Ko pravi predstavu o Karadžiću?

Bivši ratni vođa bosanskih Srba predstavljen je kao hitlerovski monstrum kako bi se podigao moralni autoritet međunarodne zajednice

Na čudan način, delovalo je nekako odgovarajuće da je vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić bio veoma dobro prerušen kada je konačno pronađen i uhapšen pod optužbom za genocid. Jer, mnogi u međunarodnoj zajednici već više od jedne decenije pokušavaju da predstave ovog, ni po čemu posebnog lokalnog nacionalističkog vođu – kao hitlerovskog monstruma.

Možda je ovoj slici takođe odgovarala činjenica da je on po svoj prilici proveo svoje godine skrivanja nakon građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji kao terapeut alternativne medicine. Jer, moralni krstaški rat u cilju prikazivanja Srba kao novih nacista, vođen posle jugoslovenskog građanskog rata posredstvom lova na Karadžića pod optužbom za genocid, poslužio je kao čudna vrsta terapije za mnoge na Zapadu. Označavajući Srbe kao zle, oni su pronašli način da se osećaju pravednijim. U tom procesu su iskrivili realnosti jugoslovenskih građanskih ratova, rizikovali umanjivanje značaja nacističkog holokausta i otvorili put za nove pogubne zapadne intervencije.

Ovo poslednje danas čini zapadne krstaše još odlučnijim u mahanju svojim anti-srpskim zastavama. Balkanski ratovi 1990-ih predstavljali su vrhovni argument liberalne levice za međunarodno mešanje u unutrašnje stvari nacionalnih država. Debakl u Iraku je u međuvremenu uništio kredibilitet te opcije. Postavka po kojoj su se oni suprotstavljali novim nacistima u Bosni i na Kosovu ostala je praktično jedina stvar za koju intervencionisti mogu da se uhvate kao dokaz da su bili na pravoj strani.

To je razlog zašto su novi lovci na naciste neizmerno radosni nakon Karadžićevog hvatanja ove nedelje. Pedi Ešdaun, bivši gospodar Bosne, najavio je da će ovaj uspeh da proslavi sa svojim bosanskim prijateljima. Ono što ostaje da se vidi jeste da li će se osećati jednako lagodno kada budu primorani da se suoče sa čovekom umesto sa monstrumom na sudu. Sećanje na suđenje Miloševiću trebalo bi da ih podseti na to kako takve pažljivo režirane predstave mogu da se pretvore u sramotne debakle.

Niti ja niti bilo ko drugi u časopisu „Spajkd“ podržava Karadžića. Tokom rata u Bosni on se ponašao kao uobraženi, sitni nacionalista sa romantičnim snom i crtom beskrupuloznosti. Ali daleko od toga da je bio jedini. Međutim, kampanja da se Karadžić demonizuje i osudi za genocid pred međunarodnim tribunalom za ratne zločine predstavlja jedan politički motivisan cirkus koji služi nekim drugim interesima, a ne pravdi. Činjenica da je on uhapšen u sklopu jednog diplomatskog poduhvata koji treba da pomogne novoj srpskoj vladi da se izbori za ulazak u Evropsku uniju u skladu je sa kampanjom koja je od samog početka bila maksimalno politizovana.

Pitanje optužbi za ratne zločine oduvek je nosilo jake primese dvostrukih standarda. Sam pojam ratnog zločina je problematičan, jer ispada da postoji način vođenja rata koji je nekako civilizovan i u skladu sa pravilima kriketa. Kada se učesnik nekog rata optuži za ratne zločine, obično se sa sigurnošću može reći da će to biti jedan od Njih a ne jedan od Nas – jedan od varvara iz nerazvijenog sveta a ne džentlmen sa Zapada. Kada je međunarodni tribunal za ratne zločine tražio Arkana, najozloglašenijeg srpskog vođu paravnojnih formacija, ovaj je rekao da će se tamo pojaviti tek nakon američke vlade: „Neka Haški tribunal prvo privede one koji su uništili Hirošimu i Nagasaki, one koji su ubili civile u ta dva grada, koji su napali Panamu i Grenadu, pa tek onda mene.“ Bilo je teško osporiti validnost njegovog argumenta.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju izglasan je od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija 1993, za vreme rata na Balkanu. To je bio prvi tribunal za ratne zločine koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata. Zašto je to bilo tako? Teško da smo imali manjak ratova u tom poluvekovnom međuperiodu, od kojih su mnogi bili krvaviji od balkanskog sukoba. Od samog početka, taj tribunal bio je političko sredstvo upotrebljeno kao odgovor na krizu autoriteta na Zapadu u vremenu nakon Hladnog rata. Njegov glavni cilj bio je uspostavljanje prava Saveta bezbednosti UN da može da sudi ostatku sveta. Njegova politička priroda je na najočigledniji način razotkrivena kada je predsednik Milošević optužen za ratne zločine za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Međutim, najupečatljivija strana krstaškog rata za nacifikuju Srba bila je uloga novinara liberalne levice. Upravo su ovi „laptop bombarderi“ zahtevali da Britanija i Zapad snažnije intervenišu protiv Srba, prvo u Bosni a zatim i na Kosovu. I ovo je ustvari više bio proizvod događaja koji su se odvijali unutar samog Zapada. Krah tradicionalne političke podele na levicu i desnicu na kraju Hladnog rata lišio je mnoge jasne misije ili stvari za koju se treba boriti. Neki su novi spas i nov moralni smisao potražili u krstaškom ratu na Balkanu. Novinari i političari govorili su o Bosni kao „našoj Poljskoj“, pa čak i kao „holokaustu naše generacije“, a o ratu protiv Srba kao „našem Drugom svetskom ratu“, prilici da se ide tragom plemenite borbe njihovih očeva protiv nacista.

Kako bi stvar opravdali, morali su da složeni građanski rat u bivšoj Jugoslaviji preobliče u jednostavan čin genocida kojeg su počinili srpski neo-nacisti. Svakako su Srbi počinili užasna zverstva, kao i Hrvati i muslimani. To je priroda građanskih ratova. Ali, kao i u drugim ratovima, mnoge priče o zverstvima su iskrivljene kako bi se prenela neophodna poruka. Jedan takav primer su događaji u Srebrenici, zbog kojih se Karadžić sada tereti za genocid. To je bila krvava, složena i dugotrajna bitka koja se završila pod nejasnim okolnostima, kada su bosanski Srbi hladnokrvno masakrirali nepoznat broj bosanskih muslimana. Međutim, malo toga dokazuje tvrdnju da je to bio čin genocida za predumišljajem (vidi: „Kako je Srebrenica postala priča sa moralnom poukom?“ Tare Mekormak / How did Srebrenica become a morality tale?, by Tara McCormack).

Posledica tog propagandnog rata bila je iskrivljena percepcija i prošlosti i sadašnjosti. Beskrajna poređenja holokausta sa jednim građanskim ratom rizikovala su srozavanje jedinstvenog istorijskog zločina koji je predstavljalo ubistvo šest miliona Jevreja. U isto vreme, rođen je mit da se dogodio jedan novi holokaust protiv kojeg je Zapad odbio da interveniše. Govorilo se da je nauk Bosne taj da će u budućnosti biti potrebne ranije i snažnije intervencije. Ustvari, problem u bivšoj Jugoslaviji bio je u preteranom mešanju sa Zapada; kao i uvek, takvo mešanje je samo pojačalo i proširilo sukobe. Građanskog rata nije ni bilo sve dok napetosti nisu eksplodirale usled nemačkog priznavanja otcepljenja republike Hrvatske i američkog priznavanja Bosne. Nakon što je uspeo da ne ispali nijedan metak tokom hladnoratovskog suočavanja sa Sovjetskim Savezom, NATO je svoju prvu vojnu akciju sproveo u vidu bombardovanja bosanskih Srba 1995. – a zatim i same Srbije 1999. Po završetku rata, Bosna je postala podeljeni protektorat UN, pod faktičkom diktaturom nametnutih zvaničnika poput Ešdauna.

Zato su se neki od nas protivili moralnom krstaškom ratu po pitanju Bosne, kao i ratovima protiv Srba. Ne zato što smo mi na neki način bili „pro-srpski“ nastrojeni – iz kog razloga je trebalo zauzeti bilo čiju stranu u razornim balkanskim građanskim ratovima? Ne, to je bilo zato što smo uvideli opasnosti međunarodne intervencije, istorijskog revizionizma i pokušaja da se problemi zapadne politike i društva rešavaju na tuđim ratištima. U tom duhu sam 1997. napisao pamflet pod naslovom „Čiji je ovo uopšte rat?“. U istom duhu je i časopis koji sam uređivao, „LM“, objavio članak o medijskom pokrivanju priče o logorima bosanskih Srba, koji je doveo do zloglasnog suđenja za klevetu, koje smo izgubili (što se obično i dešava optuženim pod britanskim zakonima za klevetu), što je rezultiralo gašenjem tog časopisa – i, nehotice, u rađanjem časopisa „Spajkd“.

Malo sam toga napisao o ovim pitanjima od tad, zato što me balkanska politika mnogo ne zanima. Međutim, britanska reakcija na Karadžićevo hapšenje mogla bi da nas podseti da se ovde još ima o čemu raspravljati po pitanjima poput međunarodne intervencije, pravde i ratnog izveštavanja.

Mik Hjum (Mick Hume) je urednik u časopisu „Spajkd“.
www.spiked-online.com