Ko su današnji Nedići?

Nedavno je Đorđe Vukadinović, svojim tekstom "Crveni i crni" (Politika, 17. avgust)[1], u našoj javnosti pokrenuo još jedan krug rasprave o četnicima, partizanima i nedićevcima. On je ukazao da, kao što je propaganda KPJ, nakon 1944, četnike prikazivala u najgorem mogućem svetlu – kao zaklete izdajnike, zločince i seosku fukaru, tako i revizionistička publicistika, naročito nakon 2000, partizane prikazuje samo negativno – kao vagabunde i masovne ubice koje su istrebile bolju i pristojniju polovinu građanske Srbije.

Istina je, međutim, kaže Vukadinović, uvek znatno složenija. Zločina je bilo na obe strane, ali su partizani, kao pobednici i novi upravljači, jednostavno imali više prilika i sredstava za masovnu posleratnu represiju, nego ravnogorci. Da su ravnogorci pobedili, ni oni sigurno ne bi bili nežniji prema zarobljenim ustašama i domobranima, kao što, svakako, ne bi ostavili na miru ni nedićevce, ljotićevce i, naravno, same partizane. Sa druge strane, iako su se i partizani i četnici borili protiv Nemaca, ali i povremeno sa njima sarađivali, činjenica je, smatra Vukadinović, da je kod partizana bilo daleko više borbe, a mnogo manje taktičke saradnje sa okupatorima, nego što je to bio slučaj sa tzv. Jugoslovenskom vojskom u otadžbini.

Pitanje generala Nedića, po Vukadinoviću, takođe se kod nas često otvara u potpuno neodgovarajućem kontekstu. Vukadinović je kao primer naveo svečanu akademiju povodom deset godina od NATO bombardovanja, koju je upriličio DSS. U okviru nje je izveden odlomak iz predstave „General Milan Nedić“. Njen lajtmotiv - „ne može se s prutićem na vola“ – po, Vukadinoviću, "deluje kao prepisan iz nekog LDP saopštenja. Dakle, deset godina agresije na Srbiju i pokušaj otpora protiv najmoćnije vojne sile koju je svet video, srpske patriotske snage obeležavaju umetnički snažnim i potresnim monologom ostarelog generala-kolaboranta koji kritikuje `lude, lude Srbe` što su se usudili da ustanu protiv nadmoćnog neprijatelja!?".

Vukadinović ukazuje da ova konfuzija nije slučajna, i da je posledica teškog položaja u kome se današnja Srbija nalazi. Taj položaj neprestano generiše i aktuelizuje Nedićevu ideologiju "realizma", koja je u praksi, 1941-1944, zapravo značila kolaboraciju i kvislinštvo. Natruhe takve ideologije, u manjoj ili većoj meri, bile su prisutne u skoro svakoj postoktobarskoj vlasti. Zato Vukadinović pomalo zlobno dodaje da, ako bismo ista merila, zbog kojih smo Nedićevu sliku uklonili iz Vlade, primenili i na neke naše postoktobarske upravljače, onda bi se moglo dogoditi "da zid u vladi Srbije, sa portretima njenih prvih ljudi, ostane gotovo sablasno prazan".

Ipak, Vukadinović na kraju, uz svo razumevanje za težinu sadašnjeg srpskog položaja, napominje da nedićevski "realizam" nije i ne sme biti srpska sudbina, kao i to da celokupna naša tradicija jasno upućuje na patriotski otpor nasilju, zlu i državnom i nacionalnom zatiranju.

Reakcije na ovaj Vukadinovićev članak, na sajtu Politike i NSPM, uglavnom su bile pozitivne (premda, nije bilo malo ni onih čitaoca koji su Vukadinovića osuđivali što je, bilo četnike, bilo partizane, prikazao u isuviše lepom svetlu). Ipak, uredništvo "Politike" je, od svih reakcija, odabralo da štampa pismo Milenka Markovića, pod nazivom "Nema mesta izjednačavanju četnika i partizana" (Politika, 26. avgust)[2]. Marković je, kao nekadašnji visoki funkcioner CK SKS, iz doba Ivana Stambolića, i nakon odlaska s funkcije, u proteklih dvadeset godina, nastavio "borbu protiv srpskog nacionalizma" i tako postao jedan od omiljenijih gostiju drugosrbijanskih medija. On je, kao neko ko nastoji da baštini partizanski pokret, protestovao zbog, navodnog, Vukadinovićevog izjednačavanja četnika i partizana. Naglasio je, pri tom, da partizanska tradicija predstavlja nešto što danas ubrzava integraciju Srbije u EU. "Ne radi se više o borbama sledbenika četnika i partizana. Ta je faza iza nas. (...) Sukob je mnogo širi i to između jedne konzervativne srpske vertikale i otvorene proevropske opcije okrenute ka budućnosti". Sledbenici te "konzervativne srpske vertikale" bili bi, valjda, ravnogorci i današnje patriotske snage u Srbiji, a sledbenici "otvorene proevropske opcije okrenute ka budućnosti" bili bi, izgleda, partizani i današnji borci za "evroatlantske integracije".

Na neki način, ova je diskusija omogućila da se jasnije sagledaju podele koje postoje kod baštinika partizanskog, odnosno ravnogorskog pokreta u današnjoj Srbiji. Već je uočeno da među ravnogorcima postoji jedna "NATO frakcija", koja preko "čičadražinskog" i "domaćinsko-konzervativnog" diskursa pokušava da nas uveri da je jedini spas tradicionalne Srbije ulazak u NATO i potpuna integracija sa transnacionalnim strukturama. Najpoznatiji predstavnik te frakcije danas svakako je Vuk Drašković. On neprestano podseća na "tradicionalno dobre odnose" ravnogorskog pokreta sa SAD, zalažući se da Srbija što pre uđe u NATO, kako bi se konačno oslobodila komunističke prošlosti i opsesije "Moskvom" i "tim nesvrstanim" (Jagodina, 19. jun)[3]. Srbija će, po njemu, uskoro biti potpuno okružena NATO zemljama, njen put u EU mora da vodi preko NATO, i zato je ideja da Srbija ostane izvan NATO "realno neostvariva" (Beograd, 1. juli)[4].

Drašković uopšte ne primećuje da je sa svojom retorikom "realizma" zapravo napustio jednu (ravnogorsku) i ušao u drugu (Nedićevu) političku tradiciju od pre šest decenija. Naime, današnji vojni, politički i ekonomski pandan Trećeg Rajha upravo je američka Imperija – kako globalnu strukturu dominacije SAD nazivaju mnogi savremeni teoretičari. Ta imperija je, kao nekada Treći Rajh, razdrobila Jugoslaviju i Srbiji uzela Kosovo. (Istina, Srem i Bačka su, za razliku od nedićevske Srbije, još nominalno pod srpskom jurisdikcijom, ali po pitanju naših granica izgleda da Imperija još uvek nije rekla svoju poslednju reč). I kao što je nekada Nedić upozoravao da je Srbija okružena zemljama Trojnog pakta i da je bilo kakav otpor nerealan, tako nas danas i Drašković upozorava da je NATO u svim zemljama oko nas i da je zamisao da Srbija, makar na simboličkom nivou, pruži otpor Imperiji i ne uđe u NATO "realno neostvariva".

Međutim, pored ovih, tzv. NATO četnika, očigledno da i kod baštinika partizanskog pokreta postoji jedna frakcija koju bismo, takođe pojednostavljeno, mogli da nazovemo "NATO partizanima". Oni, poput Milenka Markovića, prvenstveno naglašavaju nadnacionalni karakter komunističkog pokreta, a u nacionalnoj politici vođenoj u SFRJ, naročito posle 1974, vide preteču današnje EU prakse "multikulturalnosti" i EU diskursa "političke korektnosti". Naši "NATO partizani", međutim, zanemaruju nacionalno oslobodilački karakter partizanskog pokreta, kao što zaboravljaju da je partizanska borba protiv fašizma uključivala i borbu protiv kapitalističkih, ekonomsko-eksploatatorskih struktura tadašnjeg Carstva (koje su čitavu istočnu i južnu Evropu pretvorile u koloniju centra kontinentalnog kapitalističkog sistema).

Veoma je važno da se razume da je današnjoj Srbiji neophodno oslanjanje na svaku patriotsku tradiciju, kako onu sa socijalne levice, tako i onu sa tradicionalne desnice. Još važnije, Srbiji je neophodno oslanjanje na svaku antifašističku tradiciju, kako onu republikanskih revolucionara, tako i onu monarhističkih lojalista. Srbija ne sme da postane žrtva klevete o fašizmu kao "dominantnoj karakteristici" srpske politike, preko koje se Srbija hoće staviti pod nekakvu novu komesarsku upravu (vidi moj tekst "Istorijski revizionizam Druge Srbije")[5].

Stoga je izuzetno pogrešno kada se, iz površnosti i političke netrpeljivosti, u današnjoj Srbiji zanemaruju istorijska obeležja koja nas podsećaju na primere iskrenog patriotizma i samožrtvovanja srpskih antifašista-levičara. Takođe, kada desna ili tradicionalistička Srbija odbacuje levi antifašizam samo zato što je bio "komunistički", ona time beskrajno olakšava posao Drugoj Srbiji koja se u poslednje vreme javlja kao jedini baštinik NOB-a. Jer, Druga Srbija takođe vrši jednu vrstu istorijske revizije, sistematski čisteći partizansku baštinu od svakog patriotizma i svodeći je na "politički korektan", "multi-kulti" i "anti-fa" "projekat".

Isto tako, kod nekih baštinika NOB-a još uvek nalazimo na prilično kontraproduktivno istrajavanje u negiranju antifašističkog i oslobodilačkog karaktera ravnogorskog pokreta. Tačno je da su četnici, zbog straha od nemačke odmazde nad civilnim stanovništvom, izbegavali veće oružane akcije protiv Vermahta. Ali, ni ono što su četnici činili – poput sabotaža na pruzi za Solun, 1942.[6] – nije baš za odbacivanje. Takve akcije ipak prevazilaze ono čime bi se mogli pohvaliti antifašistički pokreti u Danskoj ili Holandiji, na primer. Zato se ne treba olako odricati ni tog dela srpskog borbenog antifašizma.

Konačno, treba reći da je Vukadinovićeva paralela između nedićevske argumentacije i drugosrbijanske ideologije veoma važna i da ona treba da bude mnogo prisutnija u našoj javnosti. Neke sličnosti između onoga što je govorio Nedić i što danas govori Druga Srbija zaista su upadljive. "Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru", upozoravao je Milan Nedić Srbe, "nemoj da se mešamo u tuđe stvari" i "gledajmo svoje interese" (General Milan Nedić, "Deklaracija srpskom narodu", Beograd 2. septembar 1941[7]). Jer, politika, kako nas je podučavao Nedić, ne treba da bude "izraz osećaja i izliv `čuvstva`", već "najkrući izraz stvarnosti i razuma "("Nova Srbija", Beograd 25. mart 1942). A "stvarnost" nam govori da je uzaludno pružati otpor nadmoćnom protivniku i da je bolje sarađivati.

Srbi, po Nediću, treba da prestanu da se koprcaju i treba da uzmu "jedinstveno i slobodno učešće u budućem mirnom izgrađivanju nove Evrope, zajedničke domovine, koja ima da pruži svakom narodu široke mogućnosti za slobodan razvoj njegovih snaga na dobro celine" ("Deklaracija"). "Srpski narode", poručivao je Nedić ("Nova Srbija"), "samo od tebe zavisi da li ćeš opet postati faktor na Balkanu i u Novoj Evropi. (...) Mi moramo saobraziti naš budući život Novoj Evropi koja se rađa pod vođstvom silnog Nemačkog Rajha" (isto). Tom projektu mirne i ujedinjene Evrope protive se samo "razni avanturisti", "ljudi bez morala" i "skrhavani političari koji strahuju za svoje položaje i boje se novoga doba i Nove Evrope" (isto).

"Veliki Nemački Rajh, iako pobednik u ratu, nije neprijatelj srpskog naroda", ublažavao je srpski gnev prema okupatoru Milan Nedić ("Deklaracija"). Nemački Rajh "koji je pobedio sve vojske Evrope" zapravo je "pokazao neobičnu širokogrudost prema nama" (Nedić, "Poziv seljacima", Beograd 12. oktobar 1941), a "ono što smo doživeli, (...) ruku na srce i priznajmo, zaslužili smo"! (Nedić, "Poruka srpskom narodu", Beograd 4. decembra 1941). Uopšte, bilo je Nedićevo stanovište, Nemci su nam zapravo prijatelji, "njihov osećaj pravičnosti je vrlo blizak našem. Treba samo da pokažemo dobru volju i gotovost u pogledu zavođenja reda i rada na našoj obnovi. Uveren sam da tada Veliki Nemački Rajh neće nam uskratiti mogućnost da i mi damo svoj prilog novom evropskom poretku. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas, i zavisi od nas da ne bude ni sutra" ("Poruka srpskom narodu", 4. decembar 1941).

Ako u gornjim redovima zamenite reč "Nemačka" rečju "Amerika", dobićete u dlaku isto ono što nam danas govore naši NATO lobisti. Jer, ne kažu li nam i oni – "Amerika nije srpski neprijatelj, NATO nije neprijatelj Srbije, jeste da su nas bombardovali, jeste da su nam uzeli Kosovo, ali, ruku na srce, sami smo to i zaslužili. Ali sada, ako samo prihvatimo evroatlantske vrednosti i ako se samo integrišemo u evroatlantske strukture, videćemo koliko su naši prijatelji velikodušni: sve će nam oprostiti, sve će nam dati, i mi ćemo opet postati faktor na Balkanu i u Evropi". Takvo zavaravanje zaista podseća na naivnu veru Nedića da i za Srbe može da ima mesta u Hitlerovoj viziji Novog evropskog poretka.

Nedićevci su znali za odvratnost Srba prema projektu Nove Evrope ali su, baš kao i danas Druga Srbija, bili spremni i silom da ga uvedu u Carstvo sreće. Zato je Velibor Jonić, ministar prosvete i vera u Nedićevoj vladi, u predavanju nastavnicima beogradskih škola na Kolarčevom narodnom univerzitetu, oktobra 1941, poručio:  "Spasićemo mi srpski narod, ako treba i protiv njegove volje!". Iz tog razloga je, valjda, i obrazovan logor na Banjici, čije je formiranje podržao i sam Nedić ("Iz zapisnika sa saslušanja generala Milana Nedića")[8]. Kroz banjički logor prošlo je 250.000 građana Srbije, kako partizani i njihove pristalice, tako i ravnogorci i njihovi simpatizeri, od koji je 30.000 njih streljano.

U današnjoj Srbiji, "koja će biti moderna, sa Srbima ili bez njih", kako reče jedan od glasnogovornika Druge Srbije, još uvek, na sreću, nemamo logore preko kojih bi se Srbi nasilno uterivali u Carstvo sreće. Ali, imamo raširenu ideologiju kolaboracije, napuštanja oslobodilačkih tradicija i oportunističkog prihvatanja logike i prava sile. Iako se istorijske analogije nikada ne mogu potpuno primeniti na savremene političke prilike, one nekada mogu poslužiti i kao zgodni orijentiri u političkom snalaženju. Ravnogorci, partizani i nedićevci, na neki način, opet su tu. I samo od nas zavisi koju ćemo tradiciju slediti i koja ćemo iskustva preuzeti iz naše tradicije, kako bismo pomogli svojoj zemlji i svom narodu.