Ko su u Srbiji kriminalci

Vest da je samo u Beogradu podneto oko 1.700.000 (kako u Srbiji ima oko 3,2 miliona porodica, znači preko 50% stanovništva) tužbi za prinudnu naplatu potraživanja od građana po osnovu raznih komunalnih i poreski dugovanja svakako je zapanjujuća. Plenidba imovine, zaključno sa stanovima (već se sprovodi u praksi) pokazuje da se radi o ozbiljnim kriminalcima (poput Šarića za koga se u šali govori da je u stvari pobegao iz zemlje jer nije mogao da podmiri komunalne i poreske dažbine za svoje kupljene firme i mnogobrojne vile. Usput šta ono bi sa Homenovim obećanjem da će se slučaj Šarić rešiti, bez obzira na to do kojih vrhova vlasti će stići, i da li će Vlada zbog toga pasti?) koji ne izvršavaju svoje zakonom i uredbama propisane obaveze. Samo po sebi nametnulo se pitanje kako je toliki broj običnih građana došao u sukob sa zakonom? Da li ne valjaju građani ili se zakoni o finansijskim obavezama građana donose da bi se zadovoljila čeljust stoglave aždaje zvane administracija? Ko su ljudi koji svojim postupcima (predlozima i glasanjem) nameću obaveze koje građani Srbije, pogotovu u stanju države u kome se nalazi, ni pod kojim uslovima ne mogu da izmire. Kakva je to država koja svojim stanovnicima ne može da obezbedi osnovno ljudsko pravo, pravo na rad? Da li je ona po meri svih svojih stanovnika, ili samo pak onih koji kao građani prvog reda, koji pripadaju partokratijama i njima bliskim građanima, i koji osim što imaju redovna (kolika-tolika) primanja, mogu da poseduju čekovne kartice, uzimaju kredite i sigurni su za uplate penzionog i socijalnog osiguranja?

Kako stigosmo do ovde? Počnimo od činjenice koju je izrekao Milan Nikolić, sadašnji potpredsednik Upravnog odbora RTS (Drugi dnevnik RTS 11. mart 2011) da nam je pokojni predsednik Vlade Zoran Đinđić nametnuo model neoliberalnog koncepta sa sve „svetski“ dokazanim kadrovima, koje je doveo ili pronašao po Srbiji, da ga primene kod nas. Po Nikolićevim rečima koje su još mnogo drastičnije u realnom životu, taj model nam je naneo nesagledivu štetu. Najdirektnije je uticao na donošenje Zakona o privatizaciji, čijom je primenom uništena domaća proizvodnja (uz besmislene Labusove carinske zakone o otvaranju granica za stranu pogotovo EU robu), a oko milion ljudi ostalo bez posla, a samim tim i bez mogućnosti da izmiruje sve poreske i komunalne obaveze. Tako su napravili prvi korak ka kriminalu.

Kad usled nekih okolnosti (a obično je to nedostatak novca) uz protok nekog vremena i naraslih obaveza, građani postaju lovina „Parking servis“ revnosnih, dobro plaćenih od partija odobrenih, advokata

Mnogo hvaljena fiskalizacija donela je nekima nove probleme, a nekima više nego dobru zaradu. Prilikom nabavke fiskalnih kasa, određene, pre svega partijske firme, imale su mogućnost da unapred znaju za tehničke uslove koje su kase morale da poseduju da bi mogle da se primenjuju u prodajnim objektima. Naravno, tehničke karakteristike unapred dogovorene sa firmama koje su ih „proizvodile“- sklapale. Isto se desilo sa uređajima GPRS koji svakodnevno šalju u poresku upravu ostvarene promete preko fiskalnih kasa. Zakon o obaveznoj upotrebi tih uređaja predložen je u novembru, a već u decembru je ušao u Skupštinu i usvojen je sa početkom primene od 1. februara. Za samo dva meseca uvedena je obaveza kojom su privilegovani mogli da zarade desetine miliona eura jer konkurencija, među kojom je bio i domaći džin „Energoprojekt“, nije mogla da učestvuje. Zbog nemogućnosti da se za kratko vreme uklopi u predviđene tehničke uslove po zakonu, a na mnogo drugih načina moguće, i to sa odgovarajućim kvalitetom, domaća pamet i industrija ostala je bez posla. Takav uređaj na Tajvanu je koštao 8  dolara, a trgovcima je nametnuta obaveza da ga plaćaju 130 evra kod navodnih domaćih proizvođača. S obzirom na to da je tih kasa i GPRS uređaja prodato preko 350.000 komada, lako je izračunati ostvarenu dobit.

To je samo jedan od mnogobrojnih zakonski nametnutih desetostruko uvećanih obaveza malim privrednicima koji su i njima onemogućili normalan rad i život i naterali ih da masovno zatvaraju poslove. Tako najčešće ostaju dužni poreze i ostale obaveze, što ih je automatski kvalifikovalo za sudske zatočenike i potencijalne kriminalce.

Određivanje parking zona (gradske uredbe) u interesu Parking servisa (čitaj partijskih kasica-prasica), a ne na korist građana je odličan primer kako zbog potrebe da u tim partijskim firmama zaposle što veći broj svojih članova i obezbede izvor dodatnih sredstava za partijske potrebe, parking zone i cene parkiranja se stalno bespotrebno uvećavaju. To ni u kom slučaju ne doprinosi boljem protoku saobraćaja, jer se u velikom broju slučajeva ne radi o potrebi izmenljivosti parkiranja radi obavljanja za građane neodložnih poslova, već o prostom proširivanju i povećanju broja parking mesta kako bi se obezbedio dodatni prihod. Kad usled nekih okolnosti (a obično je to nedostatak novca) uz protok nekog vremena i naraslih (takođe uredbama regulisanih) obaveza, građani postaju lovina „Parking servis“ revnosnih, dobro plaćenih od partija odobrenih, advokata.

Ovo su samo tri od bezbroj primera takvih zakona i uredbi koje od običnih građana stvaraju prekršioce ili čak i krivično odgovorne osobe (kriminalce).

Sve ovo vodi logičnom razmišljanju za koga, na koji način i u čije ime se pravi državni i gradski budžeti i kavu to zapravo državu obični građani žele? Običan građanin može da zaključi da je funkcija punjenja budžeta i od strane prinudnih metoda i od prekomernog neodgovornog zaduživanja, u stvari u funkciji održavanja sadašnje vladajuće garniture

Sve ovo vodi logičnom razmišljanju za koga, na koji način i u čije ime se pravi državni i gradski budžeti i kavu to zapravo državu (malu, racionalnu, efikasnu?) obični građani žele? Običan građanin, iako uglavnom namerno od vlasti loše informisan (Tadić kaže da je namerno morao da laže o krizi, navodno zbog mira kod stanovništva), može da zaključi da je funkcija punjenja budžeta i od strane prinudnih metoda i od prekomernog neodgovornog zaduživanja, u stvari u funkciji održavanja sadašnje vladajuće garniture, a nikako ne u njegovom i interesu ostale većine stanovništva Srbije, što najbolje pokazuje i trenutno stanje zemlje u svim segmentima. Sve moguće neprincipijelne koalicije ideoloških (ako ih ko još uopšte ima) suparnika formiraju se isključivo u interesu opstanka glavnog toka DOS-ovskih vlasti, tako da je jasno da partokratska vlast u svom interesu spaja zakonodavnu (iako i po EU kriterijumima vrlo neefikasnu i neažurnu), izvršnu (ako uopšte postoji van predsednika Srbije) i sudsku koja je svojom „reformom“ pokazala (kako je i EU potvrdila) neozbiljnost i namernu nestručnost. Tako se u stvari lako dolazi do odgovora ko je u stvari pravi krivac i koliko i na koji način (?) jeste odgovoran za podatak sa početka ovog teksta. Uz sve razumevanje medijskih poslanika za njihov težak položaj, mora se konstatovati i njihova negativna uloga u celoj ovoj priči.

Postavlja se takođe i pitanje koja je to granica kad običan narod mora da ustane u odbranu svog prava na život i prava na rad? Kada se građanima, čije sam stanje gore opisao, pridoda i nekoliko stotina hiljada mladih visoko obrazovanih veoma nezadovoljnih, koji još nisu otišli iz Srbije (kao deo bar 500 miliona istih takvih po celom svetu, a to je druga priča koja će i kod nas imati važne posledice), onda se današnje stanje starom terminologijom može nazvati predrevolucionarno.

Zakoni imaju smisla i primenjuju se sve dok ne ugrožavaju život pojedinca, a u Srbiji se ljudi zbog siromaštva i ubijaju i umiru od gladi.