosti NSPM

Tako, u konačnom, kriterijum vaše izdaje nije neki objektivni, dokazivi čin izdaje, već baš to što ste u nekoj stvari uhvaćeni da mislite drugačije od našeg kriptoanalitičara. To mu je dovoljno ne samo da vas odmah stavi u drugačiji kontekst, već i da čitavu prošlost presloži tako da se pokaže kako ste vi, zapravo, oduvek bili izdajnik, koji se, jedno vreme, samo vešto prikrivao, sve dok ga, konačno, pred javnošću nije raskrinkao on – veliki i ponicljivi kriptoanalitičar! Tome i služe, recimo, optužbe da je NSPM 1997. godine uživao gostoprimstvo lista Vreme i da je tada dobio novčanu pomoć od Soroš fonda. Vi možete do sutra da objašnjavate da je Uredništvo tada bilo izbačeno na ulicu, jer su dotadašnjem izdavaču zasmetala dva kritička teksta na račun režima, pa smo jednog jutra jednostavno našli promenjenu bravu na vratima svoje kancelarije[9]. Ne, ništa vam to neće vredeti. Sva vaša objašnjenja da je to bio jedini način da časopis preživi (ali da ni tada, ni kasnije, niko spolja nije imao uticaja na uređivačku politiku NSPM) biće, zapravo, za našeg vrlog kriptoanalitičara samo novi dokaz da ste tada, 1997, prodali dušu đavolu, te da od tada poslušno radite za satanu i njegove interese.

Mali problem će, možda, predstavljati to što je i on, vrli kriptoanalitičar, godinama sarađivao sa vama. Ali, kriptoanaliza je čudo! Ona je u stanju da tako prepakuje prošlost da postane savršeno koherentna sa najluđim i najparanoidnijim idejama. Dakle, nije NSPM postigao ugled u javnosti kao demokratski, patriotski i objektivni sajt možda i zbog preko 500 tekstova, koje su, od 2002, napisali Vukadinović i Antonić. Ne, NSPM je „stekao rodoljubivi imidž usled delovanja autora koji su ga napustili“[10], tj. upravo zbog naših kriptoanalitičara, koji su, svi zajedno, za NSPM napisali sedam puta manje tekstova od Vukadinovića i Antonića i bili bar sedamdeset sedam puta manje poznati i prisutni u javnosti od Vukadinovića i Antonića!

Takođe, nije se glavni urednik NSPM diskretno distancirao i zahvalio na daljnoj saradnji trojici od petorice potpisnika „Vidovdanskog“ teksta (ostala dvojica nikad i ni u kom smislu nisu bili deo NSPM![11]), i to u potpuno različitim prilikama, i sa potpuno različitim motivima, o kojima će on verovatno reći šta ima. Ne, u izokrenutoj optici naših kriptoanalitičara „prikriveni, ali time još opasniji, zaokret u pravcu naše `svetle evroatlantske budućnosti` predstavlja ključni razlog što su potpisnici ovog odgovora, nekada saradnici NSPM-a, zbog manipulacija Jeremićevih `analitičara` napustili taj istraživačko-izdavački centar. Nismo želeli, da budemo elementi mehanizma za obmanjivanje patriotske javnosti“[12]. Dakle, Anđelković, Radun, Gajić, Balaban i Nikolić su, u avgustu 2010. (ili u nekoj tačci vremena, koju će nam verovatno sledeći put otkriti), sami i protestno otišli (iako ih je, valjda, Vukadinović na kolenima molio da ostanu?). I to zato što su tada konačno prozreli da su Vukadinović i Antonić samo „prikriveni, ali time još opasniji“ „režimski analitičari“, te zato što više nisu želeli da svojim velikim "patriotskim ugledom" i "patriotskim pisanjem" služe Vukadinoviću i Antoniću kao alibi „za obmanjivanje patriotske javnosti“. Pa zar gospoda iz „Vidovdana“ stvarno misle da će neko u ovo poverovati?!

O našim ličnostima

Za mene lično ostaje tajna kako je moguće da gospoda Anđelković, Radun i Gajić (gospodu Balabana i Nikolića nikada nisam imao čast da upoznam) mogu da potpišu nešto što i sami veoma dobro znaju da nije istina. Sa gospodom Anđelkovićem, Radunom i Gajićem uvek sam imao prijateljske susrete. I ne samo da nikada nismo razmenili ružnu reč, već ni od jednog od njih nikada nisam čuo nijednu primedbu na svoj „analitičarsko-režimski“ rad. Kako je moguće da su mogli da potpišu tvrdnju da su oni, kao nekakva grupa, u znak protesta, napustili NSPM? Kako je moguće da su mogli da potpišu tvrdnju da je Slobodan Antonić „prorežimski analitičar“?

Posebno mi je zaprepašćujuće da sam sa kolegom Gajićem, samo tri dana pre objavljivanja ove „Vidovdanske“ sramotne optužnice, sedeo u jednoj beogradskoj bašti i, u prijatnom ćaskanju, pio kafu. Zaista ne razumem tu psihologiju da se može danas s nekim najprijateljskije sedeti i razgovarati, a već sutradan ga u novinama napasti kao prodanu dušu i moralnog bednika. I uopšte, draga gospodo Anđelkoviću, Radune i Gajiću, da li zaista možete da stavite ruku na srce i kažete – da, ono što Antonić govori i piše je „prorežimsko“, a on je stvarno „prorežimski analitičar“?[13].

Ali da, zaboravio sam na „dr Šajeviča“! Sve je to moje pretvaranje i gluma, samo da bi, u odlučujućem trenutku, kakav je bio u avgustu 2010, podržao režim i tako sprečio njegov slom. Nemam reči pred takvom uvredljivom ličnom optužbom, jer se na nju, kako što sam pokazao, i ne može racionalno odgovoriti. Može se jedino uzvratiti kontrauvredama, a ja to ne želim. Najdalje dokle mogu da odem jeste da, onako profesorski, kažem da onaj ko napusti principe objektivnosti – što će reći potkrepljivanja tvrdnji izvorima, pridržavanja u analizi „tvrdih činjenica“, korišćenja elementarnih naučnih pravila (poput Okamovog brijača), uočavanja razlika i nijansi, kao i uzdržavanja od proizvoljnih spekulacija, pa pređe na teren subjektivnosti – što će reći nepotkrepljenih ili potpuno neistinitih tvrdnji, proliferacije paranoidnih ad hok teorija, manihejske podele aktera na svet apsolutnog dobra (što su samo oni) i svet apsolutnog zla (što su svi ostali), kao i na uvredljive lične diskvalifikacije svakoga ko drugačije misli, takav dakle saznajni subjekat prestaje da bude analitičar, objektivni i odgovorni intelektualac, i postaje kriptoanalitačar, večni „dešifrant“ najrazličitijih teorija zavere i paranoični zagađivač celokupnog javnog diskursa.

Žao mi je što su se ovi mlađi ljudi uputili u tom pravcu. Ta njihova neočekivano brza tranzicija iz "analitičara koji obećavaju" u „afirmisane“ kriptoanalitičare dogodila se verovatno usled delovanja različitih faktora – od nezadovoljene ambicije da budu više prisutni i cenjeni u javnosti (zbog čega im je bio potreban krivac za neuspeh), preko nedovoljno temeljnog obrazovanja (zbog čega su lako skliznuli iz diskursa objektivne analize u diskurs paranoidnih konstrukcija), do proste ljudske zavisti prema nečijem većem ugledu i uspehu.

Ali, ima već više od godinu dana kako „Vukadinovićevo šefovanje“ ne sprečava „mlade lavove“ da se razmašu, ima već više od godinu dana kako svaki tekst iz Vidovdana biva prenet na „Novom Standardu“, a kako su stranice „Pečata“ širom otvorene za svaki prilog „vidovdanaca“, ima već više od 6 meseci kako Antonićeva senka više ne pada na Anđelkovićevu zvezdu i njegove tekstove u „Pečatu“, ima već više od 6 meseci kako je Vidovdan razvio svoju jasnu anti-NSPM „analitičarsku školu“, ima već više od 6 meseci kako je Balaban prorekao brz kraj NSPM i propast Antonića i Vukadinovića kao analitičara[14]. Pa ipak... Publika nekako i dalje radije čita NSPM od Vidovdana, Antonićeve tekstove od Anđelkovićevih, Vukadinovićeve od Radunovljevih, a NSPM je - uz sve probleme i besparicu - i dalje živ i kvalitetan da življi i kvalitetniji teško da može biti... To jeste bolno. Ali je razlog tome, možda, više u izvesnom kvalitetu, u razlici između ozbiljne i odgovorne analitike i jeftine i površne kriptoanalitike, u razlici između potkrepljenog uočavanja nijansi (što čini analitiku) i nepotkrepljene manihejske diskvalifikacije (što čini kriptoanalitiku), a manje u teoriji zavere i „prorežimskom“ karakteru NSPM i njegovih urednika i analitičara, kako veruju naši vidovdanski kritičari.

O „projektu Jeremić“

Razlika u analizi i oceni političkog delovanja Vuka Jeremića najbolji je primer razlikovanja metoda i dometa NSPM-ovske škole nijansirane i odgovorne političke analize, i Vidovdanske škole manihejske kriptoanalize.

Vukadinović i Antonić su od samog početka uočili razliku koja postoji između Jeremića i ostalih DS ministara[15], a zatim, nakon 9. septembra, i promenu položaja Jeremića u odnosu na Tadića[16]. Oni su, budući da su dobro upoznati sa teorijom aktera i struktura[17], znali da, ma koliko da su strukture čvrste, akteri uvek imaju izvestan slobodan prostor za delovanje (tzv. akterske niše), i da to delovanje može biti čak i „antisistemsko“, tj. naspramno dominantnih struktura moći. Zato su Vukadinović i Antonić, bez ikakve blanko podrške, pažljivo pratili i analizirali diplomatsko delovanje Vuka Jeremića, koje je očigledno bilo suprotno interesima Imperije, i odavali mu poštovanje zbog uspešne blokade diplomatskog priznanja tzv. države Kosovo. U „slučaju Jeremić“, dakle, Vukadinović i Antonić su se trudili da postupaju kao odgovorni i pažljivi analitičari koji umeju da razlikuju nijanse i da na osnovu tih nijansi donose istančane, ali iskustveno proverljive sudove.

Kako je, međutim, u „slučaju Jeremić“ postupala vidovdanska škola kriptoanalize? Vidovdanci su za celu Jeremićevu diplomatsku borbu, pa i za podnošenje tužbi MSP-u, tvrdili da je u pitanju najobičnija „lakrdija“ i „predstava za narod“(Balaban)[18], te „deo igre smišljene u Vašingtonu, koji je svestan da je tako nešto nužno kako bi, nesumnjivo većinski patriotski nastrojen, srpski narod bio prevaren“ (Balaban)[19], da je sam Jeremić marioneta kojom upravlja „nevidljiva ruka(...) svetske zakulise“ (Tubić)[20] i deo „`projekta Vuk` – to jest `prodaje` mladog ministra patriotskom biračkom telu“ (Radun)[21], da negativno mišljenje MSP nije bilo iznenađenje za Jeremića i ostale jer su „sadašnji vlastodršci pretpostavljali takav rasplet“ i „namerno radili u prilog prethodnog“ (Balaban)[22], da je prva, avgustovska verzija rezolucije u UN takođe „veleizdajnička“ (Anđelković)[23], da „ide u prilog našim neprijateljima“ (Anđelković)[24] i „odgovara Vašingtonu“, jer „u njoj nema gotovo ništa značajno što ometa zacrtani cilj američke politike, a to je postupna legalizacija jednostrane secesije kosovskih Albanaca“ (Balaban)[25], a da su oštri protesti Vašingtona i Brisela protiv te verzije rezolucije samo „deo nove propagandne kombinacije“ (Anđelković)[26], odnosno „samo dogovorena predstava za narod kojom aktuelni vlastodršci u domaćem miljeu pokušavaju da dokažu mogućnost makar minimalne nezavisnosti u odnosu na svoje saveznike tj. mentore iz redova globalnih centara moći“ (Balaban)[27].

Dakle, dok je NSPM tvrdio samo ono što je iskustveno proverljivo – da Jeremić vodi politiku koja se, po pitanju patriotske borbe Srbije za Kosovo, nesumnjivo konfrontira interesima Vašingtona i Brisela, Vidovdanska škola je u glas tvrdila jednu potpuno fantastičnu i neproverljivu stvar – da je u pitanju „unapred dogovorena predstava za narod“, da su čak i diplomatski protesti Vašingtona i Brisela Beogradu „deo nove propagandne kombinacije“, i da je Jeremić samo glumac čija je uloga da „prevari nesumnjivo većinski patriotski nastrojen srpski narod“, budući da njime upravlja „nevidljiva ruka svetske zakulise“.

A onda su se pojavili dokumenti Vikiliksa, koji su jasno posvedočili neprijateljstvo Vašingtona i Brisela prema Jeremiću[28]. Kako je na ovu novu činjenicu reagovala Vidovdanska škola kriptoanalitike? Da li je, možda, relativizovala svoje ranije ocene Jeremića, ili čak priznala sopstvenu grešku? Naravno da ne. Jedni vidovdanci odmah su konstruisali novu ad hok paranoidnu teoriju da je i Vikiliks proizvela čuvena „nevidljiva ruka svetske zakulise“ kako bi namagarčila sve naivčine, uključiv i Srbe (Radun, Bjelak)[29] Drugi pak vidovdanci su konstruisali ništa manje ambicioznu i (ne)uverljivu teoriju da je diplomata iz američke ambasade koji je pisao depeše o Jeremiću „podlegao obmani ili svesno dovodio u zabludu pretpostavljene“ (Anđelković)[30]!

No bez obzira na ove razlike među pripadnicima Vidovdanske škole kriptoanalitike, epistemološka metoda koju su njeni pripadnici ovde demonstrirali bio je školski primer metodologije „đubreta-nauke“. Naime, kako bi se objasnile činjenice koje protivreče teoriji (Jeremićevi potezi protiv interesa Vašingtona), konstruiše se nova, dodatna, ad hok teorija (da je i to deo dogovorene igre), a kada se pojave nove činjenice koje obaraju i osnovnu teoriju i pomoćnu ad hok teoriju (depeše iz Vikiliksa), onda se konstruiše još jedna dodatna ad hok teorija na dodatnu ad hok teoriju (da je i Vikiliks deo dogovorene igre ili „dovođenje u zablude pretpostavljenih“), i tako ad infinitum.

Upravo je umnožavanje bespotrebnih i parazitskih ad hok teorija osnovna odlika „đubreta-nauke“, u koju spada i politička kriptoanalitika. A upravo je sleđenje pravila „Okamovog brijača“ – da se treba držati najjednostavnijih i najproverljivijih objašnjenja – osnovno načelo uobičajene nauke i standardne političke analize. Kog načela se pridržavaju autori Vidovdana, a kog autori NSPM neka čitaoci zaključe sami. Ali, oni su to već zaključili – makar i ne znali za pravilo „Okamovog brijača“ i metodološku zabranu umnožavanja ad hok teorija – sudeći, bar, po neuporedivo različitoj težini, uticaju i citiranosti oba sajta.

O „neispunjavanju obećanja“

Gospoda iz „Vidovdana“, između ostalih netačnih iskaza, tvrde i da nisam ispunio obećanje vezano za promenu srpske rezolucije u UN. Naime, sporeći se sa tvrdnjama vidovdanskih kriptoanalitičara da je „sve namešteno“ i da je „sve igra“, ja sam u jednom trenutku (26. avgusta) ponudio kao „lakmus test“ sledeće: „Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa `našim EU prijateljima` sastave drugu, `razumniju`, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako pak Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruke, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o `fingiranju` i `kvislinzima` priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da suprotstave Imperiji“[31].

Ovo je bila veoma zaoštrena ponuda – test koji je, u skladu sa metodološkim načelom proverljivosti, što ga se čvrsto pridržavam, čitavu raspravu trebalo da prebaci na empirijski teren. Ali, kriptoanalitičari ne vole nikakvu iskustvenu proveru. Jer, oni unapred znaju istinu, pa im nikakvi „lakmus testovi“ nisu potrebni. Zato ni Anđeković[32], ni Radun[33], niti bilo koji vidovdanac koji se sa mnom sporio pre promene rezolucije, nije želeo da prihvati ovaj test. Štaviše, Anđelković je ovu ponudu grubo odbio, napisavši: „Reći da je `test` njihovog (Tadićevog i Jeremićevog – S. A) patriotizma to da li će učiniti ili neće nešto što u suštini i nije bitno, deluje manipulativno. To ima taman onoliko smisla kao i uskliknuti: `Ajde da se okupimo oko Tadića pošto nam svoj patriotizam demonstrira time što se nije odrekao Aranđelovca!` Niko taj grad od Tadića i ne traži, kao što Vašingtonu i nije presudno važno, šta god u okviru režirane predstave pričao, kako će oficijelni Beograd postupiti u vezi sa predloženom rezolucijom“[34].

Dakle, moja ponuda empirijskog lakmus testa bila je direktno odbijena kao metodološki nerelevantna. Ovo je potpuno u skladu sa kriptoanalitičarskim apriorizmom. Jer kriptoanalitičaru ne treba nikakva iskustvena provera, on čak i nove činjenice, koje su za njega neprijatne a same se pojave, apsorbuje u svoju teoriju tako što napravi dodatnu ad hok teoriju. Zato on uopšte ne želi da sam traži empirijsku verifikaciju ili da pristaje na rizik iskustvenog opovrgavanja sopstvene teorije preko kardinalne činjenice. Uostalom, kao što kaže Anđelković, da li će se rezolucija promeniti ili ne to je za njega „nešto što u suštini i nije bitno“, pošto je on i prvu verziju rezolucije već proglasio „veleizdajničkom“[35] (podvlačenje Anđelkovićevo). Otuda moguća promena iz „veleizdajničke“ u „veleizdajničku“ za njega ne može ni imati bilo kakav metodološki značaj. Pošto je sve „isto“ i sve je „odavno poznato“, kriptoanalitičar zauzima stanovište koje je praktično nemoguće opovrgnuti na bilo koji empirijski način. Da rezolucija nije izmenjena, Anđelković bi rekao da „to u suštini i nije bitno“ i da njega Vašington i Beograd neće prevariti sa svojom „režiranom predstavom“. Da je rezolucija pak promenjena (kao što i jeste), Anđelković bi rekao da je samo još jednom potvrđeno koliki su izdajnici Tadić i Jeremić (kao što je posle svega i rekao).

Zapravo, tek kada je rezolucija promenjena (9. septembra), vidovdanci su se opsetili moje ponude lakmus testa i počeli da zahtevaju da se o njegovom rezultatu izjasnim. Moram da kažem da sam, želeći da vidovdance izvučem na teren empirijskog, ponuđeni lakmus-test formulisao najpovoljnije moguće po njih – kao dokaz kompletne Jeremićeve izdaje i kao dokaz ispravnosti čitave njihove paranodne teorije. Pošto su oni odbili da prihvate čak i tako ekstremno povoljnu formulaciju kardinalnog testa – jer je u prirodi kriptoanalitičara da ih ne zanima nikakva empirijska verifikacija! – mene su, time, prestali da obavezuju bilo kakvi budući događaji. Ipak, nakon 9. septembra ja sam izvukao odgovarajuće saznajne konsekvence i jasno napisao: „Promena rezolucije jeste faktička kapitulacija i neslavan kraj cele diplomatske borbe koja je vođena od 2008. do 2010“[36].

Moram da priznam da sam, nudeći ovaj svoj lakmus test, pogrešio u dve stvari. Prvo, što sam izneo tako zaoštrenu formulaciju, jer sam time previše popusta dao kriptoanalitičarima. I drugo, jer sam ipak mislio da će Tadić shvatiti istorijski značaj rezolucije u UN (vidi moj tekst „Kraj kosovske politike“[37]) i da je neće promeniti. No prednost (ili „mana“) empirijskog analitičara, u odnosu na kriptoanalitičara, i jeste to što on može da u empirijskim stvarima pogreši i što neke njegove iskaze događaji (empirija) mogu da opovrgnu. Kriptoanalitiočar pak ne može da pogreši ni u jednoj pojedinosti, jer je napravio konstrukciju koja je imuna na mogućnost empirijskog opovrgavanja, i zato što sve nove činjenice – kao i svaki drugi paranoičar – „savršeno“ uklapa u sopstvenu paranoidnu konstrukciju (poput slučaja sa Vikiliksom). I dok analitičar može da pogreši u iskustvenom detalju, ali sa svakom novom činjenicom unapređuje i razvija sopstveni opšti teorijski okvir analize, kriptoanalitičar (apriori) ne može da pogreši ni u jednoj pojedinosti, ali zato kardinalno greši u celini, jer je njegova osnovna teorija empirijski besplodna i saznajno bezvredna.

O budućnosti Jeremića

Da je to tako svedoči i pitanje koje je NSPM postavio kriptoanalitičarima – koji Jeremićev postupak bi za njih bio dokaz da on nije „glumac“ i „izdajnik“[38]. To što Jeremić ostaje u „izdajničkom DS-u“ za vidovdanske kriptoanalitičare je, naravno, nesumnjiv dokaz da je i on izdajnik („narod kaže: `S kim si takav si`“, nadmeno argumentišu Anđelković i drugovi[39]). Ali, kada se, nakon 9. septembra, Jeremić još jednom razišao sa Tadićem (oko prisustva dodeli Nobelove nagrade), mnogi su počeli da spekulišu (jer su se uplašili!) da će Jeremić napustiti DS i napraviti svoju stranku. Tada su, međutim, gospoda iz Vidovdana, počeli preventivno da upozoravaju da je i to deo „režije“ i „prevare naroda“, odnosno da je Jeremićevo napuštanje DS-a takođe „dogovor sa Tadićem“!

Najdirektniji je bio Aneđlković koji se zapitao da li su „nagoveštaji da se približava razlaz Vuka Jeremića i njegovog `političkog oca` Borisa Tadića“ samo „novi marketinško-politički štos“[40]. Pa naravno da jeste! – odgovara Anđelković, i doslovno veli: „Tadić je odbacio pobedničku parolu iz 2008. godine („I Kosovo, i EU“ – S. A.). Međutim, svestan je da ona i dalje ima veliku magnetnu moć, te nije rad da je prepusti SNS-u. Otuda, kao kec na jedanaest, leglo bi mu da nekako izvede i da ona ostane njegov marketinški štos, a i da se nje ratosilja. I eto rešenja: nova partija koju bi predvodio Jeremić. Efekat od toga mogao bi da bude višestruk. Bio bi uzet deo birača SNS-a, ali i DSS-a. A posle izbora, Jeremićeva stranka bi mogla da postane samostalno, ili sa oslabljenim SNS-om, `patriotski` koalicioni partner DS-a“[41].

Dakle, to što Jeremić ostaje u DS-u za kriptoanalitičare je dokaz njegove prevare i izdaje. Ali, ako bi Jeremić izašao iz DS-a i napravio novu stranku, to bi za kriptoanalitičare opet bio dokaz njegove prevare i izdaje. Nijedna nova činjenica, nijedan kardinalni test, ne mogu da poremete čvrstu paranoidnu konstrukciju koju su izgradili vidovdanski kriptoanalitičari!

Upravo u ovoj tački se najbolje vidi razlika imeđu NSPM-ovske škole političke analize, i Vidovdanske škole političke kriptoanalitike. Za Vukadinovića i Antonića budućnost je otvoren proces, a političke ličnosti akteri koji su mogu promeniti i čija se tačna ocena može dati tek nakon njihovog političkog ili istorijskog kraja. Zato Vukadinović i Antonić za Jeremića pišu: „Trenutno se ne upuštamo u – očigledno još preranu – konačnu ocenu njegovog `lika i dela`, niti u to da li bi za njega lično, ili Srbiju, možda bilo bolje da se povukao sa funkcije nakon 9. septembra, ili iz DS-a posle stranačke skupštine. Čini nam se da ni on još sam nije sasvim sa sobom raščistio šta je, a pogotovo kuda ide. (...)U svakom slučaju, ne možemo da ne primetimo pozitivan politički razvoj i nećemo da demonizujemo ili otpisujemo nekoga bez dovoljno dokaza i samo zato što njegovo postojanje kvari u nekim domaćim i stranim krugovima zacrtanu igru i unosi kakvu-takvu dozu neizvesnosti na srpskoj političkoj sceni. (...)Njega ćemo, isto kao i druge aktere, pratiti i o svima njima suditi najobjektivnije što umemo“[42].

Nasuprot takvom, prema empiriji, budućnosti i ličnostima potpuno otvorenom saznajnom stavu, za Vidovdanske kriptoanalitičare budućnost i ličnosti su epistemički zatvoreni, zaključani u svoju neizmenjivu supstancijalnost. Jeremić je glumac i izdajnik koji je „strateški medijsko-politički projekat, bio toga on svestan ili ne“ (Radun[43]), čija je funkcija samo da „zamajava narod pričajući o odlučnoj `borbi` za našu južnu pokrajinu, (dok) pokrovitelji tzv. kosovske državnosti odrađuju (svoj) posao“ (Balaban[44]), pa kada Vašington i Brisel, zahvaljujući tome što „Tadić i Jeremić igraju maestralno svoje uloge“, taj posao završe, „doći će vreme da se (oni, tj. Tadić i Jeremić – A. S.) povuku u `zasluženu` penziju ili da dobiju neku prestižnu funkciju, na primer, u strukturama Severnoatlantskog saveza“ (Anđelković[45]). Sve je od samog početka određeno, sadašnjost je determinisana, kao što je i budućnosti determinisana, a upravo je kriptoanalitičar onaj mudrac koji ima konačno i potpuno znanje o toj determinaciji.

Takvo statično shvatanje političkih ili istorijskih ličnosti jeste, kao što objašnjava Kolingvud[46], karakteristika jednog davno prevaziđenog i nenaučnog epistemološkog stanovišta. Ideja promene ili razvitka nekog delatnika, koja je za moderne naučnike samorazumljiva, za predmodernu metafizičku misao „jednostavno je nemoguća“ pošto su „karakteri delatnika zapravo supstancijalni, odnosno večni i nepromenljivi"[47]. Takva, primitivna metafizika odlikuje i našeg kriptoanalitičara. Za njega se Jeremić još 2003. pojavio kao gotovi i dovršeni izdajnik, takav je ostao i danas, 2011. godine, a takav će biti i sutra, 2023. Ako kod Jeremića i bude kakave promene, ona će se, za kriptoanalitičara, sastojati samo u tome što će sve što je bilo licemerno prikrivano vremenom doći do izražaja. A on, veliki mudrac, uvek će i u svemu (po definiciji) biti u pravu

O mogućim zaključcima

To da imamo posla sa nedoučenim, površnim i intelektualno ograničenim analitičarima ili komentatorima našeg političkog života, nije ništa novo za današnje medije u Srbiji. Ali, Vidovdan je jedinstven po razvoju čitave jedne škole političke analize, koja je od nedoučenosti, površnosti i ograničenosti napravila vrlinu, i to tako što ju je zamotala u oblandu patetične „mega-teorije zavere“. Što je najgore, ta grupa analitičara je sada krenula da drži moralne lekcije svima unaokolo, ustremivši se posebno na onog kog doživljava kao najvećeg konkurenta i kao glavnu prepreku do toliko željene slave i ugleda – na NSPM.

Ali, NSPM i „Vidovdan“ nisu konkurenti. Dok se NSPM obraća ljudima kritičke intelektualne svesti, koji prvenstveno upotrebljavaju zdrav razum, otvoreni su za nova saznanja i cene argumentaciju i pozivanje na podatke i izvore, dotle „Vidovdan“ prevashodno računa na osobe koje veruju da je „sve veoma jednostavno“ jer je „sve namešteno“, da su oni jedini „provalili“ sistem, da tu „ne treba više nikakva velika pamet“, nikakvo „veliko nijansiranje“, nikakvo „veliko dokazivanje“, da su „uloge odavno podeljene“, i da svima drugima (osim njima, naravno!) upravlja čuvena „nevidljiva ruka svetske zakulise“.

Iako po samorazumevanju patriote, urednici i glavni autori Vidovdana u osnovi štetočinski deluju na istinsku dobrobit ove nacije. Oni zamućuju intelektualnu oštrinu javnosti, laskaju svakom neobrazovanju i površnosti, zaluđuju publiku mega-teorijama zavere, kompromituju istinsku kritiku režima i Imperije, te neprestano sumnjiče i diskvalifikuju stvarne nosice borbe za demokratiju i nacionalnu suverenost. To je rđav, štetočinski posao, koji, u osnovi, može da koristi samo neprijateljima ovog naroda.

Dobro je što su ove razlike između NSPM i „Vidovdana“ sada jasne svakome u našoj internet publici. I svako može da izabere – pažljivu, mukotrpnu i odgovornu političku analitiku ili megalomansku i manihejsku kriptoanalitiku, zaljubljenu u svoje fantazmogorične konstrukcije. Kriptoanaliza ili zdrav razum – odlučite sami.