Kraj zimskog sna

Međutim, kao i svaka šarena laža, i ova šarena laža je blizu toga da bude prepoznata kao takva. Za sada se svi i dalje ponašamo kao narod koji otpozdravlja glavnom junaku priče „Carevo novo odelo“. Svi se pretvaramo da je car obučen, još i prekorevamo sebe zašto to isto odelo i ne vidimo. Mora da nešto nije u redu sa nama.

Reperkusije ovakvih političkih zloupotreba je nezahvalno predviđati. Usudio bih se, pak, da tvrdim da će obećani a nikada dočekani snovi koštati političku elitu bar u delu kvaliteta prezentovane politike. Moraće da ponude više ostvarivih i realnih političkih i ekonomskih sadržaja u svojim programima i javnim istupanjima.

San koji Srbija sanja uporno i dugo, već deset godina, jeste san o priključenju Evropskoj Uniji. U korist tog, sada je već jasno, nedostižnog sna, odrekli smo se mnoštva dobrih prilika na javi.

Sada je jasno da je spoljnopolitički cilj „i Evropa i Kosovo“ nedostižan. Tačnije, ne samo što nam je dalji evropski put uslovljen priznanjem Kosova „ispod stola“ već ni to neće biti dovoljno da uđemo u Evropsku Uniju. Jednostavno, sada je jasno da od ulaska nema ništa. Pre par dana čuli smo da je Evropski parlament usvojio rezoluciju o Kosovu, kojom poziva sve države članice i buduće kandidate da priznaju tzv. državu Kosovo i pomognu joj u izgradnji demokratskog društva. Dakle, jasno je da Evropska Unija više nije neutralna po pitanju nezavisnosti Kosova. Tačnije, nikada nije ni bila. Sada je taj stav samo ozvaničen. Srpskoj političkoj eliti predstoji težak period u kome će vlast morati da objasni narodu kako je i zašto politika za koju su glasali doživela krah. Međutim,ukoliko je verovati našem premijeru, sve je u najboljem redu. Neverovatna je istrajnost u održavanju ovog kolektivnog sna u životu. Pravi terapeutski potez bi bio razbuditi narod na vreme (mada je idealno vreme već odavno prošlo).

Ono što je sigurno (nezavisno od rezolucije o Kosovu) jeste da je proširenje poslednje o čemu vlade država članica razmišljaju u ovom trenutku. Evropska Unija ima isuviše unutrašnjih problema. Prvi razlog je, svakako, ekonomski. Nije racionalno da zemlje članice prime u članstvo državu koja je ekonomski ruinirana, koja ima uništenu privrednu, poljoprovrednu i industrijsku proizvodnju. Jedna Bugarska je bila sasvim dovoljna, takvu grešku neće ponovo napraviti. Poslednje što je Evropskoj Uniji potrebno jeste Srbija, u kojoj cvetaju korupcija i kriminal i u kojoj je izraženo siromaštvo.

Drugi razlog je sociološke prirode. Evropski narodi žele da broj imigranata u svojim državama svedu na minimum. Problem sa imigrantima ima više dimenzija.

Nacionalnu –  problem nije etničke prirode. Iako se etnička struktura stanovništva menja, veći problem predstavlja nemogućnost autohtonih naroda da u u dovoljnoj meri nametnu sopstvenu kulturnu politiku i obrasce ponašanja. Ovaj problem zadire u problem manjine koji ćemo nakratko pomenuti u trećoj stavci.

Ekonomsku – u vreme svetske ekonomske krize u kojoj mnoštvo ljudi ostaje bez posla, dodeljivanje radnih emsta imigrantima koji te poslove obavljaju za manje novca, proizvodi osećaj mržnje i ugroženosti koji nastaje iz straha za ličnu egzistenciju.

Opštevrednosnu – sve nabrojano doprinosi uvećavanju krize modernog koncepta demokratskog društva. Manjine (ne samo u etničkom smislu) ozbiljno narušavaju koncept jednakosti u demokratskom poretku.Većina se oseća ugroženom i zloupotrebljenom od strane manjine. Takođe, običan čovek se oseća inzneverenim, on oseća da je izdan od strane nacionalne i političke elite. Male grupe monopolista drže čitavu privredu u svojim rukama, uništavajući konkurenciju i male preduzetnike. Pozivanje na toleranciju i multikulturalnost izazivaju podsmeh čak i u najrazvijenijim zapadnoevropskim državama.

Podozrenje prema Balkanskim državama – to se posebno odnosi na Srbiju. Negativni stereotipi koji vladaju o Srbima se neće u skorije vreme promeniti. Srbija ima problem sa granicom, sa vehabijama u Raškoj oblasti. Militantni islam i siromašni ljudi u potrazi za poslom, to je ono što preti priključivanjem novih članica. Zato tog priključenja neće biti, što se i vidi po rezultatima evropskih izbora.

Treći razlog je povezan sa prirodom spoljnopolitičke situacije u kojoj se EU našla. Evropska Unija se ponaša kao eksponent američke spoljne politike. Vlade evropskih država podržavaju i pomažu interese i nastojanja SAD, kako ekonomske, tako i političke. Pokušaji da se izvuku ispod „američkog kišobrana“ za sada su neuspešni. Tako nešto najviše pokušava Nemačka. Evropske države su pomogle i američku vojnu kampanju protiv naše države u okviru intervencije agresivnog ratnog saveza koji služi američkoj ekonomsko-političkoj mašineriji NATO pakta. Sve ovo govori o ograničenom suverenitetu Evropske Unije kao celine, da ne govorimo o suverenitetu samih država članica. Takođe, mnoštvo odluka briselske birokratije stvara jaz između običnog naroda i političkih elita. U svakom slučaju, rezultat bombardovanja je kasnija secesija Kosmeta. Secesija je proizvela mnoštvo problema unutar same EU.

Amerikanci su ostavili evropljanima vruć krompir sa kojim sami ne mogu izaći na kraj. Razume se, svaka administracija SAD u doglednoj budućnosti, izbegavaće da prizna sopstvenu grešku. Koliko god sama secesija bila greška američke spoljne politike, što se i potvrdilo, kada je uočena sprega kosovskih kriminalaca i militantnog islama, ona je poslužila za dalju kontrolu nad Evropskom Unijom. EU nema kapacitet da se izbori sa ovim problemom. Rezultat prepuštanja problema Kosmeta Evropskoj Uniji bio je slanje misije EULEKS na Kosovo. Rezultat rada na terenu bio je poražavajuć po evropsku administraciju. Došlo je do pojave straha od pobune militantnih Albanaca sa jedne strane, i do poplave lobi grupa u korist nezavisnosti. Kosmet je postao baza za narkooperacije i trgovinu ljudima u čitavoj Evropi i svetu. Otvoreno stavljanje na stranu nezavisnosti moralo je da usledi ranije, pre nego kasnije.

Sledeći potez EU jeste da prema Srbiji zauzme stav koji je i do sada dao najviše rezultata. Pritisci će se pojačati a uslovljavanja će biti postepena. Za početak, moraćemo da pregovaramo sa tzv.vladom Kosova i da odustanemo od suprotstavljanja njihovom članstvu u međunarodnim organizacijama. Na samom kraju, uslediće i zahtev za konačnim priznanjem. Čitava strategija pritisaka se zasniva na nesposobnosti elite da kaže „dosta“. Za sve to vreme, od dela briselske administracije koja se bavi proširenjem stizaće nam ohrabrenja i uveravanja da ćemo, čim ispunimo uslove, ući u EU. Prosta istina je, da mi nećemo ući u EU pa makar ispunili sve uslove kojih se vlade zapadnih država sete. Hrvatska će možda i ući, mi nećemo. I zato je najbolje da pogledamo jedni druge u oči, napravimo strategiju i pokušamo da je sprovedemo, umesto što se proteklih meseci bavimo pričama o regionalnoj saradnji. Ta priča verovatno treba da posluži kao zamena za evrointegracije. Sve miriše na stvaranje nove, okrnjene Jugoslavije.