Kriptoanalitičari, NSPM i „projekat Jeremić“

Ima ljudi koji pročitaju par sajtova, ostave par komentara, sretnu se u prolazu sa nekim političarem – i odmah umisle da su politički analitičari. Što su neobrazovaniji i površniji, to su uvereniji da bolje znaju „šta se krije“ iza neke pojave i „ko se krije“ iza neke ličnosti. To su kriptoanalitičari – analitičari zavere, ljudi koji iza svega pronalaze dokaze delovanja jedne moćne, tajne organizacije.

Kako se tačno zove ta organizacija, oko toga se kriptoanalitičari obično ne mogu da slože. Neko i dalje priča o „Udbi“, neko o CIA-i, neko o Jevrejima, neko o masonima, neko o Vatikanu, neko o homoseksualcima... (Ne kažemo da u tim teorijama ponekad nema neko zrnce smisla, napokon, svi ovi faktori doista postoje i deluju u većoj ili manjoj meri, ali stvari najčešće naprosto ne funkcionišu tako prosto i jednodimenzionalno kako zamišljaju ovi kafanski konspirolozi.) U svakom slučaju, ono oko čega se svi kriptoanalitičari slažu jeste da ono što svakom razumnom izgleda belo, zapravo, po svojoj prirodi, nije ništa drugo nego crno, samo je nekakav Demon sve ljude uspeo da prevari – sve osim naravno njih.

Takvih mudraca je, naravno, uvek bilo i uvek će biti. I sve je u redu dok ne počnu da daju ton nekom mediju, ili čak javnosti. Onda nastaju problemi. Jer takvi „analitičari“ ne dozvoljavaju drugačiji pogled na neko pitanje. Oni će, naime, svakome ko ne misli kao oni pripisati da je i sam deo „zavere“. Ne misliš da je Pekić radio za Udbu? I ti si „udbaš“! Ne misliš da je patrijarh tajni kardinal Vatikana? I ti si „đubre katoličko“! A najgore u svemu tome jeste to što svojim nebulozama, ili, u najboljem slučaju, svojim preterivanjima, ovi konspirolozi često idu na ruku upravo onim silama protiv kojih se, navodno, bore i kompromituju čak i one ozbiljne i skrupulozne napore da se prodre iza površine događaja i dokuče zapretene istine. 

NSPM je, u avgustu i septembru 2010, bio žrtva stampeda upravo takvih kriptoanalitičara. Zbog manjka slobodne javnosti u Srbiji (za šta je, ne treba to zaboraviti, najviše kriv režim), naši teoretičari zavere su se toliko namnožili – kao patogene bakterije usled nedostatka kiseonika – da su počeli da daju ton nekim patriotskim sajtovima, pa i jednom nedeljniku. To su oni koje je Slobodan Antonić, nedavno, pomalo grubo ali u osnovi tačno, nazvao medijima „tribalnih nacionalista“. I, naravno, njima je NSPM počeo da smeta. Osnovna analitička teza ovih „tribalista“ je, naime, da su svi akteri na političkoj i javnoj sceni Srbije samo poslušne marionete Vašingtona, čija je glavna uloga da jednostavno varaju narod. Čak i kada se, recimo, neki akter nesumnjivo suprotstavlja „Imperiji“, pa čak i kada u tom suprotstavljanju strada, to onda nije ništa drugo do „predstava za narod“, zato što su svi javni akteri po difoltu agenti Vašingtona.

Tako su ovi kriptoanalitičari, letos, nakon skandalozne presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, optužili Jeremića da je, kao jedan od marioneta Imperije, namerno podneo takvu predstavku ovom sudu kako bi Srbija taj spor sa Vašingtonom izgubila. Onda je Đorđe Vukadinović napisao da je to besmilica, jer Jeremića po ovdašnjim zapadnim ambasadama i NVO sektoru ne mogu očima da smisle, a i da je on, ako ništa drugo, suviše ambiciozan političar da bi – sve i da nije patriota – dozvolio da namerno izgubi jednu tako važnu bitku. I naglasio da je sada najvažnije da Srbija, makar i po cenu „časnog poraza“, nipošto ne odustane od svoje rezolucije i rasprave u Generalnoj skupštini UN, jer bi to bila sramna kapitulacija i izneveravanje svih onih država koje nam do sada pružale podršku. Dakle, rekao je samo to – i ništa više. Na to je jedan od predstavnika „srpskog kriptoanalitičarskog mišljenja“ optužio Vukadinovića da je „doktor Šajevič“ (!?), tj. intelektualac koji obično oštro kritikuje vlast, ali u ključnim momentima za njene predstavnike nalazi opravdanje. Pri tome je taj isti mudrac, crno na belo, utvrdio da je Rezolucija o Kosovu, koju je u ime Srbije Jeremić podneo UN, „otvoreno izdajnička“, jer predstavlja „faktičko priznanje nezavisnosti Kosova“!

Njemu je, u istom nedeljniku, odgovorio Antonić, koji je odbio takvu besmislenu diksvalifikaciju Vukadinovića i pokušao da objasni zašto je ta srpska, odnosno „Jeremićeva rezolucija“ ipak elementrano patriotska. Na to je, kao na nečiji znak, usledilo stvaranje „gomile za linč“. U toj gomili su bili gotovo svi ovdašnji kriptoanalitičari, a na čelu se nalazio glavni urednik tog nedeljnika, kao i urednici dva novokomponovana „patriotska i antirežimska“ portala. Vukadinović i Antonić su počašćeni nazivima „budale“, „spavači“ i „spin doktori“, bili su zasuti najodvratnijim ličnim klevetama, a najškolovaniji među kriptoanalitičarima (takoreći, „doktor kriptoanalize“), čak je „naučno“ ustvrdio da je „druga Srbija“ zapravo izmišljotina Vukadinovića i Antonića (kako bi se skrenula pažnja sa pravih neprijatelja). Svesno ili nesvesno, ovi turbo patrioti su se tako priključili istoj hajci koju su, u to vreme, protiv predloga rezolucije, protiv Jeremića i – već tradicionalno – protiv NSPM, poveli svi drugosrbijanski mediji i prozapadne strukture. 

Čak ni kada je, 9. septembra, nakon najstrašnijih pritisaka Imperije, rezolucija promenjena (što je, razume se, upravo ona kapitulacija na koju je Vukadinović upozoravao), naši kriptoanaličari nisu hteli da priznaju da je njihova prvobitna teorija bila pogrešna, odnosno da je prvobitni predlog rezolucije (onaj za koji je naš vrli kriptoanalitičar kompetentno utvrdio da je „otvoreno izdajnički“ i „kao da ga je pisao Tači“) bio vrlo dobar i da je zadao veliki problem SAD i njihovim saveznicima. Ne. Naprotiv. Oni su nastavili da pišu o „projektu Jeremić“, čiji je cilj da „prevari srpske patriote“ i da se radi samo o „Tadićevoj igri“ i da je izmena rezolucije bila već unapred dogovorena. To što su zbog Jeremićeve rezolucije u Beograd dolazili Vestervele i Hejg, to što je Tadić išao na ribanje kod Ketrin Ešton, to što su drugosrbijanski mediji danima urlali na Tadića i Jeremića da „Srbiju odvajaju od EU“, to što su „objektivni“ EU-forični analitičari, profesori i eksperti apokaliptično najavljivali da će se, ukoliko „svađalački predlog rezolucije“ ne bude hitno povučen, Srbija pretvoriti u „izolovano ostrvo“ i „Severnu Koreju“ usred Evrope, e sve je to, po ovim mudracima, bila samo „predstava za narod“, samo „dogovoreno pozorište“, kako bi se Srbi prevarili u vezi Jeremića i njegovog patriotizma.

I da ne bude nesporazuma, „slučaj Jeremić“ je ovde uzet samo kao ilustracija načina na koji funkcioniše ova kriptoanalitičarska matrica. Trenutno se ne upuštamo u – očigledno još preranu – konačnu ocenu njegovog „lika i dela“, niti u to da li bi za njega lično, ili Srbiju, možda bilo bolje da se povukao sa funkcije nakon 9. septembra, ili iz DS-a posle stranačke skupštine. Čini nam se da ni on još sam nije sasvim sa sobom raščistio šta je, a pogotovo kuda ide. Ali, ako smo se nagledali tolikih vekih i ljutih srpskih nacionalista koji su „prevrnuli ćurak“ i postali evropejci i atlantisti, zašto, bar teoretski, ne dozvoliti mogućnost da bi jednom moglo biti i obrnuto? U svakom slučaju, ne možemo da ne primetimo pozitivan politički razvoj i nećemo da demonizujemo ili otpisujemo nekoga bez dovoljno dokaza i samo zato što njegovo postojanje kvari u nekim domaćim i stranim krugovima zacrtanu igru i unosi kakvu-takvu dozu neizvesnosti na srpskoj političkoj sceni.       

Bilo kako bilo, taman kad je postignut konsenzus između srpskih evro-atlantista i turbo patriota da je Jeremić glavni gubitnik i krivac (za jedne, zato što nije pobedio Imperiju, a za druge zato što je uopšte pokušao da joj se suprotstavi), na Vikiliksu su počele da se objavljuju depeše američkih diplomata iz kojih se, pored ostalog, jasno moglo videti šta oni misle o Jeremiću. Pored ostalog, da je glavni „tvorac kosovske politike“, da se više ne može trpeti njegovo „udaranje u nacionalističke bubnjeve“ i da „vođen svojim ličnim interesima za samopromocijom kao i pogrešnom percepcijom domaćeg političkog okruženja, planira novu diplomatsku ofanzivu na Kosovo“. Iz ovih depeša jasno se videlo da ovdašnji službenici Imperije jako dobro prave razliku imeđu, recimo, „kooperativnog“ Šutanovca, i „neposlušnog“ Jeremića, i vrlo dobro znaju ko je iz Tadićevog establišmenta njihov glavni favorit, a ko glavni naprijatelj, ili makar žuljajući kamičak u cipeli Imperije.

Ali, da li su naši kriptoanalitičari, nakon objavljivanja ovih depeša, promenili nešto u svojoj teoriji o „projektu Jeremić“ (ili o Vukadinoviću i Antoniću)? Ili su se, nedaj bože, nekome javno izvinili? Naravno da nisu! Jer, naši su kriptoanalitičari odmah nepobitno utvrdili, „kao jedan na jedan“, da je i Vikiliks samo „projekat CIA-e“, koja je, jel` tako, pustila ili isfabrikovala 250.000 poverljivih dokumenata samo da bi prevarila Srbe i ostale naivčine širom sveta. Ali, ne, njih, velike kriptoanalitičare i zaverologe, Vikiliks i CIA ne mogu da prevare! Oni su isuviše pametni pa su odmah „provalili“ ko se i šta krije iza Asanža i nesrećnog Bredlija Meninga (koji je Vikiliksu dostavio pojedina dokumenta o ratu u Iraku, pa sad biva tretiran „čvrsto“ – kako se kaže u zvaničnom saopštenju Pentagona – u jednoj američkoj vojnoj bazi).

Dakle, sve to sa progonom i zatvaranjem Asanža i Meningama, sve to sa panikom i crvenom uzbunom Stejt departmenta, Pentagona i CIA, sve to sa višestrukim potvrdama nezavisnih stručnjaka iz različitih oblasti da su dokumenti autentični, sve je to takođe samo jedna predstava! I ništa što se na Vikiliksu otkrilo, ili što će se u budućnosti otkriti, ne može da bude uzeto kao dokaz za bilo šta. A najmanje za to da je Jeremić, izgleda, ipak pokušao da brani srpske državne i nacionalne interese i da, zapravo, nikakav „projekat Jeremić“ nikada nije ni postojao. Uostalom, ne treba vam tu nikakav Vikiliks, niti velika pamet. Dovoljno je samo pogledati srpske evro-reformske medije da bi se jasno videlo ko su njihovi miljenici, a ko dežurna meta. Pokušajte se, na primer, prisetiti makar nekog teksta u kojem se o aktuelnom ministru odbrane ne govori u najlepšem svetlu i uporedite tu idiličnu medijsku sliku sa onom kakva je u poslednjih godinu dana (dakle, otprilike od trenutka kada je ovaj, po svemu sudeći, počeo da izneverava nadanja Imperije) stvarana oko Vuka Jeremića. I sve će vam biti jasno. Ali, ne. Nema to veze. „Zna se“ da je „Jeremić izdajnik“ – kao i oni koji to nisu spremni odmah i bezrezervno da prihvate – i da je „sve farsa“. (S druge strane, interesantno da kad su, recimo, u pitanju nadolazeći naprednjaci, ovi patriotski Nostradamusi odjednom više nisu tako sigurni, ne žele da „sude olako“, postaju naglo „suptilni“, nijansirano analitični i vrlo neraspoloženi da olako potežu optužbe o „prevari“, „farsi“ i „izdaji“!?)

I da ponovimo još jednom. Ne radi se ovde sada toliko o samom Jeremiću (mada je, po našem mišljenju, on tih dana zaista bio meta neopravdanih napada, baš kao i mi sami). Njega ćemo, isto kao i druge aktere, pratiti i o svima njima suditi najobjektivnije što umemo, koliko je reč o demaskiranju jednog destruktivnog kripto-obaveštajnog mehanizma koji je suviše efikasan da bi bio spontan, a po kojem za tili čas od crnog može da se napravi belo, i obrnuto. Mehanizma koji je naizgled turbo-patriotski, a nekako uvek ispadne da u svakom konkretnom slučaju radi upravo ono što u tom trenutku odgovara Imperiji i njenim ekspoziturama.

Verujemo da je i ovo dovoljno da se shvati koliko je opisana vrsta „kriptoanalitike“ besmislena i štetna. Ali, nažalost, primera ima još i teško ih je čak i pobrojati. Tako je krajem godine održana dugo najavljivana i više puta odlagana izborna skupština Demokratske stranke, na kojoj se Jeremić, očigledno mimo volje stranačkog vrha, kandidovao za potpredsednika i tamo, posle negativne kampanje i medijskog toplog zeca kojeg su mu priredili stranački drugovi (setimo se samo koncentrisanih i gotovo histeričnih napada na njega zbog odluke da ne pošanje predstavnika u Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu, kao i misterioznog kvara na sistemu za elektronsko brojanje glasova), prošao kao bos po trnju, zauzevši na kraju šesto mesto od šest kandidata. Da li je to nešto dokazalo našim stručnjacima i da li su makar malo posumnjali u svoje konstrukcije? Naravno da nije i naravno da nisu. A bilo je onih koji su nastavili sa pričom kako je to sve samo „lukava igra“ Tadića i/ili Imperije, iako je bilo više nego očigledno da je tih dana i meseci Jeremić bio najneomiljenija i najnapadanija ličnost na političkoj sceni.

Konačno, pre nekog vremena se na TV odigrao duel Jeremića i Čede Jovanovića. Svako razuman, ko je pogledao emisiju, mogao je da primeti ne samo dijametralno suprotne političke stavove ove dvojice aktera, već i ličnu mržnju glavnog favorita Druge Srbije prema Jeremiću. Jovanović ne samo da se prostačkim rečnikom obrušio na Jeremića, već nije hteo, gotovo sve vreme emisije, čak ni da ga pogleda. Štaviše, nakon emisije, jedan od glavnih petokolonaških ideologa i „baron“ građanističkog NVO sektora, Miljenko Dereta, u svojoj redovnoj mozgo-eliminatorskoj kolumni, podvrisnuo je da je đavo odneo šalu i da, sa rekonstrukcijom ili bez rekonstrukcije, „Jeremić mora da bude smenjen“.

Pa da li je to nešto pokazalo našim kriptoanalitičarima? Ne, taman posla! To je bio samo još jedan dokaz da je „sve namešteno“ i da je „projekat Jeremić“ i dalje aktuelan! Ovoga puta se oglasio lično „doktor kriptoanalitike“ („Mister Miša“), koji je radosno uskliknuo: „Jel` sam vam rekao!“. Ovaj mudrac je, naime, nepobitno utvrdio da je u pitanju još jedan „jadan pokušaj da se oživi projekat `DŽeremaja patriota` tako što ga stave sa Čedom pred narod, a Miljenko napadne. Setite se priče o lažnoj fortifikaciji“, trijumfalistički je zaključio svoju „analizu“. Naravno, naš „doktor kriptoanalitike“ ni ovaj put nije propustio da sve to začini prostačkim aluzijama na urednike NSPM kao, valjda, stubove, ako već ne i same tvorce te zavere i „lažne fortifikacije“.

I šta sad? Razuman čovek, posle svega, može samo da pomisli dve stvari. Jedno je da su ovi naši „tribalistički turbo-zaverolozi“ nekako posebno pritupasta sorta kriptoanalitičara, koju, očigledno, ni najveći broj dokaza ne može da razuveri u vezi sa njihovom neinteligentnom teorijom. Dakle, kao što vojna samica i pretnja smrtnom kaznom za Meningama, ili zatvor za Asanža, ove nazovi mudrace još više učvršćuje u njihovom uverenju da je „sve namešteno“, tako čak i kada bi, recimo, Jeremić bio smenjen sa svog položaja, isteran iz DS ili čak uhapšen, to bi za njih bio samo još jedan dokaz da su oni u pravu i da je reč o opasnom „projektu Jeremić“ koji je smišljen sa jednim jedinim ciljem da „unese konfuziju među srpske patriotske birače“. Što drugosrbijanske perjanice žešće i bešnje napadaju NSPM, Vukadinovića i Antonića i što oni u više nego neravnopravnoj borbi uspevaju da ostvare veći uticaj u srpskoj javnosti – to je u očima ovih dokonih mudraca više „pouzdanih dokaza“ da je reč o nameštaljci i „lažnoj fortifikaciji“.

Ali, ako neki od naših tribalnih zaverologa možda i jesu malo tupi, a neki zavidljivi, nemoguće da su baš svi. (Ne govorimo tu, naravno, o običnim čitaocima i komentatorima, pogotovo onima koji to gledaju iz daleka, ali za one odavde, pogotovo za ljude kojima je to struka, nema opravdanja.) Elem, kao što rekosmo, moguća je i druga opcija. Možemo se zapitati kome je u interesu neprestana kampanja kompromitacije Jeremića kao „lažnog patriote“ koja se vodi na stranicama pomenutog nedeljnika i srodnih sajtova? Kome je u interesu da se Jeremić neprestano otrcava da je „prikriveni izdajnik“, upravo kod publike koja mu je, u osnovi, naklonjena? I to upravo u trenutku u kome se Imperija na njega najstrašnije obrušila zbog predloga rezolucije koji joj ama baš nikako nije odgovarao!? Kome odgovara da se okameni aktuelna politička scena, sa jednim definitivno el-de-pe-izovanim i de-jeremićizovanim DS-om, briselizovanim naprednjacima kao jedinom realnom alternativom – i DSS-om kao „principijelnom“, ali jalovom i beznadežnom opozicijom? Kome je u interesu da se, na pravdi Boga, Vukadinoviću, Antoniću i celom NSPM-u, samo zato što odbijaju da se uključe u ovu hajku, pripisuje da su „izdajnici“i „lažna fortifikacija“, i to u isto vreme dok nas sa svih strana napadaju i dok nam se ubrzano presecaju i i onako skromni resursi? Kome je – sem Imperiji, njenim domaćim čaušima, kao i jednoj, iskreno rečeno, prilično impotentnoj nacionalnoj stranci – u interesu da se medijski demolira jedan perspektivni pro-patriotski političar mlađe generacije (što ne znači da ga ne treba kritikovati), koji je trenutno, sticajem okolnosti, i upravo na ovom mestu na kojem se nalazi, uz Mileta Dodika, najnezgodnija osoba po interese Imperije na Balkanu? I kome je u interesu da se malobrojni, osvedočeno patriotski i nekompromitovani srpski intelektualci, koji godinama, i to ne bez određenog uspeha, vode donkihotsku bitku za očuvanje elementarno patriotskih pogleda i sistema vrednosti u srpskom drušvu, dakle, da se upravo oni neprestano difamiraju kao „lažnjaci“, „sumnjivci“ i „smutljivci“? Ko „gura“ tu priču, ko je proizvodi, ko je i kako širi i, konačno – najvažnije – kome takva priča nesumnjivo najviše odgovara?

Odgovor je, verujemo, za svakog razumnog čoveka, vrlo jednostavan. Toliko jednostavan da ga ne treba posebno navoditi. (Mada nam, u slučaju potrebe, neće biti teško da se i time malo detaljnije i konkretnije pozabavimo.)