Kosovski zavet i "nebesko carstvo" u Srba

Često se u javnosti može čuti da postoji nekakva podela na „zemaljsku“ i „nebesku“ Srbiju.  Ljudi koji danas vode državu ističu da pripadaju ovoj „zemaljskoj“, pa je premijer u intervjuu pred Novu godinu izjavio: „Spustili smo Srbiju sa neba na kojem se ne radi i nema nikakvih pravila, na zemlju na kojoj se teško radi, a moraće i više, na kojoj postoje ista pravila za sve“. Njegov prethodnik je, tek pošto je Vlada formirana 2012, kratko i jasno izjavio: „ne interesuje me 'nebeska Srbija', nego sadašnjost i budućnost zemlje“. Pritom, u njihovim posmatranjima „nebeska“ Srbija uzima se kao sinonim za sve iracionalnosti koje su vodile narod u propast i uništenje, pogotovo u njegovoj savremenoj istoriji. Osim u manastirima i crkvenim portama, više se i ne može više čuti javna, živa reč o „nebeskoj Srbiji“, a da nije posprdna i ponižavajuća.

Već kada izgovorimo te velike reči CARSTVO NEBESKO, već tu nastaje i prvi problem u njegovom razumevanju. Najpre, uvreženo je, a neutemeljeno mišljenje da se dilema u izboru „zemaljsko“ ili „nebesko“ javlja prvo kod kneza Lazara, na Kosovu polju 1389. Druga, još veća zabluda, vezana je za tumačenje da je „zemaljsko carstvo“ značilo i znači život naroda, a da ga je izbor „nebeskog“ vodio u uništenje.

Korene izboru da se ŽIVI na zemlji, a opet u NEBESKOJ SRBIJI tražimo u veku pre Kosovske bitke, u doba arhiepiskopa Save Nemanjića. On je, kako veli narodno predanje pretočeno u pesmu, kao mladi princ prezreo carske dvore i krunu i novi život započeo na Svetoj gori, kao monah. I odabravši baš to „nebesko carstvo“, Sava, prvi arhiepiskop srpski, pokazao je kako se i na zemlji može živeti služeći mu – šireći prosvetiteljsku misao, mireći zavađenu braću, opismenjavajući i podučavajući neuke, podižući manastire koji su bili podjednako utočište i za pobožni narod i za mnoge nevoljnike.

Sava je za života bio i čudotvorac i zakonodavac, i duhovnik i državnik, i kao takav uzor mnogima da ustanove i sopstveni „svetosavski“ pogled na svet. On se, i molitvom i diplomatskim umećem, uz brata „prvovenčanog“ kralja Stefana, borio i izborio za autokefalnost srpske crkve i za samostalnost srpske države. To je bila tipična „nebeska Srbija“ koja za naš narod ne predstavlja „mračno srednje doba“, već doba svetlosti, u kom stvaraju najznamenitija pera stare srpske književnosti, a freske u manastirima predstavljaju bisere umetnosti u evropskim okvirima. Iza vladara, koji su i živeći grešno na zemlji mislili o pokajanju i iskupljenju kao „ulaznici“ za carstvo nebesko, ostajali su manastiri, da svetlošću obasjavaju Srbiju sve dok je bude bilo: Studenica, Hilandar, Žiča, Pećka patrijaršija, Mileševa, Sopoćani, Gračanica, Dečani, Manasija, Ravanica...  

Zato, kako piše Radovan Samardžić, „bliski izvesnom blaženstvu, Srbi su dočekali Turke očiju ispunjenih onom svetlošću kojom su bezbrojne crkve i manastiri činili njihovu zemlju u celini ozarenom“. Na Kosovu polju, na Vidovdan 1389, knez Lazar je, sakupljajući srpsku vojsku i stojeći na braniku evropskog hrišćanstva, opet svesno odabrao carstvo nebesko, i to ne da bi žrtvovao svoj rod, već braneći one ideale i vrednosti koji su mu ostavljeni u amanet. Suština ovog opredeljenja opisana je u „Pohvali knezu Lazaru“: „Bolje je nama u podvigu smrt, nego u stidu život“.

Ne podseća li ovo srednjovekovno načelo na ono iz savremene istorije, kada su, izlazeći 1941. pred oči sveta, srpski demonstranti podigli transparent sa natpisom „Bolje grob nego rob“? I nije li, odbranom opet ugrožene slobode, istih ideala i načina življenja, bila vođena ruka i onog koji je trgnuo nož na cara zavojevača 1389, i onog što je pucao na naslednika cara zavojevača 1914? Njihova spremnost na ličnu žrtvu bila je i dokaz pripadnosti jednoj istoj istorijskoj vertikali. Tako, izbor nebeskog carstva postaje i ŽRTVENI PUT.

Tri stotine i pedeset godina, za koliko je moravska Srbija robovala pod Turcima, čuvar njene ideje o državnosti i onda kada države više nije bilo – bila je Srpska pravoslavna crkva. Njeni patrijarsi, vladike i kaluđeri uvek su bili na čelu narodne borbe za slobodu, pa su zato u mnogo primera vešani i davljeni, sabljom sečeni i nabijani na kolac. Zato se, u gušenju velike srpske pobune 1594, na čije je čelo upravo stao patrijarh pećki Jovan, Sinan-paša odlučio da iskopa i spali mošti Svetog Save – misleći da će njihovim paljenjem biti sažežena i svaka ideja slobodarstva u Srba.

Tom su se idejom zatiranja slobodarstva, a uz nepriznavanje i odbacivanje nebeskog carstva srpskog – jer srpstvu nisu ni pripadali, vodili svi oni koji su i novijoj istoriji Srbe satirali perom i mačem. Samo sa njima bi se i mogli identifikovati savremeni fariseji i glasnogovornici „zemaljske Srbije“ sa uistinu promenjenom svesti. Crkva je sačuvala ideju o nebeskom carstvu, a čuvali su je, sasvim prirodno, i svi njeni vernici, jer je za svakog, pa i najprostijeg hrišćanina, krajnje logično shvatanje da se njegovo bitisanje u večnosti zasniva najpre na zemaljskom životu, pa potom i na nebeskom.

Konačno, nacionalni ep (u čijem je središtu kosovski zavet) koji je u crkvenoj porti opevavao narodni guslar, i koji se s kolena na koleno, uprkos svim pritiscima i stradanjima, preneo do naših dana, nije Srbe ni zakopao ni zaklao. On je, zapravo, učinio da oni kroz sve vekove osipanja – prežive. On ih je uzdigao i ponajpre on im obnovio državu i na početku 19. i na početku 20. stoleća. Kada je Karađorđe na Sretenje 1804. okupio narodne prvake u Orašcu, obavezno prisutni prota je započeo da ih sokoli pominjući Kosovo. Zatim je pozvao Srbe na ustanak i bacio kletvu sličnu kosovskoj, Lazarevoj, na sve koji izdaju; izvadio je krst i prisutne zakleo na vernost. Tada i tako su Srbi ponovo, posle generacija očajnih i obeznađenih, porobljenih i poniženih, počeli da udaraju temelje svojoj novovekovnoj državi. Nemajući druge spomenike, u izgradnji zakonodavstva koristili su se, eto kontinuiteta, „Krmčijom“ Svetog Save, na prvoj ustaničkoj zastavi izvezli lik svog prvog kralja, Prvovenčanog, na skupštini su, govoreći o „obnovi carstva“, prizivali cara Dušana... I na kraju tog veka, od Bosanske Krajine do Stare Srbije, gde god da je bilo srpskih spomenika, svirale su se gusle i pevalo se o Kosovu. Kako je utisak stranih putopisaca sumirao 1875. ser Artur Evans, sećanje na Kosovsku bitku bilo je „tako snažno i sveže u duhu Južnih Slovena kao da se upravo desilo juče“.

Vremenom, žalost i suze prelazili su u želju za „osvetom Kosova“ – za velikim vojnim porazom viševekovnog dušmanina i zavojevača. Taj novi, dugo iščekivani i odsudni sukob, desio se 1912, kada su opet, sa Kosovom na usnama, srpski vojnici bili spremni da idu i u smrt. „Ne idemo tuđinima, nego svojoj braći. Idemo tamo gde nam je kolevka. Idemo da od crnog roblja napravimo vitezove, da im vratimo ponos Dušanovih junaka“, tako je polazak u novi boj 1912. opisao mitropolit Dimitrije. Pokazalo se da je predanje tako živo, da su identifikujući se sa svojim drevnim precima srpski vojnici jurišali na Turke na Kumanovu tako silovito kao da se ponovo nova generacija bori na Kosovu polju. Tako je pamteća Srbija, ispunjavajući misao davnih zaveta, na početku 20. veka, ispisala nove stranice u knjizi starostavnoj, o NEBESKOM CARSTVU.

To nije bila Srbija željna rata i prolivanja krvi, već Srbija koja je živela opijena ponosom i dostojanstvom i – večito čeznula za slobodom i pravdom. U životu Srba-neimara koji su težili nebeskom carstvu, od Kosova naovamo, postojao je stalno bazični strah – ne od sile koja im preti, već da među njima ne živi neki novi „Branković“. Čini se da ih je danas više nego ikad. Svima njima, koji imaju oči da vide, uši da čuju i srce da razumeju, neka su za nauk reči još jednog značajnog zatočnika kosovske misli:

„Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka.“