Kolika je moć političkog marketinga?

Aleksis de Tokvil (1805-1859)

Zen priča: „nemi razgovor“

Neki budistički sveštenik je putovao iz Tokija u Kjoto. Prolazeći pored omanjeg „manastira“, pošto je već zašlo sunce – odlučio je da monahe zamoli za prenoćište. Inače, u tom manastiru su živela samo dva brata – monaha. Stariji je bio mudar, a mlađi priglup i bez jednog oka. Prema drevnom običaju „putnik namernik“ je, pre nego što bi zatražio gostoprimstvo – sa nekim od domaćina morao da „diskutuje u tišini“, tj. da pokretima ruke sa njim razmeni religijske pouke. Kako je stariji brat bio u nekom poslu, nevoljno je prepustio mlađem da razgovara sa gostom. Znao je kakav je njegov intelektualni kapacitet, ali „nije imao kud“.

Posle desetak minuta, iz prostorije u koju su se gost i mlađi brat povukli, prvi je istrčao sav usplahiren. Na pitanje starijeg monaha – šta se desilo, odgovorio je: „Tvoj brat je najveći mudrac koga sam sreo i zato moram da odem. Sramota me je da spavam pod istim krovom sa tako velikim čovekom. Nedostojan sam takve časti.“ Posle kratke pauze, nastavio je sa pričom: „Ja sam prvo podigao jedan prst sa namerom da kažem – Buda je veliki. Tvoj brat je podigao dva prsta – time je rekao da je Buda veliki, ali su bili veliki i njegovi učenici. Ja sam onda pokazao tri prsta – tim sam želeo da istaknem da su uz Budu, i njegove učenike, značajni i monasi i sveštenici. Onda je tvoj brat podigao pesnicu i njom počeo da maše. Tada me je pojeo sram zbog oholosti jer sam istakao sveštenike i monahe. On mi je otvorio oči i razvejao moju sujetu. Pesnicom je iskazao najveću mudrost – svi ljudi potiču iz istog korena, svi smo mi jedno!

Par minuta pošto je gost pokunjeno otišao, pojavio se mlađi brat. Nosio je veliku motku, i ljutito upitao: „Gde je ona vucibatina? Sve kosti ću da mu polomim!“ Kada je ustanovio da je putnik otišao, i da je džabe tražio batinu – ispričao je svoju verziju nedavnog „nemog razgovora“: „Prvo mi je pokazao jedan prst kako bi me uvredio – kako bi mi rekao da ja imam samo jedno oko. Ja sam i posle toga hteo da budem fin, pa sam mu pokazao dva prsta – kako bi istakao da on ima dva oka. Onda je on mene dibidus ponizio pokazavši tri prsta – tj. da nas dvojca zajedno imamo tri oka. E tad je „Dara prešla meru“. Počeo sam da vitlam pesnicom sa namerom da mu razbijem nos, a on izrod – ustade i pobeže.“

Pita od Evrope, Kosova i akcija

Epoha ideologija je iza nas. Bar u Evropi, i bar za sada tako deluje. Možda i zato što je jedna ideologija postala dominantna, i to do te mere – da je prožela gotovo sve druge, ako ih nije i formalno istisnula. „Ideologije“ su uglavnom postale samo elementi za „stilizaciju“ – „krem“, koji tek malo, na ovaj ili onaj način, „dorađuje“ ukus „torte“ koju masovno proizvodi liberalno-kapitalistička „konditorska industrija“. Uz krem, doduše, ide i malo raznovrsnog „kandiranog voća“ – koje dodatno daje „aromu“ finalnom proizvodu. A kod njegovog izbora – ključnu ulogu ima „marketing“.

Nekada je „politički marketing“ bio usredsređen na što primamljivije „pakovanje“ i potom prezentaciju, onoga zašta su se partije zalagale. I uz to – na stvaranje željenog imidža stranke i njenog vođstva. Danas, kada su razlike među partijama male – sve se obrnulo! Na Zapadu srž „političkog marketinga“ predstavlja „dijagnosticiranje“ potreba relevantnih ciljnih grupa određene političke partije. Na osnovu rezultata opsežnih istraživanja, partijsko vođstvo definiše svoju predizbornu „ponudu“.

Drugim rečima, uz pomoć „marketinga“ donose se odluke o tome koje „kandirano voće“ treba da se ubaci u „kolač“, odnosno koje varijante istog mogu da se naprave – kako bi bile zadovoljene potrebe što značajnijih segmenata „političkog tržišta“. Naravno, vodi se računa o tome da „asortiman ponude“ ne bude u suprotnosti sa „ideologijom“ tj. nekim preživelim političkim idealom („kremom“) koji se još upotrebljava radi privlačenja „tradicionalno“ orijentisanih socijalista, demohrišćana, konzervativaca…. Odnosno, nastoji se da unutar „asortimana ponude“ – ne bude protivurečnosti. Ulažu se i ozbiljni napori da „kolači“ ne poprime otužan ukus demagogije, bar ne na upadljiv način.

Na sreću ili na nažalost – mi ne spadamo u red zemalja u kojima je tako. U kojima, osim na marginalizovanoj krajnjoj levici i krajnjoj desnici – nema suštinskih „ideoloških“ razlika među strankama. Kod nas se partije i dalje drastično razlikuju u pogledu svojih opredeljenja, iako i njih ne možemo da nazovemo ideološkim u klasičnom smislu. Otuda, iako naše stranke dopunjuju „bazičnu ponudu“ time što obećavaju mnogo toga što „narod“ želi – ipak prepoznajemo šta su njihovi suštinski ciljevi. Uostalom, one i ne kriju šta će za njih biti prioritet – ako dođu u situaciju da moraju da bace deo „tovara“ sa broda kome preti bura. Međutim, na poslednjim predsedničkim i aktuelnim parlamentarnim izborima – pokazalo se da postoje i izuzeci. Naime, jedan blok partija je u neevropskim uslovima postao „mnogo evropski“.

Za LDP – znamo. Njima je do Kosova stalo kao do „lanjskog snega“, a jedino im je bitno da Srbija postane krotka članica „evroatlantske porodice“. Narodnjaci i radikali, ako budu morali da biraju između u EU i odbrane teritorijalnog integriteta Srbije – opredeliće se za poslednje. No, zato se pokazalo da su partije okupljene u „Koaliciju za evropsku Srbiju“ – spremne da obećavaju građanima bilo šta, koliko god bilo jasno da je to nespojivo i da predstavlja „najcrnju“ demagogiju. Naravno lideri tog bloka dobro znaju šta je njima prioritet – ali izgleda da im je svejedno šta će građani i „istorija“ misliti o njima, kada iznevere deo svojih, navodno, bazičnih opredeljenja. Ili su ubeđeni da je njihov „marketinški potencijal“ takav da će i kasnije „progurati“ bilo šta – samo ako sada uspeju da prodaju „bućkuriš pitu“ i zadrže vlast.

Marketing – njihova dika

Marketinški eksperti su svesni da ljudi upijaju utiske mnogo više na osnovu načina kako im je nešto rečeno, izraza lica i držanja onoga ko priča – nego na osnovu samog smisla reči; pogotovo dubljeg! Štaviše, po nekim istraživanjima samo 7% sadržaja informacije prenosi se rečima! Dok je od najvećeg značaja izraz lica. Otuda, dobro „istrenirani“ političari ne samo što deluju ubedljivo, već mogu da deluju i iskreno – i onda kada bezočno lažu!

Boris Tadić, Vuk Jeremić, Boža Đelić – govore sličnim tonom i brzinom, uz jednobrazan izraz lica. Vidi se da su imali istog „učitelja“ – i to dobrog. A njihova spremnost da uvežbavaju potrebne veštine – za svaku je pohvalu. No, ono šta nude građanima nije za pohvalu. Jer, je licemerno. Jer se tu ne radi o „običnoj“, makar i velikoj, demagogiji. U pitanju je čista prevara, „prodaja“ u paketu i onoga što neće biti isporučeno. Čak ni manje, ružnije ili polovno. Drugu stranu medalje, jednako sramnu – čini bez presedana prljava kampanja, ispunjena podmuklim udarcima usmerenim ka (glavnim) konkurentima. Verovatno su kadrovi JUL-a, zaduženi za (dez)informisanje pred izbore 2000. godine – sa stidom gledali ono što se zadnjih nedelja dešavalo. Sa stidom, naravno ne zbog moralne katarze koju su zadnjih godina „doživeli“ – već zato što su shvatili da su spram „evropejskih manipulatora“, pravi amateri.

Doduše, možda postoji jedna olakšavajuća okolnost za Borisa i drugove. Možda su umislili da je ono što nude istinski spas za narod. Da tvrdnja da „nemamo alternativu“, nije prevara ili propagandni trik – već „naučna činjenica“. Uostalom, mnogi marksisti su iskreno verovali u priču o „naučnom socijalizmu“ – i o svakom drugačijem opredeljenju kao odrazu „lažne svesti“. „Iskrivljene svesti“ koja prkosi prirodnom i, dugoročno, jedinom mogućem istorijskom putu . Ako je tako, predvodnici „Koalicije za evropsku Srbiju“ imaju „opravdanje“ i za odnos prema medijima.

Studio B, TV stanica pod neposrednom kontrolom DS-a, ali i B 92 i drugi mediji čiji vlasnici su bezrezervno naklonjeni toj stranci i njenim partnerima – tokom kampanje su se ponašali gotovo na istovetan način kao mediji u nekadašnjim socijalističkim zemljama. U pitanju nije bila „obična“ prenaglašena propaganda – radilo se o pravoj indoktrinaciji . No, ako sve to služi progresu i „naučnom evropejstvu“, onda „razumem“. Cilj, ipak, opravdava sredstva.

Međutim postavlja se pitanje da li su oni toliko preterali da je već postalo neprijatno i zapadnoevropskim „prijateljima“ Borisa Tadića. Jer, koliko god bili skloni predizbornim, često i prljavim, igrama – ipak oni su građani zemalja sa razvijenom političkom kulturom; navikli su na neku „meru“. A ne znaju, tako dobro kao mi, do čega ljude može da dovede slepa vera u „naučni socijalizam“. Naravno, bez obzira na „neprijatan miris“ – tamošnji političari ipak imaju razumevanja prema „nestašlucima“ lojalnih lidera u zemljama u kojima imaj „kontrolni paket akcija“. Ma kako se ti lideri ponašali, ma koliko ih zbog toga intimno prezirali – korisni su.

No ipak je valjda neprijatno i onim članovima Demokratske stranke koji znaju ko su bili Ljuba Davidović i Milan Grol, i šta su bili principi kojima su se rukovodili. Ma koliko da su reči „čast“, „moral“ i „poštenje“, izbledele od vremena kada su lideri predratnih demokrata živeli i radili – ne bi trebalo da nas začudi ako neko od starih članova DS predloži da ta partija promeni ime. Ne iz marketinških pobuda, već iz pijeteta prema čika Ljubi i Milanu Grolu. Marketing ipak ne može da zameni moral. A makar i „trunčica“ morala – ipak se očekuje od političara kada tvrde da su demokrate i civilizovani „Evropejci“.

* * *

Nismo ni svesni, do koje mere je komunikacija narušena „šumovima“; koliko ima nerazumevanja i kada to nije cilj neke od strana. Glupi monah iz zen priče, mogao je u očima dobroćudnog i učenog sveštenika, koji je svet posmatrao kroz prizmu svojih ubeđenja i vrednosti – da ispadne mudar i prosvećen. Tim pre, vešti manipulatori mogu mnogima da nametnu svoje ideje – pogotovo kada ljudi nisu naročito obrazovani i skloni analiziranju. Verovatno će tako i deo našeg naroda, i to ne onaj koji je radi sopstvene kratkoročne koristi spreman da žrtvuje bilo šta od opšteg značaja – poverovati samozvanim Evropejcima da su dobronamerni spasioci nacije i zemlje.

No, ti „dobročinitelji“ treba da se sete reči Abrahama Linkolna: „Neke ljude možete da prevarite uvek, a sve možete da prevarite jednom – ali ne možete stalno da varate sve ljude“. Kada bi kojim slučajem, „Koalicija za evropsku Srbiju“ i došla na vlast – vrlo brzo bi se našla između čekića i nakovnja; između brzog evroatlantskog toka koji zahteva odricanje od Kosova i očekivanja čak i značajnog dela biračkog tela koje će na izborima 11. maja privući – da se ne odreknu srpske južne pokrajine. I tada, uz svo marketinško umeće, Boris i Mlađa verovatno ne bi mogli da ponovo prevare kritičnu masu naroda. Možda zvuči čudno ali i za koaliciju okupljenu oko DS bi bilo dobro da ne formira buduću vladu, jer će u skladu sa našim „kratkim pamćenjem“ do sledećih izbora izbledeti sećanje na njihovo sramotno ponašanje tokom nekoliko proteklih meseci.