Komedija i tragedija Srbije

Šta je to što nam sve vreme smeta i ne da mira, dok gledamo kako Prvi A Drugi, posmatra svet kroz svoje nove evropske naočari (koje je počeo da nosi 2011. godine, iako sam priznaje da ne vidi još od 2004. godine), dok vešto postavlja ruke i šake, u dobro poznat položaj, znan već i deci u celoj Srbiji?

Šta je to nama ustvari neobično u njegovim novim gestovima i pozama? Jaoooj!... Pa da! Znam, setio sam se! Tek mi je sada jasno zašto smo svi zbunjeni njegovim ponašanjem, njegovim novogovorom, njegovim šakama, očima, onim što govori!

Dogodilo se nešto krajnje neobično, i to tu pred našim očima, a da to nismo ni primetili, čak nismo toga ni bili svesni. Došlo je do za nas, neobične i drugačije podele uloga, u našem najnovijem političkom komadu u Srbiji, režiranom od strane EU-SAD-a, i za nas potpuno novoj holuvudskoj produkciji i postprodukciji.

Na šta mislim kad kažem „neuobičajene podele uloga“? Čak bih rekao i tragikomične podele! Ovako to izgleda meni: Kao kada biste Nikoli Simiću (posle svih njegovih komičnih uloga), dodelili ulogu Magbeta, kralja Lira, ili bar kralja Petra. Ili da ste Čarli Čaplinu dodelili ulogu građanina Kejna! Ili kada biste Lanetu Gutoviću posle uloge Šojića dodelili ulogu Nikole Pašića ili Svetozara Markovića! Vrsnim znalcima komedije, dodeliti teške dramske uloge! Eto, došlo je i do toga na našoj političkoj sceni, da su vrhunskim komedijašima dodeljene teške dramske uloge!

Nevolja je samo što su u ovoj teškoj drami, sve uloge tragičara već rezervisane i pripale samo nama, običnim građanima države Srbije, dok će oni svoje nove uloge već nekako „izdramiti“ (da ne kažem izdrmoseriti), verovatno uspešno kao i one stare komedijaške, ne vodeći mnogo računa o nama, što smo već tako dugo navikli na njih, da nas oni uvek zasmeju i nasmeju od srca, i zato čim ih vidimo, i sada, posle godinu i po dana u novim ulogama, same nam se usne i obrazi zaokrugle u kao sunce veliki osmeh.

Ali avaj! Za razliku od nekada, oni nas sada sa gađenjem gledaju svojim navežbanim dugim ukočenim i stakleni pogledom, rukama ukočenim, fiksiranim i čvrstim, uz duboko hipnotišući glas koji pristiže iz holivudske Zone sumraka, koji je više bitan zbog boje i tona a ne SAMOG teksta, JER ko još sme da sluša i razmišlja o tekstu kad zbog glasa pretrneš od straha!

Pa dobro sad, u redu, ali zašto bi sve to trebalo da ikome izgleda čudno? Takva je politička scena današnje Srbije i tu nema pomoći. Tačno, ali... ali evo šta hoću da Vam kažem! Tako je samo zato što sada treba da nam drami neko ko je ne tako davno nosio bele majce sa štampanim likom svog velikog vođe ispod sakoa (poput nekada iscrtavanih likova Čegevare na teksas jaknama), bedževe veličine tanjira na reverima sakoa (umesto onog velikog cveta na reveru komedijaša koji štrcka vodu kada ga ko proba da pomiriše), neko ko je u Skupštinu Srbije unosio spremljene kostime (znalački sašivene robijaške uniforme) da bi ih samo pokazivao za govornicom i pretio političkim protivnicima, neko ko je podržavao polivanje vodom za govornicom (zamena za gađanje tortama u starim dobrim nemim komedijama), duhovita dovikivanja sa poslaničkih mesta u skupštini (kao u nekim jeftinim kabareima), fizičke obračune sa obezbeđenjem u pokušajima da spreče fizičko iznošenje svog voljenog vođe koji neće da oslobodi govornicu u Skupštini (znate već kako izgledaju one urnebesne neme komedije sa velikim opštim tučama i gužvama na samom kraju)...

I sad ti ostani normalan i hrabar, i veruj im, kada tako otužno loše glume, i čik da se nasmeješ, ako smeš! Režiser im je objasnio da im je ovo životna uloga sada, i da se moraju potruditi da izbrišu osmeh sa lica Srbije! Režiser im je objasnio, da mu je dosta bilo podsmevanja i ponižavanja od strane naroda Srbije. Nikada nam neće zaboraviti prkos na mostovima, rugalice o srušenom nevidljivom avionu, odsustvo straha od bilo kakve fizičke nadmoći, hrabro podnošenje svih nevolja koje su nam zdušno servirali, poput sankcija, sprečavanja državne fudbalske reprezentacije posle uspešnih kvalifikacija da nastupi na fudbalskom prvenstvu, zabrane putovanja, i svih mogućih poniženja, itd...

I posle svega toga, svetski režiser je smislio nešto najodvratnije i najgore što smo doživeli do sada! On je sada njima dodelio ulogu od koje nam se svima ledi krv u žilama, svima sem njima glumcima! Data im je uloga da nas baš oni zgaze, da nas oni išutiraju, da nam oni oduzmu samopoštovanje, dostojanstvo, da nam oni kažu da smo zločinci, agresori, teroristi, seljaci, bednici... Njima je dodeljena ta teška uloga, da ispune sve one zahteve svetskih moćnika, protiv kojih su se celog svog života (i fizičkog i političkog) zdušno i iz srca borili, baš njima, njima koji su nas dve decenije iz srca ohrabrivali da izdržimo sve teške nevolje, da izdržimo sve ono teško vreme pod sankcijama, objašnjavali nam da živimo teško samo jer nas svetski moćnici hoće da slome, ali da zato živimo kao svoj na svome i ponosno, da smo mi najpravedniji narod na svetu i da smo samo zbog toga što nismo nikada bili osvajači i agresori - postali meta imperijalista, da nikada nismo i nećemo odustati od svoje zemlje i bezgranične ljubavi prema njoj itd...

Kako to zvuči sarkastično, ironično, cinično... A njima se već više niko od nas i ne smeje, i ne pokušava, jer osmeh je prvi nestao! I svi mi, sve njih, već poodavno gledamo ozbiljno i dramski, kao i oni nas! I mi smo shvatili da to više nije ona stara komedija, u kojoj se na kraju, posle svih dogodovština i peripetija, svi, i narod i glumci, manje više izvučemo živi i zdravi i zagrljeni. Ne, ovo sada ne da nije komedija, nego nije ni drama, jer ovo je prava pravcata tragedija! Neće se ovde više niko i to vrlo dugo, smejati kada su u pitanju država i društvo. Nemoj da bude da sam to ja rekao. Ne, on je rekao. Rekao je da će biti užasno i teško, da ne može da spava kada vidi šta je ispred nas, kada zna šta nas čeka i kroz šta treba da prođemo!

On je rekao da je zabrinut za nas i našu sudbinu i da ispred nas stoje stvari koje treba uraditi, i koje nisu nimalo prijatne i koje će izazvati veliko nezadovoljstvo celog naroda. On nam kaže da neće odustati od toga i da će to uraditi uprkos svemu, i bez obzira što zna šta ga čeka na kraju... Ma daj,..! Znamo mi šta njega čeka na kraju bolje od njega. On samo drami i pokušava da izazove opšte sažaljenje, eto. Ali ovaj narod se još ni bivšem predsedniku nije sažalio, a od njegove tragične smrti u zarobljeništvu je prošlo već 7 godina. A on ustvari misli da će, kada odradi svoju rolu, izgubiti na svojoj popularnosti, a posledično i udeo u vlasti i da će ga ljudi mrzeti zbog toga dugo, ali kao, na kraju će shvatiti da je sve to činio za dobro Srbije, i nada se da će ga taj isti narod, još na ramenima nositi!

Što bi rekla moja pokojna  baka – kada bi pokušavala da preseče nečiju svađu ili da objasni ko je u pravu kada bi se mi deca oko nečega porečkali - Svima glavu da odsečeš i niz brdo baciš, svako bi za svojom trčo!

I sada mi svi treba da sve njih, stare i ocvale komedijaše, shvatamo krajnje ozbiljno i odgovorno! I ne smemao više da im se smejemo i sprdamo se sa njima! Bože sačuvaj! Mi ne smemo da budemo ni nalik njima, i ne smemo ni da se našalimo sa njima, a kamoli da pravimo od njihovog posla sprdnju. Ne! Jer kada su se oni sprdali sa državom, i svima nama, i pravili od Narodne skupštine jedan veliki cirkus, to je bilo drugo! Oni tada nisu odlučivali ništa, a to što su drugi imali teret teških odluka i pokušavali da učine nešto za sve nas, i to u apsolutno najtežim vrmenima za državu, to njih nije tada ni zanimalo! Nimalo! A sada kada su oni ti (mada i nisu oni ti koji odlučuju, već samo igraju takvu jednu ozbiljnu ulogu), mi svi treba da u potpunoj tišini, držimo ruke prekrštene na grudima, ili da bar naslonimo vrhove prstiju jedne ruke na pripadajuće vrhove prstiju druge ruke, i skrušeno se, zagledani suznim očima u daleku budućnost Srbije, molimo za njihovo dobro i snagu!

PS. Kažu iskusni glumci, da jednom otkriven komedijaš, uvek ostaje komedijaš. Ko oseti slast i sreću dok izaziva smeh i radost kod naroda, taj više nikada to ne zaboravlja, i sudbina mu ostaje zauvek zapečaćena, sudbina komedijaša. I kad pokuša da napusti komediju, kad tad joj se vrati i ostaje joj veran sve do smrti, zauvek! Jer iskren osmeh i sreću naroda ne može ništa da zameni! Komedijaši moji dragi, čekamo Vas, da progovorite svojim starim stilom i izazovete naše silne salve smeha, narodnog smeha, i da nam opet bude kao nekad! Smeha i radosti Srbiji nikad dosta! Ako Vi zaista to više nećete, budite sigurni, naći će se već neko drugi da Vas ismeje! I ako Bog da, svojim vrednim radom, poštenjem, znanjem i iskrenošću Srbiju iz srca opet nasmeju.