Koncept konkurentske države kroz „mali ustav“ Vojvodine

(Da li Srbija zaboravlja vlastito iskustvo?)

Srpsko društvo pritisnuto ekonomskom krizom, u raskoraku između proklamovanog (neo)liberalizma i rastućeg zahteva za intervencijom države, opterećeno nerešenim državnim pitanjem i u očajnom pokušaju da spas nađe u okrilju Evropske unije, nalazi se pred još jednim izazovom koji ga može uvesti u novi ciklus samodestrukcije.

Reč je o forsiranom zahtevu da severna pokrajina dobije „statut“, praktično paralelne države. Mora upasti u oči tvrd i beskompromisan stav onih koji su stali iza ovakvog predloga statuta. Ostalo je da Srbija donese zakon o prenošenju nadležnosti na pokrajinu. Na spekulacije u javnosti da će doći do izmena statuta, kako ga je predložila Skupština Vojvodine, portparol LSV nagoveštava da „LSV sigurno neće glasati ni za kakav novi statut ni u Skupštini Vojvodine, ni u Skupštini Srbije i ako DS to namerava da uradi moraće da nađe drugog koalicionog partnera, jer bez naših poslanika taj statut ne može da prođe u republičkoj skupštini“ (Politika, 7. mart 2009).

Počelo je olakim pristajanjem i donošenjem Omnibus zakona (2002) kojim je pokrajina dobila 20 oblasti nadležnosti, potom je uz propagandnu grmljavinu usvojen „istorijski“ grb, a zatim jedna po prvi put osmišljena zastava (2004). Kompromisni Ustav iz 2006. legalizovao je te simbole i nagovestio pravljenje statuta. Sada, kada valja ispoštovati ustavnu reč kao da se postaje svesno kuda se krenulo, kao i da li se može sa već viđenog i potvrđenog puta (Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo). Mađarska strana se drži mudro rezervisano. Pal Šandor izjavljuje da je stepen autonomije srpsko-srpsko pitanje koje bi trebalo da definišu Beograd i vojvođanski Srbi (Večernje novosti, 16. mart 2009).

Pravljenje tenzija i ultimativno ponašanje nestrpljivih promotera budućeg statusa podseća na ''konstruktivno'' ponašanje nekadašnjih jugoslovenskih republika koje su derogirale minimum saveznih funkcija u svoje vreme i koje su svoje (republičke) amandmane branile do poslednje zapete. Usput, kao forma rušenja i slabljenja zajedničke države koristila se mogućnost neuplaćivanja doprinosa u savezni budžet. Da li ćemo u veoma kratkom vremenu, manjem od desetak godina (koliko je bilo potrebno za politizaciju Crne Gore za odvajanje, npr.) proživeti već viđeno uz medijaciju stranog faktora.

Posle proslave Dana donošenja Ustava SFRJ 1974. godine koju je medijima upriličio lider LSV Nenad Čanak, da li valja očekivati proslavu dana kada je ukoričena ''Plava knjiga'' ili dana kada je objavljena knjiga Jovana Mirića Sistem i kriza ili 4. januar, dan kada je 1973. zbog svoje slobodne reči povodom ustavnih amandmana marta 1971. profesor Mihailo Đurić osuđen na kaznu zatvora.

Doprinos slavljenika

Problem ostvarivanja ideja sa političke margine počinje onda kada odlučujuće političke snage u državi radi nategnute većine u parlamentu, zbog jednog ili dva glasa prevage, prihvataju svaku vrstu kompromisa, pa i ucene na račun bitnih državnih interesa. Nekada u SFRJ, a danas u Srbiji, ponovo se konfederalizacija najačih političkih stranaka strmoglavo pretvara u sliku buduće labave zajednice sa dobrim izgledom da se pritisci sa strane nastavljaju, da se nude ''dobre'' usluge i ponovo primenjuju dvostruki standardi.

Slavljenik nije učestvovao u nekadašnjem kreiranju asimetrične federacije, ali je vehementno krenuo da na razvalinama SFRJ, na uštrb Srbije, zadobije 1991. Vojvodstvo.

Nemački diplomata i ambasador Gert Arens (Geert-Hinrich Ahrens), sa dugogodišnjim iskustvom u medijaciji jugoslovenskog konflikta i nekadašnji član Radne grupe za manjine Konferencije o Jugoslaviji, podseća čitaoce u svojoj knjizi Dimlomatija na rubu (Diplomacy on the Edge, 2007, 250-251) na već zaboravljene aktivnosti aktera današnje političke scene u Srbiji.

Arens piše da je Čanak 23. decembra davne 1991. godine poslao lordu Karingtonu (Carrington) i Konferenciji o Jugoslaviji jedno pismo sa tri priloga. Prvi je bio Memorandum o Vojvodini povodom odluke Evropske zajednice od 16. decembra da prizna nove nezavisne republike. U drugom prilogu je bio Podnesak Ustavnom sudu SFRJ protiv ukidanja statusa Vojvodine prema ustavu iz 1974. i treći prilog Podatci i činjenice o Vojvodini. Memorandum je obznanio da istorijski uslovi iz 1945. kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji više ne važe i da u budućnosti Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije i, ako to Srbija ne prihvati, nezavisna (!), neutralna i demilitarizovana država. Teritorije severno od Save i Dunava koje je Srbija anektirala, zahteva Čanak, moraju biti vraćene novoj državi. Jedan od razloga za davanje nezavisnosti je i taj što je ''potčinjavanje Vojvodine bilo kom centru (Beograd, Budimpešta, Beč) uvek bilo na štetu jedne od populacija''. Dalje se u Memorandumu navodilo da je Vojvodina bila zainteresovana za opstanak Jugoslavije, čak i kao labave federacije. Karingtonova konferencija nije reagovala.

Sa takvim gledištem Konferencije slagao se i Arens. On je u poverljivoj noti od 9. oktobra 1993. za kopredsedavajuće Konferencije o bivšoj Jugoslaviji, naveo da nema razloga da Konferencija podari vojvođanskim Srbima autonomiju vis-à-vis drugih Srba i da se koncentriše samo na položaj Hrvata i Mađara.

Medijski poznatija i vrlo često citirana Sabrina Ramet piše, da ako je do raspada Jugoslavije 1991. bilo nezamislivo da Vojvodina bude nezavisna, od decembra 1991. Čanak je to učinio ''zamislivim''. (Ramet, Balkan Babel, 345-346).

Danas, kao da se ponovo neka publicistička i naučna imena instrumentalizuju u promovisanju starih ideja naših aktera. Iznose se ''argumenti'', jedne činjenice prećutkuju, a druge ''tumače''. Ni strane države ne stoje po strani. Pratimo širenje predrasuda. Ponovo se citira Kris Benet (Chris Bennett, Yugoslavia's Bloody Colaps, 211) koji je svojevremeno vehementno navodio da ''autonomisti'' koji se opiru centralizaciji imaju korene u ''starosedeocima'', a oni koji su podržavali Miloševićevu politiku okupljanja Srba u jednoj centralizovanoj državi, su bili uglavnom došljaci posle 1945. godine. Sabrina Ramet će ovome dodati da je srpska nacionalistička politika na talasu demonstracija iz 1988 dovela već 1990 do snažnih anti-mađarskih osećaja među ''centralistički-orjentisanim'' Srbima (Ramet, Balkan Babel, 11). Lamentirajući o ''prirodnim'' granicama Srbije (1878) ovome se na svoj način pridružio i Holm Zundhasen u Istoriji Srbije (Gechichte Serbiens, 2007) . Takvom viđenju stiže podrška od jednog broja stručnjaka sa domaće scene. Taj pristup podrazumeva da nije postojala želja Srba za ujedinjenjem sa maticom, da je ''nacionalizam'' projektovan u Beogradu kao jedna, čak i za ono vreme retrogradna vizija. Takođe, takav pristup potire želje onih drugih da sa Srbijom prave širu južnoslovensku ili srpsku državu. Transponirati današnja merila u ono vreme nije naučno legitimno, jer je prošlo imalo svoja merila i mora se upoređivati sa standardima onog vremena. Kad je reč o ljudskim pravima i ona spadaju u segment prošlosti. Upravo njihovo drastično, bazično kršenje na tlu Otomanskog carstva može da objasni način na koji su dočekani oslobodioci 1912. godine. Ovaj smer interpretacije srpske prošlosti previđa i sav onaj set ekonomskih motiva onog vremena da se država proširi, da dobije izlaz na more i izbegne zamke blokade. Ekonomski razvoj i snaženje bili su viđeni kao imperativi. Tu potrebu Srbije su priznavale onovremene velike sile, pa i one nenaklonjene, odobravajući joj ekonomski izlaz međunarodno kontrolisanom prugom do jedne slobodne luke na albanskom primorju.

Kako se brzo zaboravlja

Da li povodom ''proslave'' Ustava iz 1974. treba podsećati na genezu tog i sličnih istorijskih kompromisa koji su imali svoja ishodišta, namere i posledice. Opsesija velikosrpskom hegemonijom je ishodišna tačka mnogih od njih i ''krstaški rat'' protiv nje se doživljava kao legitiman. Zabrinutost za opstanak Jugoslavije (a danas Srbije) se tretirala kao sumnjivo delo, ako je dolazila iz Srbije ili od Srba mogla se etiketirati kao srpski nacionalizam (šovinizam, velikosrpske pretenzije), a ako je dolazila od drugih nacionalnosti, etiketirana je kao unitarizam.

Ustavne promene 1971, prva etapa

Akademik Dušan Bilandžić je još u raspravi povodom knjige Jovana Mirića Sistem i kriza, održane u decembru 1984, potom i u knjizi Hrvatska moderna povijest (1999), ocenio period između 1965. i 1974. kao vreme kada je Hrvatska bila u ulozi ostvarivanja titovsko-kardeljevske ideje konfederacije i pregrupiranja političkih snaga, koje će u doba završnice jugo-krize Vasil Tupurkovski nazvati ''nepricipijelna koalicija''. Bilandžić potvrđuje da je Kardeljeva platforma iz 1956. bila da se Jugoslavija transformiše u konfederaciju ili savez suverenih država. On piše da su ''oba (Tito i Kardelj) bila svjesna da na putu stvaranja njihove vizije stoji velikosrpska ideologija kao glavni protivnik, bez obzira tko se nalazio na čelu Srbije''. Bilandžić će tačne ocene profesora Mihaila Đurića iz marta 1971. o skrivenom značaju i smislu ustavnih promena koje je ranije (Historija SFRJ,1984) kvalifikovao kao izraz srpskog nacionalizma, u novom izdanju (1999) ispustiti. Mada, ni tada, ne propušta da pomene da su rasprave na Pravnom fakultetu i Udruženju književnika 1971. bile argumenti srpskog nacionalizma '80-ih.

U pomenutoj raspravi o knjizi Sistem i kriza, Bilanžić je upoznao prisutne sa tada novom činjenicom u javnosti da je Tito 1977. godine, povodom diskusija u Srbiji o pokrajinama, podržao ustavne principe i savetovao da se o tome ne otvara rasprava. Radi se u stvari o sastanku predstavnika CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova sa Titom koji je bio pozvan da arbitrira u sporu Republike sa pokrajinima 27. jula. Tom prilikom, odbačena je tzv. ''Plava knjiga'', ekspertski materijal o dotadašnjim problemima (kadrovska pitanja, narodna odbrana, planiranje, sudstvo, bezbednost i dr). U strahu od otvaranja ''srpskog pitanja'', deo srpskog rukovodstva ocenio je ''Plavu knjigu'' neprihvatljivom i zatražio je Titovu arbitražu.

Kardelj u etapama

Ako je možda nekome sumnjiva Bilandžićeva informisanost o namerama Bakarića i Kardelja, pa i držanju Tita, dajmo reč samom teoretičaru te politike. Edvard Kardelj je tokom rasprave u Ustavnoj komisiji povodom amandmana XX (na ustav iz 1963) rekao doslovno sledeće:

''Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država? Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje, jer moramo da nađemo ona rešenja koja odgovaraju interesima naroda Jugoslavije ... Promene su toliko duboke da se ne može govoriti o federaciji u klasičnom smislu reči, iako mi i dalje upotrebljavamo tu reč ... i da ni sada nećemo kazati poslednju reč o tome kakvi treba da budu odnosi među našim narodima i narodnostima ... Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je ''i u autonomnim pokrajinama (u čl.1.).''

Posle diskusija, čak i onih sa Kosova (F. Hodža) i Vojvodine (I. Rajačić), Kardelj se povlači u potpunom radikalizmu i konstatuje: ''Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji''.

Kako je sam najavio, ostavio je ovo za neku narednu fazu koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

U isto vreme, svaki predlog da se na osnovu istorijskog prava, ali još više iskustva, forme autonomne oblasti-pokrajine ugrade ustavnim promenama i u druge republike, dočekuje sa bagatelisanjem, ismijavanjem ili etiketiranjem predlagača. Ako se podsetimo da je predlog (Moša Pijade) za uvođenje autonomnih oblasti na tlu republike Hrvatske u nacrtu ustava iz 1946. glatko odbijen, novi su se pojavili 1970. u svetlu porasta hrvatskog nacionalizma u Hrvatskoj. Tako je jednovremeno u hrvatskom Saboru i Saveznoj Skupštini podnet istovrsan predlog od strane narodnih poslanika da se Srbima na prostoru Krajine garantuje teritorijalna autonomija. Predlagači nisu imali na umu samo tadašnje, pogoršane društvene prilike koje su Srbe podsećale na egzistencijalne pretnje posle 1939. godine, već i neiskorenjen šovinizam koji povremeno izbijao, ali do 1969. nije imao pristupa medijima. Imali su na umu da su neke garantovane političke i kulturne tekovine postepeno i lako ukidane. Ukinut je prvo Klub vjećnika Srba u Saboru Hrvatske, ukinut je potom Etnografski muzej Srba u Hrvatskoj, a početkom '60-ih i posebno odeljenje sa tematskom postavkom u Etnografskom muzeju Hrvatske. Kada je CK SKH inicirao diskusije o položaju hrvatskog jezika, uplitanje Matice Hrvatske i potonja politizacija obnovile su sumnje Srba u konačne namere dela hrvatskog političkog rukovodstva. S druge strane, Srbi su uočavali zabrinjavajući trend neulaganja u razvoj nekadašnjih ustaničkih krajeva što je rezultiralo odlaskom mladih generacija i njihovom asimilacijom u jakim gradskim centrima.

General Gojko Nikoliš je 1967. godine u svojim pismima Titu i Bakariću (na koje mu nikad nisu odgovorili) izlagao vrlo detaljno odsustvo brige Republike za razvoj tih krajeva i podsetio koliko je i sam činio kao poslanik, ali uzalud. ''Tražio sam'', pisao je, ''da Republika prouči i trasira puteve kojima bi trebalo da se kreće privredni razvitak. Odgovori su bili uglavnom ovakvi: sada imamo mnogo prečih poslova i težih problema. Moramo najpre smiriti situaciju u krajevima koji nam za vreme NOR nisu bili, niti su sada, potpuno politički skloni. Kordun je naš, jer je to dokazao u ratu. Kordun treba i sada da bude strpljiv i mi računamo na njegovu političku svest. Moram da kažem da sam poslušao ovakve odgovore i da sam se energično suprotstavljao narodu kada je postavljao pitanje: 'A šta je s nama? Zašto se sada daje najpre onima koji su u ratu bili protiv nas?''

Svoju rezignaciju sažeo je u sledećim pasusu: ''Strahujući, da mi se ne prebaci da vučem na svoj kraj, ja sam, kao i mnogi drugi, verovao u nekakvu 'apsolutnu pravdu' u Federaciji i Republici. Istovremeno nisam mogao da previdim činjenice da ipak svak vuče na svoj kraj, da se iz državne kase dele sredstva, ne po nekoj 'apsolutnoj pravdi', nego zavisno od toga koji kraj ima svoje predstavnike bliže državnoj kasi. Period centralizma, dakle, može se za ove krajeve smatrati izgubljenim. Ušlo se u period decentralizacije i samoupravljanja sa bremenom nerešenih pitanja koja su u drugim krajevima bila više ili manje rešena u prethodnom periodu. U najnovijem periodu, posle reforme, Kordun, Lika i delimično Banija našli su se u položaju da po trnju privredne reforme treba da trče bosonogi uporedo sa onima koji su se prethodno dobro obuli. Ne mogu se oteti osećanju da je strpljivost ovoga naroda, na koju se toliko pozivalo, u stvari izigrana.'' (G. Nikoliš, Zapisi pod pritiskom, 1988, 239-253)

Na zahteve Srba da dobiju autonomnu srpsku oblast – pokrajinu jedan od odgovora je bio da ne može konstitutivni narod tražiti prava kao da je manjina. Međutim, isti argument nije potezan kada je Vojvodina u pitanju. CK SKH je odbio ideju da se u Saboru Hrvatske formira klub Srba poslanika. Uopšte, odbijala se svaka pomisao na federalizaciju Hrvatske (Dubrovnik, Dalmacija, Istra).

Bakarić je u susretu sa Srbima u Topuskom 30. septembra 1971. na ciničan način ismejavao tu ideju: ''Ako Srbi u Hrvatskoj kažu da su srpski narod u Hrvatskoj, onda to treba poštovati, i to će ući u Ustav ... tu se nema što mijenjati ... ako govorimo o federalizaciji, ona je nerealna, jer mora imati neke teritorijalne jedinice i, prema tome, ovdje, među ovim mješanim stanovništvom nije moguća ... Govorimo li u šali, postavlja se pitanje ... koji je glavni grad tih Srba – je li to Beograd ili Knin?'' (D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest, 622)

Prva neslaganja i sumnje

Javnost nekada nije mogla da lista ove magnetograme, ali su informacije oticale, komentarisalo se i naslućivalo. Raspravljalo se na partijskim i skupštinskim forumima, ali i naučnim ustanovima i Klubu književnika.

Profesor Mihailo Đurić je na raspravi o tekstu ustavnih amandmana, održanoj u martu 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu, tačno konstatovao ''da predložena promene iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice ... tom promenom se ... odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice jugoslovenskih naroda.'' Istakao je da ''nema potrebe da se ovde nagađamo da li nestrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene ... zahtevaju dolaze otud što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube.''

''Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj smelo treba pogledati u oči.''

''Ukoliko još nešto i ostaje od nje (Jugoslavije), to je samo zato da bi smo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju.''

Đurić je žalio što je do toga došlo i što će se ponovo i nepotrebno otvarati srpsko pitanje: ''Žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje ... uprkos što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru.'' (J. Trkulja (pr.), Zločin nad mišljenjem, Osuda i izgon Mihaila Đurića, 2005)

Ove proročke analize ostale su aktuelne i do danas u Srbiji, za razliku od drugih delova bivše Jugoslavije koje su odavno zaboravile šta to beše Ustav iz 1974. godine. Pretnja nemačkog ambasadora Andreasa Cobela da će neposlušnoj Srbiji zapaliti Vojvodinu i Sandžak može samo da je podseti na već viđeno iz prethodnih četrdeset godina.

Đurić je možda znao, a možda nije, koliko su se odupirali Marko Nikezić pa i Milentije Popović, da ne pominjemo predsednika Skupštine Dražu Markovića, svakako u to vreme bolje informisanih.

Otpor i nemoć srpskog rukovodstva

Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči onaj deo ustavnih promena koji će poroditi silna kasnija iscrpljivanja, dramu ekonomske nefunkcionalnosti i državne krize. Nije uspelo da predupredi reforme koje su u bazi imale premisu ''slaba Srbija, jaka Jugoslavija'', kako je to kasnije otvoreno govorio Lazar Koliševski.

Nekadašnji lider Maspoka Mika Tripalo će u svojim memoarima nazvati sramnim podsećanje (1988) na njegove izjave iz '70-ih da ''Srbiju treba slomiti, ali je treba slomiti tako što ćemo joj odlomiti oba krila, obe pokrajine''. Međutim, ostala je upamćena i zabeležena njegova izjava tokom posete Crnoj Gori, za večerom sa rukovodstvom ove republike gde je prisustvovao i Veljko Vlahović – ''Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda''. O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore izvestio svog kolegu u Srbiji Milenka Bojanića, a on Marka Nikezića. Revoltiran, Nikezić je 14. marta 1971. u prisustvu Vlahovića isto preneo Titu posle njegovih zamerki na račun Srbije. Tito se zbunio, a Vlahović je kukavno ćutao.

Prethodno, Nikezić je 11. marta odbio kod Tita zahtev da se smenjuje predsednik Skupštine Srbije Draža Marković po želji Kardeljevoj, u ''četiri oka''. Draža je bio smetnja zamišljenim ustavnim, i ''posebno je nervirao Kardelja''. U nastavku ovog neprijatnog razgovora Nikezić je bio rezolutan, braneći se od optužbi da Srbija pruža otpor ustavnim promenama i da dopušta rast nacionalizma. Drugovima je rekao da se tako ozbiljne stvari moraju raspraviti na forumima te da se ''ne mogu vršiti ustavne promene na prečac i pogrešna je orijentacija da treba izvršiti reformu uprkos Srbiji, protiv Srbije, jer mi nismo protiv promena, ali da se dogovorimo zajednički kako i šta menjati''. Rekao je: ''Ako mislite da uvedete prinudnu upravu u Srbiji, biće loma''. Kako se Nikezić kasnije prisećao: ''U stvari, Srbija je smetala hrvatskom rukovodstvu i tadašnjoj Titovoj liniji''. Kardelj će uskoro mimo pitanja Srbije za podpredsednika Ustavne komisije imenovati Miloša Minića.

O htenjima hrvatskog rukovodstva, ali i njihovim fobijama i predrasudama, Titovoj podršci, pisaće proteklih godina u svojim memoarima Mika Tripalo i Savka Dapčević, ali će je možda ponajbolje odslikati Darko Hudelist (Tuđman, biografija, Zagreb 2004). On je dijagnostikovao četiri političke orijentacije u modernoj hrvatskoj istoriji u kojoj su Bakarić i Tito spadali u ''drugu'', jednako kao i Grgo Gamulin 1970, koja bi se mogla nazvati ''historijska perspektiva rješavanja hrvatskog nacionalnog pitanja'' i koja je svoj krov u jednoj etapi dobila Ustavom iz 1974. To je još uvek bila kombinacija klasnog i nacionalnog. ''Trećoj'' orijentaciji su pripadali Tripalo i Dapčević-Kučar. Ona je podrazumevala suverenu Hrvatsku u avnojevskim granicama. Njihov pokret svoju levu orijentaciju nije isključivo vezao za jugoslovensku ideju i državni okvir, a nacionalnom je dao primat nad klasnim. ''Četvrta'' orijentacija, Tuđmanova, bila je na tragu Mačeka, Pavelića i Luburića. Podrazumevala je slobodno hrvatsvo u povijesnim granicama. Za Tuđmana nije nikad bilo sporno da je pretpostavljao granice Banovine Hrvatske tzv. avnojevskim granicama. Hudelist otvoreno kaže da je Tuđmanova ideja HDZ-a osnovanog 1989. izniknula ''upravo iz 11. 'temeljnog načela' Luburićeve 'Deklaracije o temeljnim načelima i dužnostima hrvatskih boraca za oslobođenje Hrvatske' iz 1961. kao i ideje pomirenja iz 1964. (Tuđman, 618).

Plava knjiga

Podsetimo da je bilo potrebno da prođu svega dve godine od prihvatanja Ustava 1974. godine, pa da se u Srbiji iskažu njegove negativne posledice na planu funkcionisanja celine i odnosa autonomnih pokrajina sa matičnom republikom. Predsedništvo Srbije je tada formiralo radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o problemima kojoj će u završnici biti uključen sam Tito i koji je presekao taj pokušaj kako smo prethodno naveli. Materijal je bio završen i predat 5. januara 1977. Kroz maksimalno uglađenu formu kvalifikacija, nedvosmisleno su navedeni problemi u funkcionisanju na nivou Federacije i njenim organima, Skupštine SR Srbije, Predsedništva SR Srbije, Izvršnog veća (vlade) Srbije, Saveznog izvršnog veća, Republičkih organa uprave, Vrhovnog suda Srbije i Republičkog javnog tužilaštva, Republičkog saveta, na planu ostvarivanja obaveza Republike na poslovima narodne odbrane, unutrašnjih poslova i bezbednosti, u privrednom sistemu, ekonomskoj politici, planiranju i politici razvoja, na polju obrazovanja, kulture i nauke. Nije zaobiđen ni sport, fizička kultura i informativna delatnost. Navedeno je niz drastičnih primera, a podsetimo ''nova praksa'' se uhodavala tek dve godine. Ustanovljeno je da se iskazale tendencije da se ionako sužen broj funkcija Republike na celoj teritoriji (čl. 300 Ustav Srbije) ne realizuje i da je iz tog domena donet najmanji broj zakona, a da se doneti propisi uglavnom primenjuju samo na ''užem'' području van pokrajina. ''Može se čak uočiti težnja da se potvrda autonomnosti, samobitnosti i ravnopravnosti pokrajina traži u orjentaciji na rešenja koja će se razlikovati u odnosu na ona usvojena u Republici van pokrajina'', pa se navodi primer odvojenog rada na tri krivična zakonika. Počelo je zatvaranje informativnih i prosvetnih sistema, pa čak i sportskih takmičenja. Takođe je istaknuto da u saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupaju neusaglašeno, da je samo jednom Kosovo bilo zainteresovano kada je na dnevnom redu bilo pitanje pomoći nerazvijenima. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese, a Srbija razbijeno. U zaključcima Plave knjige bilo je upozoreno da je dovedena u opasnost ustavna uloga i obaveza Republike Srbije da – isto kao i druge republike – uz ostale svoje karakteristike ima svojstvo i funkciju nacionalne države srpskog naroda:

''S obzirom na izražene tendencije dezintegracije Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja.'' (Plava knjiga str.94)

Na kraju, odbacivanjem ovog materijala i potrebe da se o ''srpskom'' pitanju tada raspravlja, otvorena su sva ona pitanja sa kojima će se mučiti politički naslednici '80-ih. Do tada, dezintegracija minimuma zajedničkog identiteta ne samo u Jugoslaviji nego i Srbiji bila je daleko više uznapredovala.

Uticaj MMF na ustavne reforme '80-ih

Pitanje revizije ustavno-pravnog položaja pokrajina ponovo je pokrenuto neposredno nakon rušilačkih i masovnih demonstracija na Kosovu 1981. Pratio ga je strah političkih krugova u Zagrebu, Ljubljani i Novom Sadu da bi takva rasprava otvorila ozbiljnu političku krizu. Imajući to u vidu partijski vrh Srbije je krajem decembra 1981. na 18. sednici CK SKS odlučio da ne traži promenu ustavne pozicije pokrajina i smisla postojeće autonomije, ali da pritom iznađe mogućnosti da republika ostvari unutrašnje jedinstvo na celoj teritoriji i bude, konačno, konstituisana kao državna i samoupravna zajednica. Petar Stambolić je tada upozorio da se ''SR Srbiji osporavaju ona svojstva koja ona ima kao nacionalna država srpskog naroda i drugih naroda koji žive u njoj''. Uprkos svemu, sednica je završila zaključcima da se državne funkcije pokrajina (opštenarodna odbrana, državna bezbednost i vanjski poslovi) objedine na nivou republike. Ni kasnije inicijative Srbije za promenu ustava nisu nailazile na razumevanje ostalih. Rad Savezne komisije za politički sistem, osnovane na XII kongresu SKJ smišljeno je opstruiran. Strah od dezintegracije i raspada države postajao je sve realniji. Na 18. sednici CK SKS u novembru 1984. na dnevnom redu su bila pitanja državnog uređenja i situacije na Kosvu potvrđena je činjenica da je široko rasprostranjena svest da se preti dezintegraciji Jugoslavije i Srbije. Partijski vrh nije bio zadovoljan postignutim u prethodne tri godine. Nezadovoljstvo se odnosilo kako na privrednu autarhiju (posebno nefunkcionalnost velikih sistema) tako i na slab efekat donesenih zakona o narodnoj odbrani, unutrašnjim poslovima i državljanstvu, kao i drugih 40 pravnih akata. Pregovori o reviziji Ustava koje su srpski rukovodioci vodili sa rukovodstvima drugih republika nisu dali rezultate. Ova nastojanja su i u Prištini i Novom Sadu doživljavana od tamošnjih rukovodstava kao ''ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom''. Predrasude o Srbiji kao hegemonu bile su probuđene samom činjenicom da inicijative dolaze iz Beograda.

U isto vreme vode se rasprave o knjizi Sistem i kriza, što provocira branioce ''lika i dela'' da sve one koji ukazuju na povezanost krize i konstitucije nazovu pežorativno krizolozima (Šuvar) i lome ih oprobanim metodima. Šuvar je grubo zamerio organizatorima skupa u Zagrebu (Gradskom marskističkom centru) što su organizovali tu jugoslovensku raspravu i dali na neki način satisfakciju Jovanu Miriću.

Danas se često na tlu bivše SFRJ prećutkuje uloga MMF u insistiranju na promenama ustavnog sistema kao preduslova modernim reformama finansija i tržišta. Posebno se previđaju zahtevi vezani uz drugi Stand by aranžman da se ukine apsurdno veto, uključujući pravo veta pokrajina unutar Srbije. O tome mnogo otvorenije pišu strani autori (J. Lampe, S. Woodward, J. Alcock, D. Johnston).

Suzan Vudvord podseća da je na promociju Miloševića uticalo držanje zapadnih banaka i vlade SAD zbog toga što je viđen kao ekonomski liberal i politički konzervativac koji bi imao autoriteta da implementira reforme koje su oni zahtevali. Lempi i Olkok, kao i DŽonstonova, takođe uočavaju ovaj važan segment. Od uticaja za njegovu promociju su bila njegova zalaganja u Krajgerovoj komisiji 1981. nasuprot tzv. ''dohodašima''.

Dajana DŽonston skreće pažnju da je ''dužnička klopka'' i potonji zahtevi MMF koji su podrazumevali neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov privredne reforme izazvali reakcije lokalnih lidera. Kosovski lokalni lideri, predominantno Albanci, odupirali su se svakoj vrsti reforme. ''Prema tome, da li su toga bili svesni ili ne, zapadni bankari i diplomati, tražeći od Beograda da provede krupne liberalne reforme, samim tim su pozivali na ukidanje autonomije Kosova kako je bila definisana Ustavom iz 1974. godine, što je Zapad smesta osudio kao neprihvatljivu srpsku agresiju na 'Kosovare'.

Nakon više od dve godine natezanja branilaca i reformatora, ali najviše pod pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. oko 120 amandmana na Ustav iz 1974. Amandmani su predviđali i veću jurisdikciju Srbije nad pokrajinama. No, to će, za one koji se sećaju, biti tek početak dramatične završnice.

Da je otpor promenama najčešće izazivala činjenica da je Srbija na putu da povrati nešto od izgubljenog i nametnutog, svedoči rezignacija odlazećih vojvođanskih funkcionera u oktobru 1988. koji su tada javno (pojedini) prozivali svoje dojučerašnje patrone iz drugih sredina za izjave: ''Ako nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne (pokrajine)''. To potvrđuju i naknadne interpretacija iz novih država naslednica koje optužuju Srbiju da je zadržala predstavništvo pokrajina u Predsedništvu SFRJ i u drugim organima Federacije. Da li to znači priznanje da je sistem iz 1974. upravo računao da će pokrajine uvek biti uz druge, a ne uz Srbiju?

(Manji deo teksta je prethodno objavljen u nedeljniku NIN, 12.03.2009, pod naslovom Šta je Čanak tražio od Karingtona, Nastanak koncepta vojvođanske države.)